Da je moć jedne riječi toliko jaka iako se ona sama izvitoperila do neprepoznatljivosti. I protiv toga se treba boriti, kritikovati i nastupati što jače. Zato je potrebno stalno voditi dijalog, a ne postavljati apriorne sisteme vrijednosti. Jedna riječ ne smije da ima takvu i toliku moć. 

Šta se zapravo zabranjuje? Vrednosti jedne ili više organizacija, sama organizacija ili pojedini članovi organizacija? Radi se o tome da su predmet zahteva za zabranu organizacije koje afirmišu nacionalne, a ne građansko-egoističke vrednosti. 

Evroatlantske snage, a pod njima podrazumevam zagovornike punog uključivanja Srbije u američki sistem klijentskih država, kontrolišu sve značajne elektronske i većinu štampanih medija, u obimu o kome je Miloševićev režim samo mogao da sanja.

Postoji konsenzus Druge Srbije i mnogih političkih stranaka, koje su sada okupljene u jednoumnoj i svemoćnoj vlasti, najmanje osam godina, da su njihovi najveći neprijatelji Vojislav Koštunica i DSS. I kada su na vlasti i kada nisu. I da su DSS i Koštunica dežurni krivci za sve.

„Država“ koja je izneverila njih, nije ista „država“ koja je izneverila nas. Njihov problem sa „državom“ leži u fizičkoj nemogućnosti vladajuće elite da zaštiti njihove političke i socijalne kaprice. Problem koji njihova „država“ ne može da reši smo mi, svi mi koji mislimo drugačije od njih.

Zašto nismo krenuli u protestnu šetnju protiv nasilja za neku žrtvu među nama? Zašto nam je bilo potrebno stradanje stranog državljanina kao inicijalna kapisla za pokretanje masovnih protesta? Duboko saosećam bol porodice, ali me još više boli neosetljivost Srba za stradanje svojih sugrađana.

Kod nas se ne govori samo o obračunu protiv huligana, kriminalaca i nasilnika, već se anatemišu nacionalistički pokreti iz suštinski političkih razloga. U slučaju Tatonove smrti ne sme biti politizacije jer je reč o zločinu koji se mora tretirati tako i nikako drugačije.

Ambasadori iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke se već godinama direktno mešaju u politiku Srbije. Život svih nas je zavisio i zavisi od njihovih aktivnosti i izjava. Srbija poslednjih godina krši Bečke konvencije, diplomatske i konzularne, jer toleriše neprimereno ponašanje stranih diplomata.

Da bismo bili sigurni da li se neki stranac meša, ili se ne meša u naša unutrašnja pitanja trebalo bismo da vidimo jasnu granicu sopstvenog suvereniteta. Gde je ta granica i šta je naš suverenitet, bitnija su pitanja od promene naziva ulica, pa čak i stanja šokiranosti diplomata.