Ко сме да вас погледа у очи - НИКО

(Сведок) 

Један шаљивиџија, иначе познати страначки кадар, у кафани ономад рече да када су у ДС-у (тада на врхунцу моћи и убеђења о сопственој незаменљивости) разматрали слогане за претходне изборе (2012), дошли су до закључка да је најбоље да иду са паролом „Да смо живи и здрави“ пошто је све остало отишло у "три лепе". Нешто слично би могло да се каже и за слогане које имамо данас, у јеку на брзину организоване кампање за парламентарне изборе. Као да нико више нема шта тако храбро и директно да нам поручи, већ су то махом подсећања на старе љубави и раније испричане приче.

При томе, да ли се сећате чувеног слогана из 2000. године – „Ко сме да вас погледа у очи“, па онда следи одговор – Коштуница.

На овим изборима, изгледа, и политичари су свесни колико смо у дубиози и колико ни леп осмех, ни искрено испричана лаж не вреде, па на плакатима готово нико не сме да нас погледа у очи. А и шта има ту да се гледамо, и онако је све јасно – и ко ће бити, а и како ће нама (обичним људима) бити.

Редакција овог листа, упорна у намери да покаже да није свима у Србији памћење кратког века, те да не важи баш увек неписано српско правило да наш народ слабо памти, а брзо заборавља, одлучила је да подсети себе, читаоце и јавност, на оно што су нам некада обећавали са плаката.

)

Речју и сликом, подсетићемо вас на слогане и пароле које смо имали на плакатима и билбордима, од увођења вишестраначја 1990. па до последњих избора 2012.

Како бележи професор Зоран Ђ. Славујевић у књизи „Изборне кампање – поход на бираче“ (2007), слогани исказују оне елементе идентитета које партије или кандидат желе да учине препознатљивим и прихваћеним елементима свога имиџа и позиционирања у вишедимензионалном простору партијске сцене или, пак, исказују политичке циљеве којима желе да појачају мотивацију присталица за одређени политички ангажман и да их мобилишу у конкретним политичким акцијама, на пример, да учествују на изборима.

Политички, односно изборни слогани најчешће се одређују као синтетизоване, кратке и атрактивне поруке које пласирају партије и кандидати да би публици презентовали, учинили схватљивим и прихватљивим своје кључне политичке садржаје, односно садржаје са којима наступају у кампањи.

Током протекле 24 године сведоци смо бројних слогана и кампања у којима смо заплашивани ратом, несрећама и бедом, или нам је обећаван спас, нада, бољи живот. Први избори 1990. били су прилика да се странке представе грађанима први пут, тако да су тада углавном поруке садржале називе партија и имена кандидата.

Додуше, СПС, убедљиви победник избора 1990, громогласно је тада поручивао са плаката „Србија се сагињати неће“.

Ко би тада рекао да ће данашњи први човек СПС-а, који је у старо време чешљао косу исто као и Слоба, да од 2008. учествује, а данас предводи владу која се сагла ама баш свима.

Свима који погледају плакате и поруке јасно да је „Александар Вучић – будућност у коју верујемо“, а СНС ту више и није битан. Да ли се иза тога крије идеја о монополу само једног човека, или је неко у тиму СНС закључио да ће они бити странка – држава, па и није битно да се помиње име јер је њихова моћ надстраначка, видећемо.

Ствари су се промениле већ на наредним изборима. Да смо још 1992. послушали ДЕПОС, и дали свој „глас за спас“, још тада би нас спасли (или „спасли“) људи који су данас на два потпуно различита политичка краја – Вук Драшковић и Војислав Коштуница.

Да смо 1992. послушали Вука (оног истог који је показао да Вук коалицију мења, али власт никад), избегли бисмо празне рафове и изолацију јер, како тада рекоше СПО-овци „Са нама нема санкција“.

На изборима 1992. демократе су нам поручиле „Хоћемо, можемо боље“ и понудили се да врате „осмех, наду и пријатеље Србији“. А да смо на парламентарним изборима 1992. године „преломили паметно“ (опет слоган ДС-а), онда данас, 22 године после, бисмо можда имали другачију ситуацију и можда бисмо већ наредне 1993. могли „да живимо као сав нормалан свет“ (слоган ДЕПОС-а из 1993). Мада, шта су Срби мислили 1993, показали су након што су „боље размислили“, па преломили: „сви смо ми помало социјалисти“ и закључили да „тако треба“ (слогани СПС за изборе 1993).

ДС је 1997. показао оно што им је био главни адут свих кампања претходних година – да арчи вољу и енергију бирача, па су и тада поручивали „ајмо, ајде, сви у напад“. Иначе, те године се сада пензионисани политичар Душан Михајловић можда најлукавије обратио српском сељаку поручивши: „Село без пореза до краја века“. Чиста идила! Ем Србин не воли да плаћа порез (заправо, не воли да плаћа ништа - и нема од чега!), а могао би после краћег размишљања да нађе оправдање и зашто би требало неко њему да плати), а са друге стране „до краја века“ могло је да се односи на период до 2000, а после – видећемо.

Авај, све што нисмо урадили до 2000, урадили смо тада јер је већина прихватила „готов је“, „пуко ко звечка“ и „нас је више“.

На овим изборима, изгледа, и политичари су свесни колико смо у дубиози и колико ни леп осмех, ни искрено испричана лаж не вреде, па на плакатима готово нико не сме да нас погледа у очи.

Мада је овај први слоган изазвао озбиљну пажњу и забринутост надлежних за контролу саобраћаја, пошто је тада пријављено неколико случајева да су људи упадали колима у реке покушавши да пређу неке од мостова које је годину раније уништио НАТО у агресији, видевши да на саобраћајним знацима стоји налепљено – „готов је“.

Када би нам живот био онакав какав су нам обећавали у слоганима на изборним плакатима, у Србији би нам још 2003, према Тадићу, стигла „будућност одмах“ (што представља рециклирани слоган СПО из 1990: „Сутра почиње одмах“) и ишли бисмо „само напред“ (плакат Б. Тадића за председничке изборе 2004), а слично нам је тада причао и Томислав Николић поручивши: „напред Србијо“.

Додуше, после изласка из ДС и формирања НДС, чини се да је Тадић стварно направио корак „напред“, и то баш онај „напредњачки“.

Уосталом, да смо још 2008. гласали „реално“ (плакат СРС за председничке изборе), тада би Николић остварио још од председничких избора 2000. године исказану жељу да буде први човек Србије.

СПС, убедљиви победник избора 1990, громогласно је тада поручивао са платака „Србија се сагињати неће“. Ко би тада рекао да ће данашњи први човек СПС-а, који је у старо време чешљао косу исто као и Слоба, да од 2008. учествује, а данас предводи владу која се сагла ама баш свима.

Још 2008. имали бисмо „бољи живот, јединство, европску Србију“ и све то „много брже“ (Тадић, председнички избори 2008, први круг). При томе, пошто је Тадић тада победио на председничким изборима, до сада је ваљда већ требало „да освојимо Европу заједно“, како нам је тада обећао.

Са друге стране, да смо, рецимо, 2003. добили радикале на власти, било би нам „радикално боље“. Радикали су нам нудили поправни и 2007, па су нам и тада на парламентарним изборима са плаката поручили „да већ данас буде боље“, те да их већ тада има „50 одсто плус твој глас“.

Тај недосањани сан радикала из 2007, сада прижељкују ови нови, како их зову евро-радикали, од којих неки стварно и верују у „50 одсто плус“ пакет. Само, ко ће чинити тај плус, неће бити питање само за Србију већ и Брисел, Вашингтон, а можда и Москву ако од нас није дигла руке зарад Крима.

Ако одемо мало уназад, да смо као гласачи показали другачији избор 2003. године на председничким изборима, на челу земље бисмо имали „озбиљног државника“, „нашег председника“ Драгољуба Мићуновића, а већ наредне године „председника обичних људи“ – Драгана Маршићанина (ДСС), који се, поред амбасадорског стажа у Швајцарској, „прославио“ и изјавом да са сином слуша хеви метал, али воли и озбиљну музику.

А да „народ најбоље зна“ (слоган ДСС-а за изборе 2007), данас би Коштуница био тај „ко доводи свет у Србију“, како је тврдио на изборним плакатима те године, а Србија би била „радосна и поносна“.

Када би нам живот био онакав какав су нам обећавали у слоганима на изборним плакатима у Србији би нам још 2003, према Тадићу, стигла „будућност одмах“ (што представља рециклирани слоган СПО из 1990: „Сутра почиње одмах“) и ишли бисмо „само напред“.

Исте те 2007. године, да су гласачи показали да „Србија има снаге“ (Покрет снага Србије, данас одбеглог привредника Богољуба Карића), ми бисмо на челу земље имали „Човека будућности“, а многе перјанице „независног новинарства у Србији“ које данас крију да су од Карића добиле стан и новац као „новинарске награде“, данас би уз све то још можда и добијали златни купус уместо плакете Карић фондације.

Те 2007. године Млађан Динкић нам је поручио „стручност испред политике“, да би се 2012. залагао за „укидање партијске државе“, а данас „да радимо и да живимо“, пошто ни од департизације, ни од стучности није било ништа, па ко вели, хајде барем да радимо нешто...

На обећањима се нису штедели ни на локалу. Рецимо, да је Душан Бајатовић, који је сада у власти бог и батина у Србијагасу, постао градоначелник 2008, он би учинио нешто „конкретно за Нови Сад“.

Овако, са „скромним“ приходима од тридесетак хиљада евра месечно, што му следи по бројним функцијама, чини се да је учинио нешто конкретно – за себе.

За прошле изборе, 6. маја 2012, први са плакатима кренули су у Либерално демократској партији. Појачани Вуком Драшковићем, чија је странка 2006. у кампањи подршке референцуму за устав поручивала „Србија у Европи, Косово у Србији“ (сада одбацују и КиМ и устав), ЛДП је по градовима истакао плакате и билборде са порукама „Преокрет“ и „Истина!“, а припремили су и филм под називом „Застава истине“.

Након додељивања статуса кандидата Србији марта 2012, ДС се у јавности појавио са плакатима „Европски корак. Добро за све“.

Потом су демократе у кампањи 2012. поручиле: „Посао. Инвестиције. Сигурност.“.

Савезник ДС-а на парламентарним изборима 2012, Расим Љајић, своју Социјалдеморкатску странку у изборе је тада увео слоганом „Људи су пречи од великих речи“. Очито да је то Љајић схватио и за ове изборе, па се окренуо најпречем од свих људи на нашој политичкој сцени – Александру Вучићу.

Напредњаци су у изборну трку 2012. ушли са слоганом „Покренимо Србију“, што представља заправо рециклирани слоган којим је Иво Санадер водио изборну трку у Хрватској 2003.

Те, 2007. године, Млађан Динкић нам је поручио „стручност испред политике“, да би се 2012. залагао за „укидање партијске државе“, а данас „да радимо и да живимо“, пошто ни од департизације, ни од стучности није било ништа, па ко вели, хајде барем да радимо нешто...

Социјалисти су 2012. поручили „Социјално праведна Србија“. Засад су становници Србије добили ово „социјално“, а за правду – зна се, кад дате преко 50 одсто.

Уједињени региони Србије на изборе 2012. ишли су са слоганом „Јаки региони. Јака Србија“. У ту сврху су промовисали и песму „Дођи и ти – јака Србија“.

У ДСС-у већ годинама нешто знају, па су тако и 2012. поручили: „За Србију – знаш зашто“.

Е, сад, шта Коштуница зна и шта мисли – то нико не зна.

И тако... дошли смо до још једне изборне кампање – март 2014. године – у којој ће нас са свих страна (ТВ, новине, интернет, плакати, беџеви, привесци, налепнице...) позивати да начинимо прави избор и глас дамо онима који ће да испуне све што кажу.

