Двадесет четврти март, промена свести и наш пријатељ Весли Кларк

Никада до сада ни један прилог НСПМ није тако експлозивно раширен друштвеним мрежама него што је то био преглед насловних страна српске штампе (мада ово „српске“ треба узети са оградом) на петнаесту годишњицу бомбардовања наше земље и нашег народа које су извршиле САД и њихови сателити (мада и ово „бомбардовања“ треба узети са оградом јер је ту било још којечега). Тај прилог (http://www.nspm.rs/hronika/fotogalerija-naslovne-strane-srpske-stampe-na-petnaestogodisnjicu-nato-agresije.html) је буквално преплавио друштвене мреже, које су остале једини какав-такав извор објективног информисања уз све мањкавости какве такав систем са собом неминовно носи.

Сензационалност овог прилога, која је привукла овако огромно „интернетсовање“ је садржана у његовој скандалозности. Наиме на годишњицу страшног дивљачког злочина према нашој земљи, незабележеног у Европи након Другог светског рата, ниједан дневни лист у Србији на насловној страни није подсетио на овако значајан, и у нашој историји трагичан датум. Изузетак су два београдска дневна листа (једина два ћирилична), која су се на 1/8-1/16 насловне стране присетила 24. марта 1999.

Сазнали смо тога дана много „корисних“ ствари: и да је Ђилас највећи блудник („града Чикага“), и да је Чеда дужан зеленашима, без Цеце се није могло, а о Дарку Шарићу да и не говоримо. Свега тога је било, али нигде онога чега је морало бити.

Телевизије су биле унеколико вредније, али ни тамо се није могла поменути НАТО агресија а да се на пример одмах након спикерских „промрнџавања“ о њој, јасно и гласно не подцрта погибија 16 радника РТС-а, што је заиста страшна трагедија, и уосталом једина за коју је неко одговарао. Одговарао је тадашњи директор, који засигурно не уме да „ћера“ Ф-16, а вероватно није ни вичан џојстику „томахавка“. За готово 4.000 убијених, 6.000 рањених, преко 1.000 несталих нико није одговарао, па их вероватно због тога и нема у медијима у Србији (намерно избегавамо термин „српски медији“). Да се ваљда не би нарушавала пресумпција невиности западних нам пријатеља, јер ми смо правна држава.

Са друге стране није било баш тако. Из провала хвалоспева НАТО злочину поводом његове годишњице, који су долазили из Приштине, Тиране, Загреба, Брисела, Вашингтона, по бахатој саркастичности нарочито се издваја интервју Веслија Кларка (не знам да ли у српском правопису уз зликовце иде титула „господин“, па то остављам лектору да одлучи), датом сарајевском Авазу, у коме је доказао своју високу репутацију међу протагонистима антисрпске хистерије.

Бивши главнокомандујући официр НАТО снага и најодговорнији за стравичне злочине учињене током 78 дана смртоносног иживљавања над малом балканском државом, која нарочито у том тренутку ни за кога није представљала претњу, није показао у том интервјуу ни најмање знаке људскости и покајања. Напротив, легитимисао се као неко ко би са још већом посвећеношћу злочин поновио.

Представљен као успешни финансијер, банкар и истакнути члан Демократске странке САД, Кларк је нарочито нагласио неколико момената:

„НАТО је морао реагирати, како би заштитио недужне цивиле Косова“. Е па један недужни цивил Косова управо пише ове редове, па би волео да се Кларку и лично захвали, ако је могуће у четири ока.

„Војном интервенцијом у Србији, НАТО је донио мир и крај једног режима. Том акцијом он је ојачао своју улогу на Балкану, посебно у БиХ (!?)“. Просто да се сви недужни цивили расплачу од  милине што је НАТО ојачао своју улогу. За такво цивилизацијско достигнуће ниједна цена није висока.

“Данас Балкан изгледа боље, али још немамо потребни ниво безбедности у том региону. А то немамо јер економски резултати нису задовољавајући“. Али је ту „супермен“- „успешни финансијер, банкар и истакнути члан Демократске странке САД“, и потећи ће мед и млеко из медомлечних шкриљаца.

„Оно што сада видимо у Украјини подсјећа на Балкан деведесетих“. Е ту је успешни финансијер итд, почео да се губи због чега је дошао до класичног наци-крешенда у одговору на наручено питање: „Колико су реформе у Србији и наде које се буде за регион сада угрожене деловањем Русије? У Србији и деловима БиХ имамо прилично гласне присталице агресивне политике Путина“.

