понедељак, 15. јул 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Ко је добио, а ко изгубио oтказивањем "Параде"?
Политички живот

Ко је добио, а ко изгубио oтказивањем "Параде"?

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Малбашки   
понедељак, 21. септембар 2009.
После отказивања Геј параде, поставља се питање добитника и губитника у овом друштвеном догађају који је, упркос томе што није ни одржан, већ данима централна државна тема.

Геј популација је свакако главни губитник. Под "геј популацијом" подразумевамо обичне људе који своју сексуалност, као и сви пристојни грађани, остављају за спаваћу собу и од ње не праве егзибиционистичку (или политичку) представу. У Србији је таква хомосексуалност до сада била апсолутно толерисана. Осим извесне подсмешљивости према хомосексуалцима, у српском друштву већ годинама, па и деценијама, нису забележени случајеви дискриминације чак ни према личностима из јавног живота за које се знало да су "нетипичне сексуалне оријентације" или које су се и саме декларисале као геј особе. Овај концепт, да га тако назовемо, дискретне хомосексуалности, не само да је био толерисан, већ је практично био и прихваћен од стране читавог друштва.

Активисти ГЛБТ организација, међутим, успели су да преко "Параде поноса" у српској јавности наметну један други концепт хомосексуалности. То је концепт егзибиционистичке хомосексуалности, односно концепт агресивне идеологије хомосексуализма. Сваки сексуални егзибиционизам, као што смо већ писали[1], јесте врста агресије. Геј парада је, онако како она данас изгледа у појединим евроатлантским метрополама, несумњиво егзибиционистичка представа, са снажним садо-мазо цртама. Такву врсту егзибиционизма традиционалистичко српско друштво морало је доживети као својеврсну агресију.

Што је најгоре, поједини другосрбијански идеолози управо су ту егзибиционистичко-сексуалну црту најављиване Геј параде са слашћу истицали. Рецимо, у Е-новинама објављен је текст у коме се тврдило да је основна функција "Параде поноса" сексуално ослобађање затуцаних грађана Србије, односно "ослобађања од табуа и обијања кључаонице иза које смо навикли да слушамо само неповезано дахтање"[2]. Као илустрација тог "ослобађања" стављене су фотографије из геј парада које својом експлицитном сексуалном поруком директно провоцирају сваког иоле пристојног човека у Србији[3].

Резултат ове јавне промене концепта хомосексуалности – од дискретне и друштвено интегрисане до егзибиционистичке и агресивне – која се догодила за ових месец дана, било је повећање "хомофобије" код обичних грађана Србије. За обичног Србина, наиме, захваљујући промотерима Геј параде, хомосексуалац више није био "симпатични комшија незаинтересован за жене", већ "перверзњак који хоће да нам на улици показује ону ствар". Кроз те бестидне, у кожне гаћице обучене мушкарце, и кроз те мушкобањасте жене, кратко ошишане и са алкама у носу, које смо виђали на снимцима холандских или америчких геј парада, од сада ће и српска популација да посматра своје хомосексуалне комшије – ма како пристојни и дискретни они били. Гору медвеђу услугу од стране "ЛГБТ активиста" наша хомосексуална популација тешко да је могла да доживи.

Други велики губитник је сама Србија, односно њен углед као државе. Другосрбијански пропагандисти, који контролишу већи део медија, одмах су избацили паролу да је "држава капитулирала пред фашистима"[4]. Они дижу заглушну дреку како Србија, ако "хоће у Европу", мора да се "обрачуна са фашистичким шљамом" и хушкају полицију и тужилаштво не само на навијачке групе, већ и на невладине организације из националног дела политичког спектра, па чак и на последње "нереформисане" медије. Тако Миљенко Дерета, из НВО "Грађанске иницијативе", тврди да га "атмосфера у Београду у последње време подсећа на ону из периода ратова, када су харале паравојне и криминалне групе". Он додаје да "ова садашња држава показује једну недопустиву неодлучност да се обрачуна са онима који прете насиљем", одн. да држава "не чини ништа да демаскира оне који их организују и подржавају "[5]. Ко је то ко "организује и подржава" "оне који прете насиљем" Дерета није рекао. Али, је на сајту Б92 као главни "организатор и подржавалац" насиља против ГЛБТ параде међу коментаторима прозивана ни мање ни више него Српска православна црква![6]

Као резултат овог хушкања полиције и политичара на националне организације већ су започела хапшења од којих су нека, кривично и безбедносно, потпуно неоправдана. Ако је и разумљиво што су приведени људи из СНП 1389 који су се, 20. септембра, нашли на Платоу, можемо се само запитати зашто је ухапшен Миша Вацић, портпарол 1389, током литургије у Храму Св. Саве?[7] Такође, злокобно је и то што је Слободан Хомен, државни секретар у Министарству правде, најавио да ће ово министарство покренути иницијативу код јавног тужиоца да се трајно забране екстремистичке организације. Он их је и набројао: 1389, Образ и – Двери! (Утисак недеље, 20. септембар). Ако се државни секретар није пребацио, онда је оваква најава увод у директан конфликт државе не само са организацијама које се заиста тешко суспрежу да не прете насиљем, попут "Образа", већ и са националним НВО које су познате по својој умерености и мирољубивим методама – какве су Двери.

