Juriš NVO rezervista na novosadsku kasarnu

Ne mogu a da se ne setim događaja iz vremena bombardovanja, kada se ispred Francuskog kulturnog centra okupila poveća grupa ljudi. Izlozi su već odranije bili polupani, na podu pored srče, ležale su brojne knjige, diskovi i ploče, a oko Centra, sa svih strana, ljudi gladni kulture. Svako je već željnim očima pronašao šta bi najradije uzeo, ako bi mogao da uđe. Neku lepu monografiju francuskih impresionista, omiljenu knjigu u originalu, ploču nekog šansonjera... Jedini koji nam je branio ulaz i otimačinu, bio je usamljeni policajac, ležerno naslonjen na haubu nekog automobila. Neko ga je pitao da li možemo unutra. Coknuo je jezikom i odmahnuo glavom. "Ali kako oni mogu kod nas?", pitao sam ga. "Oni su nepristojni", odgovorio je. I bio je u pravu. Upad u tuđe prostorije je upad, i krađa je krađa, bez obzira na opravdanja koja neko misli da ima.

Ono što se desilo u Novom Sadu nije skvotovanje. Zna se šta je skvotovanje. Ono podrazumeva ulazak u napuštene stanove i zgrade, mesta koja više nemaju živih vlasnika, ili ulazak u mesta koja su na neki način bliska skvoterima, kao kad npr. studenti uđu u neku zgradu koja je u vlasništvu Univerziteta, koju on ne koristi. Ili kao kad u Beogradu zauzmu prostorije Ineks filma, da bi tamo napravili umetničku radionicu, ili kao kad su neki dramski umetnici krajem devedesetih zauzeli prostorije BIGZ-a, da bi u njemu pravili performanse i predstave. Ne znam kakve veze aktivisti neke nevladine organizacije imaju sa vojskom, da tako lagodno preuzimaju pravo da uđu u neki objekat, i da sebe nazovu "skvoterima", što bi valjda trebalo da izazove neko razumevanje za njihov čin otimačine, i da svemu tome neki romantičarski oreol mladalačkog bunta. Ta vrsta "skvotovanja" je prosto nasilnička otimačina dokonih ljudi, i čak je i u liberalnoj Holandiji, mestu odakle je to sve počelo, ili barem tamo bilo najpoznatije, skvotovanje odnedavno zakonom zabranjeno.

Lepo je to kad se vidi, da mladi hoće da imaju mesto za kulturnu aktivnost, pa čak i kad najveći broj tih mladih i nisu baš tako mladi, ali mogli su to da traže legalnim kanalima. Pogotovo zbog toga što su nevladine organizacije koje su predvodile takav napad na kasarnu, pretpostavljam politički bliske sa strankama na vlasti u Novom Sadu. Ili bi oni verovatno imali razumevanja za njihove zahteve. Mogli su i da napišu projekat, pa da zatraže sponzorstvo iz inostranstva.Ne bi bilo prvi put da neka strana ambasada finansira projekat domaćih nevladinih organizacija, i siguran sam da bi uspeli da dobiju novac. Niko me neće ubediti da nevladine organizacije, bilo koja od njih, nemaju politički uticaj i novac, barem onoliko koliko je potrebno za finansiranje i izgradnju nekog novog mesta na kome bi se okupljali. Pre bih rekao da im je neko, od koga su legalnim kanalima mogli da zatraže izgradnju objekta, ćutke pokazao put u pravcu prazne kasarne. Ne verujem da se dvesta "mladih" tek tako, spontano okupila u nekom kafiću, pa onda u dva ujutru krenuli u juriš na kasarnu.