Е овде, љуби га Ахтисари, Кларк више не може да контролише мржњу. Једнако као Ахтисари за време барикада на северном Косову, призива дух нацизма и предлаже протеривање Срба, ни мање ни више него у Сибир: „Они који у Европи, на Балкану, у БиХ пате за Путином, хвале његову политику, нека иду њему. Сигуран сам да ће им се он обрадовати и да ће њима бити веома добро тамо. Ко жели Путина, нека иде у Русију. Велика је то земља, Сибир је огроман. Има мјеста“. Опа! Ако ово није говор мржње, говор фашизма, говор нацизма, онда не знам шта је. Говор демократије сигурно није.

Но Кларково је право да буде нациста, као што је то било и Ахтисаријево. Уосталом, Graculus semper assidet graculo (Чавка се увек са чавком дружи), али недостатак реакције са наше стране врло забрињава. У упорном ишчекивању да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао“, не смемо и нисмо у стању да реагујемо чак ни на отворене геноцидне Кларкове позиве. А Кларк није макар ко. Поред осталог он је и „истакнути члан Демократске странке САД“, а знамо да такви једнога дана могу заузети врло високе позиције у администрацији САД, укључујући и оне највише.

Ако ми је (не)реаговање политичара у Србији на ове Кларкове претње јасно и објашњиво, јер се сироти не смеју замерати послодавцу, онда ми ћутање медија колико год дегутантно било, истовремено и необјашњиво, па све и да се ради о истом послодавцу. Медији у Србији су громогласно ћутали, руковођени  новинарским принципом „Вучићеве свадбе“. Ово наци-фашистичко иживљавање Веслија Кларка је морало, барем у делу српског јавног мњења да наиђе на осуду. Барем од неког новинара или аналитичара. Али ништа! Мук.

Да ли је могуће да у медијима у Србији нема баш никога коме су жртве Кларковог оргијања 1999, неважне до те мере да барем новинарски виспрено, „ђурама“ дају до знања да се не „закопчавамо на леђима“, да знамо колико су нам зла нанели, а то што смо приморани да их уважавамо је нешто друго. Уместо тога упорно нам се усађује поремећај познат као „стокхолмски синдром“, илити у нас познат као „промена свести“.

Весли Кларк је према нашем народу и држави крив за читаву лепезу деликата према међународним законима и конвенцијама, почев од говора мржње, па преко командне одговорности – до директних наредби за разарања и смрт. Чиме један такав монструм заслужује благонаклоност медија у Србији? У реду, он није доступан суду јер су тако велики монструми иначе изнад земаљских судова, али чему толико удвориштво?

Шта је то толико моћније од чињеница да је Весли Кларк најдиректније одговоран за смрт преко 2500 цивила и преко 1000 наших војника; за рањавање преко 5000 људи од чега су половина била деца; за преко 250.000 избеглица; за материјано разарање наше државе које је процењено на преко 100 милијарди долара; за судбине стотина лица која се и даље воде као нестала; за бомбардовање саобраћајница, мостова, вртића, болница, пруга, путева, цркава, манастира...; за употребу забрањеног наоружања као што су касетне бомбе и бомбе од уранијума, за разарање индустријских и енергетских постројења из којих се излило на стотине тона пиралена и других токсичних, канцерогених и тератогених материјала, због чега је Србија на врху табеле земаља по броју оболелих од различитих врста тумора ...

Уосталом убијања Срба од стране Веслија Кларка није било само 24. марта 1999, него свакодневно и даноноћно током свих 78 дана. Будимо свесни тога да од данас, па у наредних два и по месеца, док читамо ове редове, неке српске породице се налазе на гробљима или у домовима где се сећају неких својих драгих чланова, којих нема већ 15 година јер је тамо неком Кларку пало на памет да „штити недужне цивиле“ и да „НАТО ојачава своју улогу“.

Каква је то сила која претегне у свести „наших“ новинара, аналитичара и медија да из те исте свести потисну овако монструозан биланс неког крвника? Да ли је могуће да је то само новац? Постоји ли иједна суверена држава, која не би барем преко медија реаговала на отворени позив за протеривање сопственог народа, па макар то било и у Сибир? Не постоји!

Да ли ово значи да ће свако псето на нас моћи да подиже ногу, а да ми то не примећујемо и не реагујемо? Колико је далеко дан када ће свака „шуша“ из региона моћи да изађе у медије у Србији које ми плаћамо, и да нам уз употребу одговарајућих глагола помиње чланове породице, а да то нама буде симпатично? Није тако далеко, како ствари стоје.

Према реторици која долази са запада, више је него очигледно да Србија за запад није „ружно паче“, већ „тринаесто прасе“, јер ружно паче коначно постане лабуд, али тринаесто прасе остаје тринаесто прасе. Барем док не заврши на ражњу.