Да ли Србија може да сачува војну неутралност?

Особе попут Соње Бисерко или Весне Пешић никада нису радиле у интересу Србије. Тако и изјава Соње Бисерко да постоји нека наводна „сива зона“ коју чине Печат, Нова српска политичка мисао, председник Николић и Русија и која наводно подрива напоре Владе да се постигне договор са Приштином директно је усмерена против интереса Србије. Истина је да Дачић и Тачи воде преговоре у Бриселу који су на штету Србије. Стиче се утисак да је Влада спремна на све само да добије тај фамозни датум за добијање преговора са ЕУ. Међутим, добијање датума фактички не значи ништа јер се преговори могу одужити на више од једне деценије. Да ли је вредно продати интересе Србије само ради добијања датума за преговоре са Европском Унијом? Јелко Кацин непрестано се оглашава пружајући подршку преговорима. Куда нас то води?

Министар одбране и први заменик премијера Србије Александар Вучић је 11. фебруара у обраћању посланицима у Скупштини Србије, на инсистирање посланика из редова ЛДП-а, саопштио званичан број погинулих припадника Војске Југославије и припадника МУП-а. „НАТО снаге су убиле 631 припадника Војске Србије,[1] нестало је 28, значи укупно 659 жртава, од чега је 72 официра, 41 подофицир, 18 војника по уговору, 191 војник на служењу војног рока, 245 резервиста, 60 добровољаца и три цивила у војсци”.[2] Када су припадници МУП-а у питању страдало је 349 полицајаца. Прецизније, погинуло је 325 припадника МУП-а, а нестало је 24 полицајаца, с тим што се нестали, као и у случају припадника Војске Југославије, сматрају страдалима.

Када су у питању цивили, ни после тринаест година не зна се тачан број погинулих. Нажалост, спекулише се различитим бројевима. Број цивила који је погинуо током агресије и злочиначког бомбардовања највероватније износи преко 2500. Александар Вучић је најавио скоро објављивање тачног списка страдалих цивила.

Горенаведени подаци говоре о томе да је НАТО злочиначки убијао наше војнике, полицајце и цивиле и то је довољан аргумент да Србија никада не приступи тој злочиначкој организацији. Али размотримо на кратко алтернативе. Вучић је такође рекао да декларација донета у Скупштини, Србију обавезује на војну неутралност. Вучић је нагласио да Србија треба да искористи чланство у Партнерству за мир и да са свим земљама у свету гради добре односе, као и да неће ићи ни у НАТО ни у ОДКБ (Организација споразума о колективној безбедности неколико бивших република СССР-а), нити у било који други војни савез.

Циљ актуелне владе је, да парафразирамо Вучића, војна неутралност и политичко опредељење за чланство у ЕУ. Изгледа да ни за ову власт та фамозна Европска унија нема алтернативу. Међутим, ниједна од новопримљених држава у ЕУ то није постигла а да претходно није постала чланица НАТО пакта. Хрватска још није примљена званично у ЕУ а већ је постала чланица НАТО пакта, то је случај и са балтичким земљама, Летонијом, Литванијом и Естонијом. То је такође случај и са Румунијом и Бугарском које су пре него што су постале пуноправне чланице ЕУ постале чланице НАТО пакта. Осим тога питање статуса Косова ће се готово сигурно наћи као услов да Србија уђе у ЕУ. А то је питање које наши политичари упорно избегавају. Али ће неминовно Србија морати да се суочи и са демоном званим независно Косово као условом примања у ЕУ. Могуће је да ће још један од услова за примање у Европску унију бити и чланство у НАТО пакту, што се испоставило као правило за новопримљене чланице, нарочито за Бугарску и Румунију.

Чланство у Европској унији нема онакву економску оправданост, како то тврде званичници владе. Није тачно да ће Србији процветати руже уколико уђемо у ЕУ која и сама има проблеме. Погледајмо само пример Бугарске. Она је чланица ЕУ, али то чланство јој није много помогло у економском опоравку. Вучић је изјавио следеће: „Оно што је страшно важно то је да добијемо што је могуће више инвестиција, јер ми данас имамо, уколико бисмо добили датум, бар неколико фирми, великих светских компанија које би дошле у Србију у том тренутку, то би био и један нови правни оквир који би гарантовао пуну правну и економску сигурност за све који би да улажу новац у нашу земљу".[3] То напросто није тачно, што можемо да видимо управо на примеру Бугарске, а наводни долазак неколико светских компанија и стране инвестиције су биле и литанија прошле власти. Престаните да обмањујете народ причом да ће уласком Србије у ЕУ стићи и стране инвестиције. Од тих инвестиција нећемо видети ништа. Уласком у ЕУ Србија може бити само на губитку како економском, тако и по питању суверенитета и интегритета. Стране инвестиције би пристизале у Србију независно од тога да ли смо чланица ЕУ или не. Земље, осим оних најјачих, суочавају се са великим проблемима, што можемо видети и на примеру Словеније и многих других земаља.

Посматрано из другог угла, тржиште истока, а нарочито Руске Федерације је отворено за наше производе. Србија сама не може удовољити у прехрамбеном смислу потребама само Москве, града са више од десет милиона становника. Да читава привреда Србије ради за Русију, ми и даље не бисмо могли да подмиримо ни делић потреба Руске Федерације. Уколико бисмо заборавили на паролу „Европска унија нема алтернативу“ и окренули се тесној економској сарадњи са Русијом, Србија би просперирала у сваком смислу. Отворила би се нова радна места и не би незапосленост била горући проблем који уништава будућност младих људи. Осим тога руске инвестиције у Србију би без сумње вишеструко надмашиле оне инвестиције које би дошле са Запада. Тесна сарадња са Руском Федерацијом би нам отворила и врата кинеског тржишта, а то је тек прилика за нашу економију.

С друге стране, поменули смо да Србија никако не сме да уђе у НАТО, на то је обавезује и резолуција донета у скупштини, али запитајмо се да ли Србија може очувати своју војну неутралност када је окружена земљама које су чланице злочиначког НАТО пакта. Србија ће постати острво и биће веома тешко, гледано из угла војно-стретешког положаја, очувати њену безбедност. Потребно је под хитно изменити декларацију о војној неутралности и Србија би требало да буде чланица ОДКБ-а јер ће само на тај начин очувати своје виталне националне интересе. Тесна економско-војна сарадња са Русијом Србији би обезбедила много, што до развитка њене привреде, то до развитка њене армије. Тек уколико бисмо постали чланица ОДКБ-а, у којој главну реч води Русија, могли бисмо да обезбедимо мир, безбедност и очување територијалног интегритета. Овако, срљајући у ЕУ Србија не може остварити своје националне интересе јер ће се пре или касније поставити коначно питање статуса Косова и питање наше опредељености за улазак у НАТО пакт. Оваквом политиком никако не можемо да очувамо војну неутралност, а економски стандард а самим тим и животни стандард Срба неће постати значајно и приметно бољи.