Nije baš istina da u Novom Sadu ne postoji mesto na kome bi sadašnji "skvoteri" mogli da se bore za artikulaciju svoje umetničke vizije. Postoji barem nekoliko takvih mesta. Recimo Art klinika, Fabrika, pa Crna kuća, koja je i bliska Inicijativi koja je pokrenula takvo "skvotovanje". Koliko znam, svi su oni na državnom budžetu, dakle dostupni su svim zainteresovanim za rad. Postoji i Studentski kulturni centar, doduše sa skromnim prostorom, ali to je upravo ono što su "mladi skvoteri" mogli da traže. Znači, postoji institucija, zove se SKC Novi Sad, koji bi po nekoj istorijskoj praksi trebalo da bude namenjem studentima i mladima. Zbog čega se predstavnici Inicijative za društveni centar, umesto što su pisali vojsci i Direkciji za imovinu, nisu obratili Skupštini Novog Sada, ili nekoj drugoj nadležnoj službi, sa zahtevom da Studentski kulturni centar dobije veće prostorije? Prosto ne razumem zbog čega bi neka nevladina organizacija, pod ma kojim plaštom i opravdanjem, dobila bilo koji državni prostor, čiju su izgradnju platili svi poreski obveznici? I zbog čega bi iko nadležan imao pravo da njihove zahteve prihvati kao ozbiljne? Zna se da se nevladin sektor uglavnom finansira iz stranih fondova. Zbog čega bi bilo koja organizacija kojoj su bliski strani fondovi, dobila pravo da koristi nešto što bi trebalo da pripadne nekoj društvenoj organizaciji? Taj objekat bi, na primer, mogao da potpadne pod upravu Studentskog kulturnog centra. Ili bi Skupština Novog Sada mogla da formira neku novu organizaciju, pod njenom upravom, a kojoj bi pripao taj objekat. Zbog toga što se većina nevladinih organizacija finansira iz inostranstva, čini se da je osnovana sumnja u pogledu vrste kulturnih aktivnosti koje će se tamo odvijati. I zbog toga ne vidim zbog čega bi bilo koja NVO koristila objekat koji je bio u vlasništvu svih nas.

Ali, pre toga, postoji još neko kome taj objekat više pripada. Problem nepostojanja prostora za mlade i njihovo iskazivanje kulture, nije problem ni Vojske ni Ministarstva odbrane. Ono nema razloga da bilo kome poklanja prostor u tu svrhu. Jedan od velikih problema vojske, koji postoji već dvadeset godina, jeste veliki broj nerešenih stambenih pitanja za njihove pripadnike. Postoji čak 20.000 nerešenih zahteva. To je dvadeset hiljada nesrećnih porodica, dvadeset hiljada, pa puta četiri tužnih sudbina ljudi, koje ne zanima kultura, koncerti i izložbe konceptualnih umetnika. Nedavno je bio jedan tragičan događaj, kad je pripadnik vojske zbog nerešenog stambenog pitanja skočio u smrt i sa sobom poveo porodicu, i deo javnosti je izgleda već zaboravio na taj događaj. U Srbiji postoji i Udruženje vojnih beskućnika, koje je valjda jedinstveno u svetu, toga nigde nema. Ako vojska ne rešava njihova pitanja, zbog čega bi brinula za probleme koje osećaju pripadnici neke nevladine organizacije? I koji bi to ministar odbrane imao pravo da potpiše da daje prostor nekoj nevladinoj organizaciji, umesto da ga na upotrebu ustupi svojim oficirima bez stana. To što su vojska i država još uvek trome i spore institucije, nijednoj NVO ne daje pravo da im otima imovinu.

Nakon nasilnog upada na tuđi objekat, predstavnici Inicijative pravdali su svoj postupak pozivanjem na slična iskustva iz regiona, kasarne u Ljubljani ili Puli. Možda su to stvarno mladi ljudi, ili samo zaboravni, ali da podsetim. Za te nove države, na čija se iskustva pozivaju, ti objekti bili su u vlasništvu vojske koju su smatrali okupatorskom i agresorskom, i čije su pripadnike u tim kasarnama ubijali, ili u najboljem slučaju progonili. Dakle, isti oni vojni beskućnici u Srbiji, proterani su iz tih "skvotovanih" kasarni u Sloveniji i Hrvatskoj. Valjda oni imaju više pravo na te objekte. Zbog toga, vojska u kasarne, mladi u Domove kulture (umesto u skvotove nevladinih organizacija). A NVO neka traži sponzore za finansiranje svojih projekata.

Naravno da bi Novi Sad, a i čitava Srbija, imali koristi od otvaranja nekog novog centra kulture, ali ne na ovaj način. I pogotovo ne za neku nevladinu organizaciju. NVO je mnogo lepa ideja, ali se ovde najčešće koristi kao podloga za političko delovanje. Kada se takvo političko delovanje finansira iz inostranstva, onda je to legalizovana okupacija domaće politike. Na sajtu Inicijative koja je izvršila upad u kasarnu, tekst kojim se javnost poziva na podršku se u prvoj verziji nalazi na engleskom jeziku. (!) Kojoj javnosti se oni obraćaju tim jezikom, i čiju podršku tako traže? I kako na osnovu toga neko može da bude uveren u njihove dobre namere prema ovom društvu?