Kod nas se ne govori samo o obračunu protiv huligana, kriminalaca i nasilnika, već se anatemišu nacionalistički pokreti iz suštinski političkih razloga. U slučaju Tatonove smrti ne sme biti politizacije jer je reč o zločinu koji se mora tretirati tako i nikako drugačije.

Ambasadori iz SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke se već godinama direktno mešaju u politiku Srbije. Život svih nas je zavisio i zavisi od njihovih aktivnosti i izjava. Srbija poslednjih godina krši Bečke konvencije, diplomatske i konzularne, jer toleriše neprimereno ponašanje stranih diplomata.

Da bismo bili sigurni da li se neki stranac meša, ili se ne meša u naša unutrašnja pitanja trebalo bismo da vidimo jasnu granicu sopstvenog suvereniteta. Gde je ta granica i šta je naš suverenitet, bitnija su pitanja od promene naziva ulica, pa čak i stanja šokiranosti diplomata. 

Većina slobodnomislećih ljudi u Srbiji već je uverena da smo predmet tzv. meke okupacije. Nju simbolišu zarobljeni mediji i teledirigovani političari. Ali, sa političkom represijom, zabranom raznih organizacija i hapšenjem njihovih lidera, dobićemo pravu, "tvrdu" okupaciju. 

Srpski narod nikad nije čuo od zvaničnika SAD i Francuske ni jednu reč izvinjenja u vezi sa smrću ma i jednog deteta tokom bombardovanja, niti o zagađenju Srbije municijom sa osiromašenim uranijumom. Naši zvaničnici se utrkuju u tome ko će manje pitati i uznemiriti Zapad.

Situacija u zdravstvu je najdrastičniji dokaz društvene krize i apsurda. To se pre svega ogleda u veoma zastareloj organizaciji zdravstvene službe koja ne odgovara sadašnjem vremenu visoke tehnologije.

A upravo su ovi samokandidovani kvislinzi i satrapi jedini dobitnici čitave ove gužve. Oni i njihove bizarne organizacije ne samo da su ovim dobile ogroman publicitet, već su na sebe i skrenuli pažnju briselskih i vašingtonskih fondodržaca.

Vlada Srbije je super i radi sve u korist onih koji više ne žele da je gledaju. Vlada Srbije je toliko super da bi sada mogao da se pojavi bilo ko, samo pod uslovom da se nije petljao sa njima i da nema političku biografiju – i taj bi, bez ikakve kampanje uspeo. 

Iz bezbednosnih razloga paradu ponosa treba zabraniti, jer još nije sazrelo vreme za ovakvu vrstu manifestacije. Ako vlast misli da je prekasno za zabranu, onda ima još jedno elegantno rešenje da ublaži revolt protivnika parade. Nju treba izmestiti iz centra grada.

Mnogi ne žele da budu proglašeni kao nazadni i primitivni, pa se prisiljavaju da podrže nešto što u sebi preziru. Pod pritiskom EU i oni političari kojima se privatno sve ovo gadi moraju da zapuše nos i da „odrade paradu“ da bi im se na nekom spisku u Briselu i Vašingtonu ubeležio jedan plus.