Možda više nego ikada ranije, Emir Kusturica našao se u tom intervjuu u istoj onoj situaciji u kojoj se nalazi Srbija, zemlja koju je odabrao za svoju domovinu. I Srbija, poput Kusturice, svako malo mora da pojašnjava zbog čega je pila viski sa Miloševićem i zašto je pevala Radovanu Karadžiću.

Toga dana, među 120 zakona koje je usvojila srpska skupština, naći će se i Zakon o potvrđivanju sporazuma o pristupanju Srbije u NATO. Opozicija će da izrazi negodovanje što je jedna takva odluka donesena suprotno volji naroda. Ali, o tome, naravno, nećemo imati prilike da išta čujemo u TV Dnevniku RTS.

Kada predsednik Republike u isto vreme nastupa kao ministar spoljnih i unutrašnjih poslova, predsednik vlade i na kraju kao predsednik vladajuće stranke, onda dolazi do gubljenja demokratske supstance.

Spaljivati američku ambasadu je manje-više opravdano, a bacati pivske flaše na Grčku je već delo koje se karakteriše kao međunarodni terorizam. Grčka ambasada je očito "stradala" u malo pogrešnom trenutku za osumnjičene. 

Kako to da se određeni stavovi smatraju s jedne strane toliko opasnim i uticajnim da ih treba potisnuti i zabraniti, a sa druge nedovoljno ozbiljnim da bi se sa njima polemisalo? Paradigmatičan je primer organizacija poput Nacionalnog stroja ili Obraza. 

Nema konačne liste dostižnih i ispunjivih uslova koje neka zemlja treba da ostvari da bi briselska birokratija bila zadovoljna. Sve je prepušteno njenoj samovolji i njenom diskrecionom pravu da ubacuje nove kriterijume na koje se ne možete žaliti.

Jasno je da su od lažnih rusofila ipak gori, zlokobniji i štetniji – iskreni rusofobi. Ovi koji nas ubeđuju da su Rusi krivi zbog toga što: 1) ne uklanjaju neeksplodirane NATO bombe; 2) smatraju Srbiju mlađim bratom, i 3) imaju niskog predsednika.

Istinska inovacija jeste potpisivanje sporazuma o otvaranju zajedničkog rusko-srpskog „humanitarnog centra“ u Nišu. Američka baza „Bondstil“ udaljena je svega pedesetak kilometara od ove lokacije na kojoj će se graditi rusko, pa makar i humanitarno prisustvo u regionu.

Hvala "Mladima" na publicitetu (iako nepotrebnom), ali više bih voleo da sam ostao samo optuženik Helsinškog odbora. Oni su barem odrasli. Imao sam ja i puno boljih tekstova, pa na njih "mladi'' i njihovi ideološki vršnjaci nisu reagovali.

Ako se zamene reči „Beograd“, „Srbija“ i „NATO“ za reči „Zapadni Berlin“, „Nemačka“ i „komunizam“, ovo je čuveni "Ich bin ein Berliner" govor koji je američki predsednik DŽon Ficdžerald Kenedi održao u Zapadnom Berlinu 26. juna 1963, pred oduševljenom, milionskom masom.