Нису ли обећања истрошена и шта сада могу да нам понуде маркетиншки стручњаци и спин доктори?

ЛДП Чедомира Јовановића рециклира слоган ДС-а из 1990. и поручује нам „Време је“ уз додатак „И тачка“. Из онога што ЛДП прича једино се може наслутити да је време да коначно више уђу у власт и тако и формализују елдепеизацију државне политике која је отворено на делу од маја 2012.

Ако се погледају слогани за ове мартовске изборе (или мартовске иде?!) чини се да су се и стручњаци истрошили. Тако ЛДП Чедомира Јовановића рециклира слоган ДС-а из 1990. и поручује нам „Време је“, уз додатак „И тачка“. Из онога што ЛДП прича једино се може наслутити да је време да коначно више уђу у власт и тако и формализују елдепеизацију државне политике која је отворено на делу од маја 2012.

У овој кампањи Шешељевих радикала готово да нема нигде – ни на билбордима, ни у медијима, нигде.

Пошто је Србија на најбољем путу да је нема – као и СРС – можда би најбоље ишло да се врате слогану из 1992. године „Где су српске земље, ту су српски радикали“, пошто ускоро неће бити ни једног, ни другог.

Или је радикалима боље да ураде редефинисање слогана из 1997. и 2000. године „Ми долазимо“, па уместо тога лепо напишу: „Ми одлазимо“.

Међутим, у овој кампањи се сви враћају на нешто старо. За ДС је „демократија на старој адреси“, ДСС нас подсећа – „знам коме верујем“, а СПС нам најпоштеније каже – „Дачић“, па ви видите. А ту су значи и микрофон, и певање „Миљацке“, и шармантни осмеси са Кети Ештон, шале са злочинцем Хашимом Тачијем при сусретима у Бриселу, разне афере људи из СПС за које Дачић инсистира да се „хитно разреше“, па до неких коферчића и банана...

Тадић нас опет враћа у прошлост својом вечитом (и извиканом) „визијом за Србију“, коју није успео да оствари као председник Србије и де факто први човек владе од 2008-2012, па ће наводно сад да оствари као мањински партнер у влади коју предводе његови некада највећи противници.

Пошто је Србија на најбољем путу да је нема – као и СРС – можда би најбоље ишло да се врате слогану из 1992. „где су српске земље, ту су српски радикали“, пошто ускоро неће бити ни једног, ни другог.

Док се УРС бори да нам покаже како је битно „да радимо и да живимо“, са све прикривањем Млађана Динкића као лидера, једна странка је схватила шта је прави револуционарни обрт, па јој више и не треба странка већ само има лидера на плакатима – Александра Вучића! Тако је свима који погледају плакате и поруке јасно да је „Александар Вучић – будућност у коју верујемо“, а СНС ту више и није битан. Да ли се иза тога крије идеја о монополу само једног човека, или је неко у тиму СНС закључио да ће они бити странка – држава, па и није битно да се помиње име јер је њихова моћ надстраначка, видећемо.

Ови избори су показали да ту има и неких нових, попут рецимо Треће Србије која позива „све вредне људе“ да пијуцима и ашовима ископавају афере. Шта ће о томе рећи Вучић и медијски подгузни јастучићи „Курир“ и „Информер“ који мисле да они једино имају монопол на откопавање и закопавање(!) афера, и то ћемо видети (а и већ видимо, кроз игнорисање ове странке у медијима).

Из свега овога произилази да је најбоље да се вратимо оном слогану из кафане, с почетка текста. Јер, када дођемо кући, видимо неплаћене рачуне, незадовољне супружнике, гладну децу која стално нешто траже и погледамо се у огледало на којем видимо да је после свих промена и избора све исто или горе, само што смо старији и олињали – остаје једино да одахнемо, куцнемо се ракијом и кажемо да смо живи и здрави, јер нам ништа више није остало (ако и то здравље). Барем до следећих избора...