Početna strana > Rubrike > Politički život > Judeja se umirit' (ne) može
Politički život

Judeja se umirit' (ne) može

PDF Štampa El. pošta
Branko Radun   
ponedeljak, 22. jun 2009.

U tekstu «Konzul u Judeji» Đorđe Vukadinović je uporedio Ameriku sa antičkim Rimom, a Srbiju sa tadašnjom nepokornom Judejom. Moram priznati da me je na pisanje komentara pokrenula rečenica: «Rimski (pro)konzul obilazi tradicionalno nepokornu, ali sada već tročetvrtinski pacifikovanu Judeju». Dakako, za nas je analogija Rim i Amerika, te Judeja i Srbija mnogo više od dobre stilske figure, jer ova istorijska analogija pruža mnoštvo plodotvornih uvida: od istorijskih, preko geopolitičkih, do privrednih i kulturoloških.

Malo istorije...

Ovde nemamo dovoljno prostora da se bavimo obimno istorijskim paralelama, ali se može reći da imperijalni nastup Novog Rima izuzetno podseća na onaj antički, te shodno tome, buntovni i ustanički odgovori Judeje neverovatno podsećaju na srpsku noviju istoriju. Osim toga, Srbija i Judeja, svaka u svom vremenu i na svom mestu ima bitnu poziciju na granici svetova, kontinenata i civilizacija, te je stoga značajna ovim svetskim osvajačima koji nastoje da stvore «svetsku državu».

U kulturološkom smislu ondašnja globalizacija u vidu helenizacije i romanizacije, podseća na modernu evropeizaciju i amerikanizaciju, te shodno tome srodni su i odgovori Judejaca i Srba (no, ne samo njih). Pritisnuti velikom vojnom silom, «tročetvrtinski pacifikovani» oni ne samo da su u poziciji da gube državu, već im je i tradicionalni način života i nacionalni identitet ugrožen. Kao i u današnjoj Srbiji, i u ondašnjoj Judeji postoji jake podele na «zapadnjake» i «konzervativce», na one koji bi da se utope u svetske tokove i na one koji bi da sačuvaju ono što je ostalo od tradicije u narodu.

Ovu istorijsku paralelu pojačava i na prvi pogled iracionalno pridavanje prevelike važnosti od strane Rima i Vašingtona jednoj maloj i siromašnoj državici na «periferiji» tadašnje civilizacije. Čak i kad su Judeji želeli da kao i Srbi imaju dobre odnose sa svetskom vele silom to nekako nisu mogli. Uvek su bili viđeni kao remetilački faktor, što je imalo za posledicu da «zapadne sile» podržavaju njihove protivnike i neprijateljski nastrojene narode. To je zapravo rušilo onu «kooperativnu» i «prozapadnu» struju u eliti i slabilo njenu poziciju u stanovništvu. Na taj način se ovaj mali narod gura u pravcu u teškog izboru između prepuštanja svetskom talasu i gubljenja identiteta ili grčevite odbrane svog biološkog i duhovnog identiteta.

Malo geopolitike...

Zanimljivo je da ni američki stratezi, analitičari ili dobri poznavaoci prilika «na Kapitolu» poput Kisindžera ne mogu da objasne toliko fokusiranje imperijalne spoljne politike na Srbiju, kao i to što se Srbiji ne daje nikakva šansa, čak ni ona na častan poraz. Ne samo da je devedesetih država u embargu i bombardovana, već je i posle dolaska «helenizovanih Srba» na vlast nastavljena, što ne reći antisrpska politika. Kosovo je oteto, a da nije ostavljen ni simbolični privid srpskog suvereniteta, Crna gora je podstaknuta da se odvoji od Srbije, a sada se vrši pritisak i da Vojvodina preko Statuta dobije federalni status, sa mogućim odvajanjem u perpektivi. Niko nije dao relan i racionalan odgovor (racionalizacija naravno ima) zašto se to radi sa Srbijom i posle petog oktobra kada su na vlasti prozapadne stranke.

Imperijalna administracija Bila Klintona je imala zadatak da dovrši balkansku priču, te da novoj administraciji ostavi čist teren da bi mogla da se bavi Bliskim istokom i osvajanjem «novih provincija na Istoku». Oni su imali dve opcije posle bombardovanja: prva je da «demokratskim metodama» ruše Miloševićev režim, a druga po Srbiju, činilo se gora, da odmah osakate Srbiju proglašenjem Kosova i Crne Gore za nezavisne države, te da rade na odvajanju Vojvodine. Ostatak bi bio izolovan i stavljen pod težak embargo, poput Kube. No, i posle dolaska prozapadnih i proameričkih političara na vlasti, u Srbiji se nije promenila politika Vašingtona, samo metode. Plan B se zapravo ostvario, ali u vremenu posle Miloševića, još je ostalo pitanje Vojvodine, pa da se i tu dovrši plan i proces destrukcije i defragmentacije srpskog prostora. Umesto brzog i nasilnog plana B, mi smo svedoci postepenog i sofisticiranog ostvarivanja istog.

Dolazak Bajdena i odlazak Mantera pre kraja mandata, može se tumačiti kao deo pokušaja Vašingtona da nekako «završi priču na Balkanu». Grupacija oko Holbruka pokušava da potpuno uguši Republiku Srpsku, te na taj način otvoreno destabilizuju region. Čini se da je gospodin Manter oko tog pitanja realističniji i da sa terena shvata da je takva avanturistička politika nepotrebna Americi danas, u predvečerje velike krize i mogućeg kolapsa. No, neki drugi očigledno misle suprotno. Naime, ako Amerika bude u velikoj buli, a biće, potrebno je brzo odraditi ono što se nameravalo u svetu, pa tako i u «regionu». Dakle, krizu i mogući slom ne mogu dočekati nespremni, već naprotiv moraju brzo i agresivnije da deluju.

Malo ekonomije...

Evropska laboratorija za politička predviđanja «Evropa 2020»[1] je u svom biltenu od oktobra 2008. godine predvidela početak faze razdvajanja (kako je oni već više od tri godine nazivaju) globalne sistemske krize. U zavisnosti od sedam pažljivo odabranih kriterijuma, zemlje sveta podeljene su u 6 grupa koje će, po njima, na različite načine biti pogođene krizom.

Dok su SAD i Velika Britanija stavljene u grupu koja će biti najteže pogođena krizom, region zapadnog Balkana je, neočekivano, stavljen u šestu grupu zemalja u kojima bi direktni uticaj krize bio marginalan i u kojima će udari krize biti uglavnom posredni. S obzirom na to da je procena bila brza, gruba i sa ograničenim brojem kriterijuma, dalo se očekivati da se pojave i greške.

Čini se da je po njihovoj podeli region zapadnog Balkana trebao biti svrstan u petu – vrlo kritičnu grupu zemalja koje politički, vojno i finansijski zavise od zemalja iz prve grupe tj. od SAD i Velike Britanije. U tu grupu svrstali su Pakistan, Tursku, Ukrajinu, Tajvan i još niz zemalja kojima predviđaju značajan porast političke nestabilnosti usled, na primer, značajnog smanjenja vojne pomoći (i prisustva), smanjenja donacija i finansijske pomoći i sl.

Procena američkog analitičkog centra Stratfor-a, s kraja prošle godine,[2] jeste da će sledeći talas teške finansijske krize pogoditi najpre Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku i baltičke zemlje. Balkan je viđen kao osetljiva tačka u kojoj svetska finansijska kriza može da izazove ekonomske udare i političke promene. Oni su tu procenu zasnovali na trgovinskom deficitu i deficitu državne kase, kao i zbog velike zavisnosti od rkedita. Naravno, domaći političari i režimski analitičari su ove i ovakve procene ignorisali, pa su ih čak i pokušali diskvalifikovati, nazvavši ih katastrofičkim i okrivili za «neopravdanu paniku» analitičare i medije.

Politička konfiguracija zapadnog Balkana krojena je voljom SAD i Velike Britanije. Tačke koje će posetiti Bajden su iz ovog ugla odabrane potpuno logično. Postdejtonska Bosna i od zapada potpuno zavisno Kosovo su, po pitanju političke stabilnosti, vrlo osetljive tačke. Naravno, tu je i Srbija sa vladom krojenom pod direktnim anglosaksonskim uticajem i mentorstvom. Preciznije rečeno, Manter je mentor ove vlade.

Čak i ovakva, što reče Vukadinović, tročetvrtinski pacifikovana Srbija predstavlja problem, s obzirom na to da je sistemom istorijski spojenih sudova povezana sa gotovo celim regionom. Značajan pad (niko ne zna koliki) anglosaksonske političke moći je nešto što će neizbežno pratiti očekivano radikalan pad u finansijskoj i ekonomskoj sferi. Srbija se pod ogromnim dugogodišnjim pritiskom izgleda nije potpuno polomila. Možda se procenjuje da i pored svih NVO denacifikacija, Srbija ima potencijal da se u dobroj meri oslobodi tutorstva. Na gotovo neprimetno smanjenje tog pritiska čini se da reaguje elastično, tj. postoje «simptomi autonomnog ponašanja». Kada se ovaj fenomen «nepotpune kapitulacije» sa svim manifestacijama, o čemu je pisao Vukadinović, dešava sa ovom i ovakvom «proevropskom» vladom na koju imaju dominantan uticaj, šta bi se tek moglo očekivati da su kojim slučajem vladu formirale patriotske stranke? Posmatrano iz ovog ugla «nadolazećeg finansijskog cunamija» sasvim je logičan pad strogoće MMF-a (i shodno tome i uslova koji nam se «nude») kada je u pitanju odobravanja novog zajma Srbiji.

... i malo politike

U kontekstu gore rečenog, čini se da iznenadni dolazak Bajdena i iznenadni odlazak Mantera nagoveštava politički potres većeg intenziteta u našem malom, ali važnom «regionu». Katalizator turbulencije mogao bi biti novi razarajući impuls globalne krize. Pored ostalih, gore pomenuta Evropska laboratorija za politička predviđanja koja je svojevremeno više meseci unapred predvidela pad hipotekarnog tržišta u SAD avgusta 2007, kao i finansijsku krizu prošle jeseni, izdala je nedavno važno i uočljivo upozorenje da je u toku leta vrlo moguće potpuno urušavanje američkog finansijskog sistema, pucanje tržišta obveznica u kojima je iskazan američki spoljni dug te de fakto bankrot Novog Rima (GEAB bilteni 28 – 34). Po nas je i interesatna prognoza da nakon ovog sledi značajno smanjenje američkog vojno-političkog prisustva u većem broja regionima sveta. Pax Americana je time opasno ugrožena.

Ako je sve ovo i samo malim delom ostvarivo pred Srbijom i srpskim narodom u celini je vrlo opasan period. Visoki američki zvaničnici uporno ponavljaju da posao na Balkanu nije završen. Vreme za potpuno paficikovanje i slamanje Srbije polako ističe, a kako ističe tako se naglo povećava intenzitet i malignost mogućih sredstava koja bi u tu svrhu bila korišćena. Iako je direktna vojna pretnja u ovim i budućim okolnostima teško zamisliva, na raspolaganju je ipak širok spektar mera koje mogu poslužiti za ostvarivanje ovog cilja.

Nedavne isforsirane inicijative nato-lobista predvođenih Šutanovcem i Draškovićem u vezi što bržeg učlanjenja u NATO pakt, Čankov „zakon o borbi protiv fašizma“, najnoviji udar denacifikacije NVO sektora u vidu kampanja i tužbi, sistematski pokušaji da se izazovu Srbi na severu Kosova i u enklavama, jesu deo šire kampanje «završavanja posla na Balkanu», a moguće i pripreme konačnih mera kao što su na primer moguća mini Oluja na severu Kosova i u enklavama, ili pak izazivanje unutrašnjeg sukoba u Srbiji i dovođenje na vlast političkih snaga koje bi hitno priznale nezavisnost Kosova, odradile ulazak u NATO, te tolerisale gušenje Republike Srpske. Srbija je po ko zna koji put na teškom iskušenju, a sledeći istorijsko iskustvo Judeje možemo reći da je jedini put opstanka da se izdrže pritisci i da se pokaže minimum jedinstva oko vitalnih interesa i identitetskog utemeljenja u tradiciji.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner