Додиков одговор

Некада смо се смејали чувеној реченици из Алана Форда „Ако каниш побједити не смеш изгубити“, а сада ми више није смешна. Управо је то политика коју је у једносатном излагању скицирао Милорад Додик у четвртак 25.јуна у београдском Мадленијануму, обраћајући се присутнима поводом оснивања огранка „Просвјете" за Србију.

Очигледно свестан да напади на њега не само да, после одржаних избора у којима је опет победио, неће бити смањени, него да ће се повећати по сваку цену, Додик је конципирао план контра-игре и одредио приоритете.

Тај план се заснива на отклањању опасности и учвршћивању подршке грађана, дакле на активној дефанзиви. Основни правци деловања су следећи:

· ослањање на легалност и легитимитет оличен у Скупштини Републике Српске, тако да већ од понедељка треба очекивати а) доношење закона по коме се ниједна одлука на нивоу БиХ не може спроводити у РС, уколико није одобрена од стране Скупштине и б) расправу о расписивању референдума на коме би се грађани РС изјаснили да ли су за укидање Тужилаштва БиХ,

· упорно инсистирање на слову Дејтонског споразума, што у преводу значи да ће се интензивно водити борба за враћање Републици Српској чак 83 надлежности које су пренете на БиХ мимо Дејтона (између осталог и тужилаштво које није Дејтоном уопште предвиђено на нивоу БиХ),

· инсистирање да српски представници у БиХ морају да заступају ставове Владе РС и Скупштине РС – пример је најављена резолуција о Сребреници – и тиме постизање да а) политички противници раде на своју руку и на тај начин отворено сарађују са Бакиром Изетбеговићем или б) у кључним питањима воде политику чији је главни креатор Додик,

· непрекидно држање великих тема у центру пажње, како би се спречио уобичајени маневар запада да се ствари маскирају, разводне и обесмисле у детаљима, процедурама, ситним и крупним лажима и спиновањима, тако да грађани не могу да разумеју да је одсудни напад већ почео,

· предузимање свих могућих активности како би се за ставове Републике Српске придобила јавна, што јавнија, сагласност власти у Србији. То је сада демонстрирано на теми и резолуције и одласка у Сребреницу, тако да је и Вучићу било немогуће да се супротстави или да доведе у питање постојање заједничког става. Највише што је могао било је да поново одложи изјашњавање о сопственом одласку у Сребреницу, али не и захтев представницима Срба у БиХ да гласају у складу са одлукама органа РС, а тиме је суштински подржао Додика. Што је Додик и хтео.

Додикова политичка снага је у јасноћи става. „Ја нећу ићи у Сребреницу“, рекао је. Упоредите то са Вучићевим изјавама и све ће вам бити јасно. Тако се мора говорити када сте на удару запада. А када вас запад подржава, онда може и онако како Вучић говори данас, Тадић јуче, Јовановић кад год итд.

Између редова, дакле то Додик није изговорио, могло се разумети да сматра да ће централни оперативни удар на њега ићи преко тужилаштва БиХ и зато и жели да референдумом одузме сваки легитимитет том органу. А онда ће извесно уследити одговарајућа скупштинска одлука, па одлука владе. На тај начин ће било какво поступање било ког дела полиције у Републици Српској, по захтевима Тужилаштва БиХ бити незаконито. Ето то је пример активне дефанзиве. Пасивна дефанзива, коју смо примењивали делимично и ретко у периоду 2004 -2008. била је „Србија на то и то неће пристати“, а лажна дефанзива је „ Запад није добар и кад је гасовод у питању и Косово и Метохија и Насер Орић…“ али ће Вучић непоколебљиво наставити да спроводи и Бриселски споразум и Меморандум са ММФ и све споразуме са НАТО. Сва три политичка концепта могу се означити као дефанзива, али је разлика огромна. У распону од национално самосвесне до издајничке.

Главни наук који Додик својим деловањем сведочи је, да се напад запада не може издржати уколико не елиминишеш главне опасности у сопственим редовима и не учиниш сваком грађанину јасно о чему је реч и колико су ствари опасне по националне интересе. Национални интерес се не може ни бранити, а нарочито не остваривати, ако се отворено не успротивиш главним захтевима запада. Само тако се може избећи пораз, а то је већ увод у неку будућу победу.

(Фонд стратешке културе)