петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > "Јужни ток" избеглица и имиграната
Политички живот

"Јужни ток" избеглица и имиграната

PDF Штампа Ел. пошта
Зоран Грбић   
петак, 26. јун 2015.

Ове године навршава се тачно двадесет година откако су у Београд пристизале избеглице протеране у хрватској војно-геноцидној акцији "Олуја". Још увек нису сасвим решене судбине свих неколико стотина хиљада избеглица, а са југа у Србију улазе нове, са Оријента и Африке. Последња вести о томе су да избеглице у све већем броју улазе у Србију, а да је Мађарска суспендовала европска правила о азилу, и да убрзано подиже зид на граници према Србијом.

Није Мађарска једина. Француска није подигла зид, али је за избеглице затворила границу према Италији. Ма колико ово деловало као ригидно и ксенофобично понашање, тешко је не разумети их. Француска већ има своје проблеме са бројним мигрантима, а Мађарска има проблем са Даблинском регулативом, коју је суспендовала, или барем то покушава. Тим документом дефинисано је да они који желе уточиште у Европи, морају то да затраже у земљи у коју су прво ушли. Што практично значи да у овим околностима највећи терет прихвата избеглица сносе Италија, Грчка и Мађарска. Иако је и немачки канцелар Ангела Меркел критиковала застарелост Даблинске иницијативе, он је и даље званично на снази.

Како год било, Мађари и даље дижу ограду у нади да ће то зауставити талас избеглица. Али чини се да у своју калкулацију нису урачунали да је очајничка жеља за животом јача од било које ограде. Као да су заборавили дешавања у Мелиљи, иако нема сумње да за то знају. Мелиља (Melilla) је мали шпански град, шпанска територија у Мароку, у коме је Европска унија пре две године финансирала постављање ограде високе седам метара, у дужини од једанаест километара 1. Готово свакодневно, афрички имигранти иду на јуриш на ограду од седам метара. Ко успе, успео је, а ко не, враћа се назад да сутрадан поново покуша. Ограде нису решење, а то сигурно знају и Мађари. Тако да је то вероватно више политичка, а мање одлука у чију се делотворност верује.

У анкетама са избеглицама које објављује домаћа штампа, они сами одмахују руком на питања о огради, и кажу да их она неће зауставити. Тешко је и замислити да би људи који су месецима на путу (више од године за оне из Африке), могли да се зауставе због ограде. Осим овога, они углавном спомињу да немају намеру да се азил траже у Мађарској, него да настављају пут ка богатијим државама, углавном онима у којима живе њихови рођаци. А зашто би и тражили да остану у Мађарској? Већ су прошли Турску и Грчку, па нису остали тамо, а Мађарска баш и није неки европски Ел Дорадо, да би баш тамо желели да живе.

Дакле, тешко да ће их ограда зауставити, мада ће свакако успорити њихов пут ка Европи. Што значи (имајући у виду и бројне вести о све већем броју избеглица које долазе преко Македоније) да ће их у Србији бити много више него сад. Биће занимљиво у пракси видети колико су Срби заиста гостољубив народ, и колико је Београд стварно град отвореног срца. И да ли та гостољубивост важи и за оријенталце, а не само оксиденталце. Засад се чини да нема већих проблема, а тако би морало и да остане. Треба имати у виду да највећи број избеглица чине војно способни мушкарци, дакле људи који су одбили да учествују у сукобима на било чијој страни.

Европска унија и даље инсистира на мултикултуралности, одлучено је да ће свака држава морати да прими избеглице, али да неће бити принуде, ни обавезних квота, како је раније најављивано. Али постоје бројна различита гледишта, чак и унутар самих држава. У Мађарској је премијер Орбан најављивао отварање радних логора за избеглице, па су онда најавили подизање ограде, јер не желе да играју по старим правилима (по којима би морали да прихвате све који уђу у Мађарску), али сад не желе ни обавезне квоте 2.

Чешка жели да прима само Словене, Пољска је одлучила да прихвати Арапе хришћанске вере, Данска неће прихватати мигранте, Шпанији сметају критеријуми за прерасподелу, Француска прихвата мигранте само као привремену меру, а Велика Британија и Ирска ,,имају право да не прихватају добродошлицу непозванима'' 3. Анкете у Словенији показују да 40 одсто грађана сматра да би требало примити највише 200 избеглица, а једна четвртина сматра да је и то превише за Словенију 4. Ако је веровати тексту из Политике, у Грчкој има преко милион избеглица 5, који чекају да наставе свој пут ка Европи.

Чини се да је главни проблем данашње Европе, који је и довео до актуелних проблема, жеља да се по сваку цену опонаша Америка. Неко је сматрао да је баш згодно да се направи велика заједница држава, у којој националност није важна, са много дозвољених религија, али ни једном признатом. Али eвропски melting pot неће моћи да постоји. Није могао да постоји ни Југословенски, па неће ни Европски. Melting pot може да постоји само у вештачким, издвојеним нацијама, каква је на пример, америчка. Због тога што тамо нема другог избора. Избеглице, азиланти, апатриди и остали које је Европа деценијама примала, данас служе као база за нове придошлице. Не сматрам да постоји пуно смислености у веровању да данашње избеглице долазе баш у Европу, из страха за живот и тражење боље будућности. Нема ни логике да толико људи, у масовним навалама, долази у Европу са Блиског Истока. Много једноставније, краће и са мање напора, бољи живот могу да потраже и у Турској (кроз коју и пролазе), Јордану, Саудијској Арабији, местима која су им и културолошки ближа. Шиити из Ирака и Сирије би се далеко боље снашли у Ирану, а муслиманима из Еритреје је на сваки начин ближа Саудијска арабија.

Због тога ово инсистирање на путу у Европу изгледа као наставак пута по имиграционим токовима који већ постоје, путу ка рођацима и пријатељима који су већ усељени. Да такве приватне стазе већ не постоје, они не би бирали где иду. Кад човек бежи од рата, свеједно му је где иде, осим уколико већ нема неко специјално место где је добродошао. Због тога овако бројни избеглички таласи нису тек пука ,,кармичка освета'' бившим колонијалним силама (мада јесу и резултат ,,деловања'' Европе и САД у кризним подручјима). Они су директан производ деценијске мултикултуралне политике, која је нације и религиозност Европе ставила на маргину, да би Европу учинила пожељном дестинацијом, гостопримљиву за све, по америчком, ,,мелтинг'' моделу.

Европа ипак има планове за избеглице. Поред обавезне расподеле дошљака на државе чланице, Немачка је имала идеју за отварање прихватних центара у Африци 6, у којима би избеглице добијале правну помоћ за усељење у Немачку. Након бројних потапања избегличких бродова у Медитерану, Европа је реаговала и покренуте су и акције Тритон (на мору према Италији и Малти) и Посејдон (на обалама Грчке), у којима војни бродови и хеликоптери патролирају Медитераном. 

Код нас је био барем један проблем, када се код Лесковца преврнуо ,,комби смрти'' 7, како су га медији назвали. Возач је превозио 54 (педесет и четири људи у обичном комбију) уморних и гладних путника у загушљивом комбију. Од сваког путника је узео по 200 евра, што значи да је за њихов превоз кроз Србију добио 10.800 евра. За тај новац, не само што им није пружио удобну и безбедну вожњу, него није могао ни да им купи ни по један седвич и флашицу воде. За овај случај се сазнало због тога што су путници настрадали, а не зна се колико је сличних психопата кријумчара, и да ли такви комбији још увек возе.

Оно што је добро је да се стално отварају нови азилантски центри. Након оног првог, у Бањи Ковиљачи, убрзано су се отварали и у Боговађи, Обреновцу, Тутину, Сјеници и Крњачи. Али имајући у виду најаву све већег броја избеглица, то вероватно неће бити довољно. У Београду има већ доста оних који спавају по хостелима и парковима, и већ сад се чини да их има све више на потезу од Железничке станице до Савамале. Засад су и они и Београђани мирољубиви, али то би можда могло да се промени уколико се број повећа. Ако ништа друго, могла би да се понови ситуација из Париза, кад су избеглице направиле своје насеље испод моста 8 . Разлика је у томе што париској полицији није био никакав проблем да их присилно исели, а уколико би се то овде десило, имали бисмо проблем са реацијама десетина разних светских НВО. Ако ништа друго, Србија има пуно празних државних и војних објеката. А тим људима само треба неки кров над главом и нешто хране да би мирно наставили пут ка Европи.


 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер