Капитализам и аутономаштво

Косовска криза и стогодишњица присаједињења Војводине Србији прилика су за поновно отварање увек тињајућег питања положаја Војводине у Србији. Сукобљени су ставови војвођанских аутономаша, који поново истичу захтев за федерализацију Србије са Војводином као једном федералном јединицом, и српских националиста, који у свакој аутономији виде зачетак сепаратизма.

Методолошки национализам је приступ који једну државу/друштво посматра као изоловани контејнер у коме су сви процеси и догађаји детерминисани унутрашњим збивањима. Либерали, тако, сматрају да је Србија неспособна да се модернизује искључиво због тога што у њој, већ два века, доминирају конзервативне политичке снаге. У деструктивном деловању западних империјализама они не виде узроке блокиране модернизације. Подсећања ради, треба напоменути да је Србија у двадесетом веку претрпела два разарајућа немачка напада који су, у највећој мери, онемогућили њен нормални развој.

Процеси модернизације Србије почињу у деветнаестом веку, када су односи моћи у Европи били увелико формирани. Богате државе не примају у свој ексклузивни клуб мале, неразвијене народе и државе, већ настоје да их ставе у функцију својих економија.

Аутономаши за пропадање Војводине после 1988. године оптужују искључиво српски национализам и власт у Београду која, наводно, већ сто година немилосрдно пљачка Војводину.

Неупоредиво је сазнајно плодотворнији структуралистички приступ, који уводи у анализу утицај прекограничних процеса и деловање ширих целина унутар којих је неко друштво/држава део. Овакав приступ својствен је Броделовој историографској школи и савременој теорији о капитализму као светском систему, чији најпознатији представници су Имануел Волерстин, Ђовани Ариги и други. Следећи Бродела, историчар Трајан Стојановић тврди да су балканске економије и друштва били у неповољном положају још од почетка шеснаестог века, ако не и раније.

Привредни развој увек је асиметричан, он је географски неравномеран. Асиметрије су нарочито изражене у капитализму у коме је богатство неједнако дистирубирано - не само у социјалном погледу, него и географском. Богатство и моћ у капитализму концентрисани су у рукама малог броја власника капитала и на малом простору. На једној квадратној миљи у лондонском Ситију и на Вол Стриту концентрисана је већа економска моћ него у највећем делу света. Развијена средишта привредних активности онемогућавају развој неразвијених подручја, успостављају контролу над њима и држе их у подређеном положају. Капиталстичке асиметрије експлодирале су после пада Берлинског зида, када долази до тријумфа глобалистичког неолибералзма, што доводи до потпуне контроле глобалног крупног капитала над готово целом планетом Земљом.

У књизи Балкански светови – прва и последња Европа Трајан Стојановић пише: “Да би своје привреде изједначиле са привредама економски најразвијенијих земаља, привредно заостале регије морају да постигну стопу раста која је у најмању руку једнака стопи раста развијених земаља у периодима како спорог, тако и убрзаног раста. Управо то Балкан није био у стању да постигне ни под окриљем капитализма-од 1870. до 1914, од 1920. до 1940. и од 1950. до 1990. – нити, од 1950. до 1990, под разноврсним балканским облицима комунизма“.

Територијална организација власти у Србији биће утврђена у Берлину и Вашингтону, не у Београду, због тога што Србија, као ни огромна већина других држава, није суверена, па дакле није држава у строгом смислу речи, него колонија.

Циљ децентрализације у Србији биће да се онемогући стварање јаке државе која би могла да врши контролу капитала и сачува најаважније ресуресе у домаћем јавном власништву. Децентрализација ће бити извршена тако да се страном капиталу обезбеди потпуна контрола над привредом и друштвом. Образложење ће скривати праве мотиве - децентралзација ће бити оправдана настојањем да се домаћем становништву омогући веће учествовање у политичком животу.

Вечито питање о томе која регија експлоатише другу, наслеђено из прве и друге Југославије, актуелно је и данас. Аутономашки методолошки национализам упорно оптужује Београд, чиме се сакрива ноторна чињеница да Војводина фактички није подређена Београду, него Вашингтону и Берлину.

Недавно је Скупштина Града Зрењанина дала у тридесетогодишњи закуп скоро две и по хиљаде хектара обрадиве земље у државном власништву немачкој компанији Тенис, и на тај начин потиснула из агробизниса домаће ратаре. Да ли је то доказ да Војводину пљачка Србија или да то ради немачки капитал?

Ових дана разбуктала се расправа о власништву над нишким аеродромом, који је до сада био у власништву Града Ниша, а сада Влада настоји да га, без надокнаде, пренесе у власништво Републике Србије. О чему се ради, најбоље је објаснио Александар Вучић. Уговором о концесији на Аеродром “Никола Тесла” држава се обавезала да неће дозволити да ни један други аеродром својим развојем угрози интересе концесионара, француске фирме „Ванси Ерпортс“. Будући да је нишки аеродром последњих година остварио велико повећање броја путника, наша држава сада спречава његов даљи развој, како би једној страној компанији био обезбеђен монопол.

Каптализам није тржишна привреда у којој се, наводно, мноштво привредних субјеката такмичи на тржишту, а да ниједан нема могућност да утврђује цене, већ се оне, наводно, спонтано формирају под искључивим утицајем понуде и тражње. Бродел, један од најбољих историчара капитализма, тврди да капитализам чини крупни бизнис повезан са државом. У случају нишког аеродрома то се јасно види.

Влада Србије недавно је дала огромне субвенције намачкој компанији „Континентал“ за оснивање софтверске компаније у Новом Саду. У том граду ИТ сектор је већ веома развијен, нема незапослених софтверских инжењера. Влада, наводно, даје „Континенталу“ субвенцију како би се отворила нова радна места, а стварни циљ је да се тој компанији обезбеди привилегован положај на тржишту и да се домаће фирме избаце из посла. Континентал има већи годишњи доходак од БДП-а Србије. Да ли је овај пример доказ да Србија пљачка Војводину? Да ли би оснивање “Војводине републике” у том погледу било шта променило или би још више била ослабљена могућност да се житељи Војводине одупру дикататима глобалног капитала? Капитализам, то су монополи, а не слободна конкуренција.

Пример „Континентала“ одличан је доказ старе левичарске тезе да страни капитал не долази у неку сиромашну земљу да донесе новац, него да га однесе. Он не отвара нова радна места, него их затвара. Принципи по којима делује каптализам најбоље су описани у Јеванђељу по Матеју: „Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега.“ (Матеј 25:29)

Ни српска национална десница не разуме капитализам. Парадокс свих конзервативаца у Србији је што они желе да у капиталистичком контексту очувају националну државу и идентитет. Тако је у преамбули Устава из 2006. године, донетим када је на власти била коалиција око ДСС, громогласно прокламовано да је Србија држава српског народа, а да је Косово у саставу Србије. У нормативном делу Устава, међутим, конституционализован је концепт капиталистичке отворене тржишне привреде, што омогућава страним компанијама да постану власници најважнијих предузећа у Србији, банака, пољопривредног и грађевинског земљишта. На тај начин подривени су економски темељи српске државне и националне независности.

Ипак, подређивање Србије великим силама и глобалном крупном капиталу најефикасније спроводи Српска напредна странка. Њен успех у одустајању од државног суверенитета, и претварању Србије у колонију, највише дугује празној националистичкој реторици и националистичкој прошлости њених лидера, посебно Александра Вучића. Пораз великосрпког националног програма из деведесетих година прикрива се форсирањем национализма у култури. Овакву ситуацију добро је уочио Антонио Грамши. У Затворским свескама он пише :“...често такозвана 'партија туђина' није она коју као такву вулгарно означавају, него баш она најнационалистичкија партија која мање представља виталне снаге своје земље, а више њихову потчињеност и економску подјармљеност хегемонистичким нацијама.“

Аутономаши инсистирају на фискалној аутономији Војводине, што значи да она сама утврђује порезе и начин трошења прикупљених средстава. Фискални федерализам је један је од кључних елементата неолибералне економске доктрине. Конституисање слабих регионалних буџета онемогућава субнационалне политичке јединице да воде стабилизациону макроекономску политику и да улазе у крупне инфраструктурне пројекте. Када субнационалне јединице саме утврђују висину пореза, оне се такмиче између себе која ће приватним компанијама понудити што боље услове, тј. мање порезе. Тако долази до трке ка дну, смањује се обим јавних прихода и погоршавају социјални сервиси, као што су образовање, здравствеба заштита и др.

Тржиште је неспособно да, на основу принципа аутоматског деловања спонтаних сила, обезбеди стабилан и динамичан привредни развој, базиран искључиво на приватној иницијативи и на себичним интересима. Невидљива рука тржишта, наводно, тежњу за себичним стицањем трансформише у опште добро. Одавно је примећено да је невидљива рука тржишта невидљива зато што не постоји. Тржиште није спонтани него организовани поредак. Да би оно функционисало неопходна је снажна државна интервенција, за коју је способна само централна власт у којој је концентрисана главнина јавних прихода.

Децентрализација је корисна у областима у којима је управљање с једног места нерационално, као што су питања од комуналног значаја. Такве субнационалне јединице, које треба да уживају аутономију, не смеју бити велике, попут Војводине. Груписање јединица локалне самоуправе у самоуправне округе најбоље је решење. Тако би општине и градови могли да формирају самоуправне јединице које су најподесније за решавање њихових заједничких проблема. Субнационалне јурисдикције не морају се формирати искључиво на територијалној основи, оне могу бити осниване и на нетериторијалним, функционалним принципима. Неко несеље у једној области може бити део једне функционалне целине, али у другој делатности може да припада некој другој јединици самоуправе. На пример, неко насеље или општина може припадати једној јурисдикцији када је у питању образовање, а другој када је у питању здравствена заштита или уклањане отпада. Овакав систем одомаћен је у САД.

Антицикличну стабилизациону макроекономску политику може да води само централна власт са моћним буџетом. Од евентуалне фискалне аутономије Војводине корист ће много више имати страни капитал, него становници покрајине. Друштвена правда и редистрибуција могу бити остварени само уколико постоји јака држава. Огромна неједнакост, до које је довео неолиберални економски ситем, може бити ублажена само активном политиком државе. Неједнакост је не само неправедна, она је економски штетна и дестабилизује друштво. Један од назначајнијих левих мислилаца у двадесетом веку, Антонио Грамши с правом је упозоравао да је недостатак свести о држави недостатак класне свести.

Постоје области у којима је постојање војвођанске аутономије оправдано - то је, пре свега, њен национални састав становништва. Када су у питању идентитетске разлике, организација образовања, културе и информисања, прилике у Војводини друкчије су него у осталим деловима Србије. Управљање културним разликама могуће је остварити преко територијалне аутономије покрајине, или путем мањинских културних аутономија. Друго решење, са националним саветима националних мањина, није дало добре резултате. Потреба за оваквом аутономијом Војводине никако не значи да се од ње прави држава, која би, по замисли аутономаша, требало да има законодавно, извршну и судску аутономију.

У прилог аутономашких настојања не иду само потреба глобализованог капитализма да преко регионализације разбија нарочито мале државе, већ и деловање искључиве српске националне деснице, која упорно негира етничку хетергеност Војводине и настоји да јој припише есклузивно српски карактер. Српска десница искористиће обележавање стогодишњице присаједињења Војводине Србији како би афирмисала свој политички програм. Галамџијско србовање произвешће отпор и ојачати аутономашки утицај. Да је тако, могло се видети и поводом недавне иницијативе десничарских кругова у Зрењанину да се овом граду промени назив у Петровград - без сагласности његових становника. Иницијатива је изазвала буру негодовања, а највећу политичку корист извући ће Чанкова ЛСВ, која је, иначе, почела да губи утицај у Средњем Банату.

*Аутор је активиста Зрењанинског социјалног форума