Хашка олуја и српско „помирење“

Навикнути на разне чудне пресуде из Хашког трибунала, вероватно нема онога ко је очекивао потврђивање првостепене пресуде Анте Готовини и Младену Маркачу. Али, без обзира на све што је Хаг досад сервирао, не верујем да је ико и помислио да би могло да дође до ослобађајуће пресуде. Према наводима из штампе, у то нису веровали ни сами оптуженици. И двојица судија која су се противила оваквој пресуди, оштри су у њеној осуди. Председник Хашког трибунала и члан Апелационог већа, италијански судија Фаусто Покар, изјавио је у завршној речи да је оваква пресуда супротна са начелом правде. Чак је и Карла Дел Понте рекла да је изненађена, и да ће прочитати судску пресуду, да би видела „шта је кренуло криво између првостепене пресуде и жалбе“.

Овакве и сличне реакције су сасвим разумљиве. Кад би неко препричао догађај било коме из најудаљеније државе, потпуно незаинтересованој особи, та особа би на први поглед могла да утврди да нешто ту није у реду. Немогуће је да неко прво буде осуђен на 24 године затвора, а у следећој пресуди потпуно ослобођен. Свима би дакле, јасно било да ту нешто није у реду.

Свима, осим већини грађана државе која је овом приликом избегла осуду. Како смо лепо могли да видимо, у хрватским градовима било је славље на улицама и трговима, народ се веселио са све црним капицама на глави, а у црквама су одржаване мисе. Кад би неко код нас, у некој цркви одржао мису за хашке оптуженике, и кад би се неки поп осмелио да, у директном преносу на РТС-у одржи политички говор о тој теми, бар три НВО би поднеле тужбу још у току трајања ТВ преноса, након тога би на сваком медију била прича о клерикализацији Србије, опозиција би тражила оставку владе и директора РТС-а, а стране станице драматично извештавале о бујању српског национализма. У Хрватској, то се зове патриотизам, који није нужно неодвојен од цркве.

Таква, и све сличне, пресуда могла је да прође и због става заинтересованих држава. Свака пресуда барем мало узима у обзир став и мишљење јавног мнења, у овом случају став држава. Хрватска даје сву потребну логистику својим оптуженицима, и увек им је на располагању. Уколико се не варам, држава им плаћа и трошкове адвоката, а платила је и лобисте. Чак и став јавности је потпуно другачији. Хрвати поносно носе транпаренте и мајце са сликама својих оптужених, а овде ретко ко и чује вести о испоручивању неког генерала у Хаг. Како да их и чује, кад су медији и даље пуни веселог турбо фолка и хумористичких емисија? Чак и уколико некоме, из било којих разлога, нису блиски генерали који су ратовали у Босни и Хрватској, како то да немају баш никакву реацију, или барем интересовање за генерале који су нас све заједно бранили 1999?

Међутим, и таква незаинтересованост, да је само то, не би имала неки значај. Ескапизам је овде мејнстрим од 1991. године. Ништа то није ново, певало се овде и док су избеглице у колонама ишле ауто путем ка Београду. Али ауто шовинизам је фаталан по судбину државе. Та чудна одбојност према сопственом народу и својој држави. Да не помињем друге примере, али у време док су колоне ишле ка Београду, у овом истом граду, пре њих стигле су приче о томе како је то протеривање Срба удесио Милошевић, јер му је то због нечега одговарало. Прича неког зле намере, или заверолошка прича непознатог генијалца, тако се некако усталила, па смо међу собом сами веровали да је наша власт крива за највеће етничко чишћење у Европи, прогон четвртине милиона људи, који су вековима живели тамо. И није то једина прича нас против нас. А да се не заваравамо, сваки озбиљан судија ослушкује све то, и део сваке пресуде чине закључци о ономе што се тако чује. Неће судија да истим очима гледа некога кога се свој народ одрекао, и онога чија власт спрема и авион владе да своје људе врати у домовину.

Због тога, не кривимо Хрвате и Хрватску. Они се боре за оно што сматрају да је њихово, и да је правда. Нико нама није крив што то не умемо или нећемо да радимо.

Реакције људи овде се углавном своде на понављање проверених и овде познатих фраза – „Све ће то доћи на своје“, „Бог све види“, „Истина ће победити“ и слично. Њима само могу да поручим – ништа неће доћи на своје, никаква истина неће победити, и Бог ништа урадити неће док ми сами не урадимо. Ево, истина већ скоро двадесет година побеђује у Хагу, и никако да победи. А Бог је гледао многе ствари, укључујући и бомбардовање 250.000 избеглица из Хрватске, злочине над њима, чак и авионско бомбардовање колоне. И казнио је Хрватску тако што је ослободио генерале који би по командној одговорности морали да трпе осуђујућу пресуду. Док сами нешто не урадимо, ни Бог неће урадити.

А ово што званична Србија ради, делује немушто и неефикасно. Не само што досад ниједном хашком уптуженику нисмо пружили, на државном нивоу, подршку какву је Хрватска пружала својима, него и ово што се сад ради делује неозбиљно. Главна реакција владе своди се на „оштро“ свођење сарадње са Хагом на нижи, „технички ниво“. Па шта то значи? Даћемо вам сву документацију, као што смо давали и досад, нема промене, само се нећемо смешкати док то радимо, и нећемо се сликати за телевизију са вама? Баш смо им показали.

Након овакве пресуде, а имајући у виду све што се претходно дешавало везано за тај суд, минимум минимума којег влада може да уради је, не да смањи, него потпуно замрзне сарадњу са Хагом. Истовремено би требало кренути у дипломатску иницијативу, да се наложи нашим представништвима у свету да светске лидере званично обавесте о историји рада Хашког трибунала. Нека се овде одржавају конференције за новинаре, покажу статистике пресуда тог суда. Нека се подсети колико људи годинама тамо чами без пресуде, нека се подсети колико је преминулих било у ћелијама суда. Постоји пуно маневарског простора, и пуно разлога за снажну реакцију, и пуно разлога да се са тим не стане док се ствар не реши. У нашој влади и Министарству иностраних послова постоји пуно стручних и паметних људи, и сигуран сам да би могли и умели да изгурају ту ствар до краја. Правда (она права) јесте на нашој страни, и дужност и обавеза тих људи је да јој помогну да се појави. Кажу да је за сваки сукоб потребно двоје. А на просторима бивше СФРЈ било је више сукоба. Па неће ваљда бити да је у баш сваком сукобу кривац само један, и то баш увек само Србија. Показати то свету, требало би да буде императив у спољној политици, приоритет већи и од решавања косовског питања. Јер ни питање Косова неће бити повољно решено ако немамо морални кредибилитет из блиске историје.

Осим што је решавање хашке проблематике важно за садашње и временски блиске изазове, важно је и за будућност. Сад се прави оно како ће будуће генерације овде живети, сад се успостављају правила по којима ће живети. Сви они који су на било који начин укључени у јавни живот, а поготово људи који су данас на власти, одређују да ли ће наши потомци ићи подигнуте главе и чистог образа кроз свет, или ће стално морати да се сагињу у некаквој наметнутој кривици. Ово што сад мора да се уради поводом тога, неће моћи да се уради сутра. Не може да се стави под тепих, остави следећој влади или следећој генерацији.

И није до краја јасно, а и не делује као рационална политика, због чега ми имамо овако блиске и пријатељске односе са оним суседима који нам о глави раде? Након сваког званичног сусрета са државницима Хрватске и Словеније, објављују се саопштења којим се потврђују блиски и пријатељски односи међу државама. Какво је то пријатељство са државама које су признале независно Косово, и које активно лобирају противно интересима Србије? Можемо ми сасвим лепо да имамо и „техничке“, суседске односе са Хрватском, али не и пријатељске. Док је нашој роби тешко да нађе пут до Хрватске, док се наши туристи нападају на јадранској обали, њихова роба се овде продаје у огромним количинама, њихови велики тржни центри се слободно отварају широм Србије, а музичари одавде односе милионе евра, неоптерећени плаћањем пореза који је обавезан за наше. Новац којег хрватски привредници стекну овде, кроз плаћање пореза одлази хрватској влади, којим она онда плаћа трошкове адвоката Готовине и трошкове лобирања државе Косова. Какво је то пријатељство? И ко има право да инсистира на таквим односима, подржава такво стање, и не уводи реципроцитет у односима са таквим државама? Премијер Дачић је пре неколико дана био у Словенији, и тамо најавио да би фирма „Горење“ могла да добије статус домаће фирме, и тако избегне плаћање царина. Који је разлог због ког их он тако части, чиме су то заслужили? Да их није можда придобио да промене своју међународну полику према нама? Ко даје мандат нашим политичарима да то раде? Таквим и сличним понашањем, наши политичари само дају кредибилитет страним владама да наставе да се према нама понашају онако како су већ навикли.

Пријатељство јесте лепо, и лепо је кад државе имају исте интересе и поступања. Али онда кад то не постоји, не постоји ни пријатељство. Турска и Грчка нису пријатељи, иако су обе чланице НАТО-а. Имају односе трпељивости и односе сарадње, али не и пријатељства. Грчка није пријатељ са Македонијом, само због имена. То је за озбиљну државу довољан разлог. Ми немамо разлога, а ни обавезу да будемо пријатељи са државама које нам не чине добро. Можемо сасвим лепо да одржавамо добре комшијске односе, на „техничком“ нивоу, и да на тај начин покажемо да не подржавамо њихову политику. Овако им се само даје кредибилитет да наставе да се према нама понашају онако како се понашају.

Из владе стижу изјаве како ће ово лоше утицати на процес помирења на овим просторима. Помирење је релативан појам. У срећним временима, народи и државе се мире, живе у срећи и помирењу. Али ако некад дођу тмурна времена, ко ће хрватску државу спречити да понови оно што је већ три пута некажњено урадила? Након Првог светског рата и њеног учешћа на страни Аустро-Угарске, „кажњена“ је уласком у Краљевину. Након Другог светског рата, и концентрационих логора, трпела је тако што је пребачена у табор победника, чиме је НДХ малтене заборављена. Након последњег рата, генералима је опроштено. А ми, ми смо се већ помирили. Са свиме и са свима. И опет ћемо ако треба. А ако се овако настави, биће и прилика за то.