Овај конфликт, ако се оствари, не може а да не изазове реакцију, која ће још више појачати ионако дубоке тензије и поделе у српском друштву. Неселективна употреба репресије од стране нахушкане државе (коју на насиље против родољубивих грађана подстичу не само домаћи другосрбијанци, већ и страни политички ментори) појачаће насилне врсте одговора и нужно ојачати националистичке екстремисте. Тиме ће грађанистички душебрижници из америчких НВО и америчких медија у Србији добити још више муниције за тврдњу да је Србија "фашистичка земља" у којој власт не уме да се избори са "нацизмом", и да зато треба власт предати "правим" евроатлантистима – „натоидним“ странкама (ЛДП, Г17, неке фракције у ДС) и њиховим медијским и идеолошким филијалама (Б92, Е-новине, Пешчаник, НУНС, ХОС, Јуком итд).

А управо су ови самокандидовани квислинзи и сатрапи једини добитници читаве ове гужве. Посебно у добитнике спадају и самозвани "представници ГЛБТ заједнице". Ко би икада чуо за Драгану Вучковић Душана Косановића, Мајду Пуачу, Милицу Ђорђевић, Марију Савић, Горана Милетића и остале ГЛБТ активисте, да се нису, током ове медијске и политичке параде, самопрогласили као овлашћени гласноговорници свих српских хомосексуалаца и заштитници права свих српских сексуалних мањина? Они и њихове бизарне организације не само да су овим добиле огроман публицитет, већ су на себе и скренули пажњу бриселских и вашингтонских фондодржаца, који ће, већ колико сутра, на њих да изруче свој  "рог изобиља" у виду грантова, стипендија, супортова...

Ови ГЛБТ политичари и "НВО професионалци" су, међутим, одбијањем да параду одрже пред палатом "Србија", већ показали своју тврдокорност и идеолошку искључивост ("бескомпромисност"). Потпуно је јасно да ће тако идеолошки борниране особе, које ће у наредном периоду тумачити права и интересе хомосексуалаца, још више допринети заоштравању политичких и друштвених сукоба и само појачати атмосферу напетости, сумњичења и страха која већ постоји у Србији.

Одавно је закључено да тзв. „Друга Србија“ жели да стави ову земљу под своје ауторитарно старатељство. Најновије оправдање за одузимање слободе читавом једном народу јесте прича о "дискриминацији" и "нетолеранцији" коју Србија, наводно, показује према хомосексуалцима. Али ова пропагандна хистерија у којој се тражи забрана "фашистичких" и "екстремистичких" организација провидна је тактика, која је већ више пута виђена и која може да да резултате само под претпоставком потпуне суспензије демократије у Србији. Знамо да такву суспензију Друга Србија свесрдно прижељкује. На нама је да не наседамо на провокације, да сачувамо разум, да не посежемо за екстремним решењима и да тако одбранимо слободу.

Те слободе има мање него што нам треба, јер је медијски и политички простор јвеликим делом под окупацијом. Али, оно што је остало од слободе морамо да бранимо одлучно и паметно – пером и речју, правом и знањем, вером и истином. У њиховим нападима, непријатељима слободе неће помоћи ни манипулација хомосексуалцима, ни хушкање корумпираних политичара на пристојне грађане, ни "весели" и "пријатељски" медији. Исувише су грађани ове земље сиромашни да би себи могли да дозволе губитак последње вредности којом још располажу – слободе да мисле, говоре, удружују се и протестују. Ко мисли да ће Србију лако да опљачка и "олакша" и за ту, последњу преосталу вредност, показује да не зна ни шта је слобода, нити шта је Србија.

 


[2]http://www.e-novine.com/drustvo/29567-Strah-istine.html; На овој адреси као аутор чланка је потписан извесни, до сада непознати "Иштван Каић", док се на другој адреси (http://www.e-novine.com/feed/drustvo/29567-Strah-istine.txt) изнад текста налази име познатог аутора "Бетона" и "Е-новина" Томислава Марковића.

[4] Види, рецимо. редакцијаски коментар "Данаса": http://www.danas.rs/vesti/dijalog/kapitulacija.46.html?news_id=172288

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер