субота, 21. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Какви су стварно односи Србије и Хрватске - од безнађа до беспућа
Преносимо

Какви су стварно односи Србије и Хрватске - од безнађа до беспућа

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 16. октобар 2013.

(Сведок)

Долазак хрватског председника Иве Јосиповића у Београд, у прву званичну посету од када је Томислав Николић изабран за председника Србије, представља догађај о коме се много прича у јавности и од кога се много очекује.

Из званичног Београда, као и у време Бориса Тадића, шаљу се помирљиве поруке које изузетно оптерећене односе две земље желе да сведу на збијање шала и „ортачки“ однос два председника који би требало да послуже као канал да се сва питања решавају у релаксираној атмосфери.

Ипак, у време Тадића и поред осмеха, теревенки, шетњи по прометним улицама и размењивања поклона, видело се оно што се види и сада – Хрватска много јасније и конкретније износи своје захтеве према Србији, док Србија отворена питања, чини се, више релативизује и ставља у исти кош некаквог више неформалног пријатељског односа, а све под плаштом приче о „заједничкој европској будућности“.

Међутим, суштинско питање које би требало да се постави јесте: да ли је могуће да имамо боље односе ако се у Хрватској готово свакодневно манифестује патолошка мржња према Србима и свему што има везе са префиксом „српски“?!

Јосиповић у Београд долази у тренутку док у Хрватској месецима трају протести против ћирилице. Како се показало, не само да су активна удружења домобрана, већ су и хрватски полицајци из Вуковара учествовали у скидању табли?!

Иако се у српским медијима о томе извештава у протеклих месец дана, због свакидашњих инцидената, читава прича са јавним демонстрацијама против увођења ћирилице траје тачно 10 месеци. Све је почело још 17. децембра 2012. када су објављени први резултати пописа који су показали да у Вуковару Срби чине 34.87 одсто становништва, чиме је превазиђен праг из Уставног закона о правима националних мањина којим је мањинским народима загарантовано право на равноправну употребу мањинског језика и писма у градовима у којима чине више од трећине укупне популације.

Свега четири дана пошто су објављени резултати пописа у Вуковару је екстремно националистичка „Хрватска странка права др Анте Старчевић“ организовала петицију у којој су прикупљани потписи како би се увео мораторијум у идућих десет година на могућност увођења двојезичности у Вуковару.

Убрзо су у Хрватској организовани протести. Кулминација је уследила фебруара када су паралелно са Вуковаром организоване демонстрације у Загребу на којима је учествовало 20.000 људи и на којима се тражило укидање двојезичних натписа.

Хрватске политичке структуре и јавност су наредних месеци преговарали сами са собом хоће ли поштовати сопствене законе о националним мањинама или не?!

Ипак, све то је пало у сенку прославе уласка Хрватске у ЕУ 1. јула 2013. Треба ли рећи да званична Србија никада није оштрије или гласније реаговала осим једне ноте Министарства спољних послова коју је Весна Пусић, хрватски министар иностраних послова, исмејала (видети даље у тексту)!?

Када су табле на ћирилици у Вуковару коначно постављене 2. септембра, нису издржале ни 24 часа јер су их већ наредног дана полупали хрватски домобрани. Од тада па до данас „Стожер за обрану хрватског Вуковара“, неформално удружење грађана које није нигде ни регистровано, постало је незаобилазан фактор у решавању овог спора.

Ова неформална скупина тврди да је попис базиран на „непоузданим подацима“, па је чак и Хрватски завод за статистику јавно реаговао и демантовао њихове твдње.

У протеклих месец дана двојезичне табле скинуте су широм Хрватске – у општини Крњак, у Кордуну (18. септембра), у Загребу са зграде у којој је седиште културног друштва „Просвијета“ (6. октобра), у Удбини у Лици разбијене су три ћириличне табле (11. октобра), у месту Војнић у Карловачкој жупанији са зграде општине је скинута табла на ћирилици (12. октобра)... У Вуковару се табле на ћирилици, уз јаке мере безбедности, постављају на неколико дана, а скидају и ломе одмах следећег дана...

Од целе приче чија је суштина да се онемогућава Србима да остваре право на писмо у Хрватској, иде се и корак даље па се износи предлог (који је у хрватском Сабору подржала трећина посланика) да се Вуковар прогласи градом од „посебног пијетета“ па да се у њему одложи увођење двојезичних табли у наредних 10 година односно, до наредног пописа?!

Ако је познато да је последњи попис у Хрватској показао да има 15.000 Срба мање није тешко наслутити каква су очекивања заговорника оваквог решења.

Док се хрватски политичари труде да смире страсти, дешавања их демантују. Само поглед на догађаје у протекла два месеца показује какав третман имају Срби у Хрватској, било да живе тамо или да су дошли у посету: честитајући „Олују“ хрватској јавности 4. августа премијер Милановић заборавио је да и једном речју помене Србе и српске жртве и прогнане (исправио се наредног дана); српске породице из села Житковац у Хрватској 10. октобра, после пет сати кашњења и уз обезбеђење хрватских специјалаца успеле су да одрже парастос страдалима у „Олуји“; у Дубровнику, на православној цркви, 2. септембра осванула су исцртана усташка обележја и графити „Србе на врбе“; у Задру су 2. септембра осванули графити на којима је ћирилицом исписано „Уби Србина“; на просторије Већа српске националне мањине у Сплиту 5. септембра је бачена петарда, а исте вечери навијачи сплитског „Хајдука“ у Вуковарској улици блокирали су саобраћај певајући усташке песме, док су људи излазили из кола и аплаудирали; шест дана касније исто у Сплиту, у центру града, 11. септембра, демолиран је ауто са српским таблицама; у селу Голубић код Книна у ноћи између 12. и 13. септембра срушен је споменик мештанима села страдалим у ратовима. Поглед на дешавања у Хрватској у току протекле године (погледати антрфиле) још више илуструју очито нескривену нетрпељивост и мржњу која у Хрватској постоји према Србима.

За све ово време у Србији није забележен нити један једини инцидент или акт насиља према Хрватима.

Намеће се логично питање – о каквом помирењу овде може бити речи када се ни мртрвима не да мир?

У заштити права на коришћење свог писма у хрватској власти најодлучнији је, чини се, председник Владе Зоран Милановић, који је више пута рекао да ће закон бити спроведен. Хрватски председник Јосиповић такође је осудио уклањање табли и сам покренуо неколико иницијатива да се Србима омогући да остваре законско право. Ипак, остала је забележена (мада у српским медијима мало пропраћена) изјава Јосиповића да „Закон треба мењати уколико се он не поштује“?!

Фрапантност ове изјаве некако се покрива са другом фрапирајућом изјавом која првој потпуно кореспондира а коју је дао, ни мање ни више, него – председник Србије Томислав Николић рекавши да Хрватска „као и свака земља треба да усвоји закон који може да поштује“!?

Пошто Хрватска очито није у стању да омогући Србма да остваре право на писмо значи ли то да треба мењати закон и избацити Србе као признату мањину јер би такво решење несумњиво наишло на велику подршку и одлучност у спровођењу таквог закона широм Хрватске?!

И то нас доводи до дела приче који се односи на позицију и држање Србије према Хрватској. Поред тога што је на све изгреде према Србима у току протеклих година Србија једва реаговала, та реакција је била млака и више изгледала као одраз некаквог морања, а не жеље да се заштите људска, грађанска и мањинска права сународника у суседној држави. Иако је најјача странка у власти – СНС – као један од приоритета у свом страначком програму означила заштиту права Срба у суседству, у „историјској“ посети Александра Вучића Загребу априла ове године први пут се десило да се један српски званичник не сретне са представницима српске заједнице!?

Од српских политичара углавном стижу поруке које у први ред наглашавају добросуседство, међусобну подршку на европском путу, уз редовно наглашавање личног елемента попут добрих односа које међусобно имају министар спољних послова Иван Мркић и његова хрватска колегиница Весна Пусић.

Српски званичници се труде да разним изјавама одобровоље Хрвате (попут изјаве Томислава Николића дате за Јутарњи лист непосредно уочи посете хрватског председника: „Дуго сам чекао да Јосиповић престане да се љути на мене“) и све сведу у некакву ураниловку приватних пријатељских односа.

Тако је стално као битна вест пласирана да су се председници две земље негде срели или договорили скори сусрет (што је увек наилазило на резервисан став из Загреба, па чак и на хладни туш – крајем децембра хрватски премијер демантовао је саопштење Кабинета председника Србије да су се два државника срела у Бразилу на међународној конференцији), да су се „изљубили три пута“ и слично.

Питање оптружби за геноцид пред Међународним судом у Хагу такође стоји у ваздуху. Србија се, чини се једва, усталила на ставу да оптужба неће бити повучена док то не учини Хрватска, док Хрвати све време одлажу коначни договор око тога (што се јасно видело и у Јосиповићевом интервјуу „Политици“ уочи посете, у којем је рекао да о повлачењу тужбе треба да одлучи влада Хрватске).

Сада, када је Хрватска чланица ЕУ, очито је да преговори и око тог питања, али и око других (рецимо – граница на Дунаву) неће бити на равној нози. Хрватска је и раније показала вољу да уцењује и притиска Србију, па није реално очекивати да ће сада, као чланица ЕУ, то пропустити ако има интереса.

О односу хрватских политичара према Србији сведочи и још један податак. Колико год оно што се дешавало са ћирилицом у Хрватској делује невероватно, још невероватнија је, чини се, и изјава хрватског министра спољних послова Весне Пусић. Уочи посете Иве Јосиповића Београду, Весна Пусић је изјавила да сусрет Србија не би требало да користи „као аргумент у односима двеју држава“, подсетивши да је Загреб добио службену ноту због „догађања на улицама", што Пусићева, како је рекла, сматра „апсурдним" јер се ради о „де факто нападу на хрватску владу и службене институције због заштите права мањина."

Према Пусићевој, али и осталим хрватским званичницима, проблем употребе ћирилице је производ неодговорних људи који злоупотребљавају осећања људи у Хрватској.

Међутим, како да се прихвати теза да је проблем са ћирилицом у Вуковару (али очито и широм Хрватске где је такође дошло до уклањања табли) изоловани инцидент и производ антидржавних структура, када и сама хрватска државна телевизија барем неколико минута дневно, сваког дана у години, емитује прилоге који отворено говоре о Србима као непријатељима и који потпирује мржњу?!

Наиме, пошто је Србија – очито не могавши да заборави „великосрбијанске“ амбиције према Хрватској – као својеврсну утеху још пре неколико година увела хрватске канале у своју кабловску мрежу (што се у демократској и према свим народима толерантно настројеној Хрватској десило знатно касније), „србијански“ гледаоци имају прилике да на тамошњој државној телевизији свакодневно прате краткометражну емисију „ТВ календар“ која обавезно, поред низа прилога из историје света и Хрватске, готово редовно има један сегмент у којем се говори о неком догађају из „Домобранског рата“ и у којем се редовно апострофирају следећи изрази: „великосрбијанска агресија“, „посрбљена југовојска“, „Милошевићевска Србија“, „окупацијска творевина Српска Крајина као део Милошевићевог плана стварања велике Србије“, „српски терористи“... Притом, овде није реч само о описивању дешавања у Хрватској, већ на тлу читаве бивше Југославије.

Чак и најдобронамернији или крајње неутралан или незаинтересован гледалац/слушалац не би могао а да не примети да је у тону спикера присутна извесна доза острашћености и заједљивости. Гледалац који мало више прати телевизију могао би да помисли да је овакве изразе и динамику говора аутор поменуте емисије хрватске телевизије преузео од некадашњег новинара а сада посланика СНС, Милована Дрецуна, који, додуше једино у раније снимљеним емисијама које се емитују сада на БН-у, али не и јавно, говори о „шиптарским балистима“ и „америчким империјалним плановима на Балкану“ и слично...

На крају, ако се погледају сви подаци и чињенице, јасно је следеће: Срби у Хрватској, поред тога што немају право на писмо, отежано остварују право и на повраћај имовине (станарска права), пензије и плате; Хрватска не поштује и не примењује Ердутски споразум; број људи на такозваним тајним оптужницама повећао се у односу на број који је био пре три године; још увек није решено питање несталих Срба; усвојен је нов Закон о пребивалиштима који ће довести до губитка држављанства за многе Србе; повратак је отежан и онемогућен јер нису испуњени услови за нормалан живот у повратничким насељима. Уз све то, хрватска политичка елита не пропушта прилику да националне теме гради на антисрпству и причама о „великосрпској агресији“ које потврђују кривицу једног народа и државе и које злочин над српским народом називају „највећом ослободилачком акцијом“.

У Србији, све време, масовних покрета и великих организација које би пропагирале сличне ставове према Хрватима или другим мањинама – нема.

Оно што би у Србији и могло да се сведе под екстремни национализам или је забрањено или је сведено на шаку људи, а не на десетине хиљада какве су се окупиле у Загребу у фебруару ове године, или на Томпсоновим концертима широм Хрватске...

Према томе – да ли је помирење и пријатељски однос стварно могућ?!

Хајде више да се не лажемо и играмо лажне европејске пристојности и толеранције већ да јасно кажемо истину: патолошка мржња према Србима очито је постала саставни део хрватског националног карактера и један од битних стубова њихове савремене историје и националне идеје. Можда ће се са Хрватима моћи разговарати нормално када изумре генерација њихових „домобрана“. Мада, ако се сетимо да је 45 година после пораза усташтва у Хрватској 1990. тај идентитет поново заживео, питање је да ли је нормалан разговор икада могућ?!

Према томе, помирење Србије и Хрватске које се протеклих година па и сада промовише – преко тапшања по рамену, неформалних сусрета без кравата, па и без сакоа и са раскопчаним кошуљама, седење по кафићима или вожња бродом на „некада нашем мору“ – је вештачко све док постоје људи који не могу да се врате својим кућама, да поврате своју имовину, да у миру и по својим верским обичајима покопају мртве и буду сигурни да ће барем у гробу имати мир...

Ако постоји искрена жеља да се заштите људска права и тиме овај део Европе претвори у део цивилизованог света у правом смислу, онда мора да постоји такав третман према свима, па и према Србима.

Ово би, пре свих, требало да схвате српске власти којима су протеклих година, од Милошевића па до данас, Срби у региону били средство за трговину и поткусуривање.

Што се тиче Хрватске и Србије – време је да се напусте приче о обнављању пријатељства и братства из југословенског времена, и да се ствара некаква нова југоносталгија, а да Србија све време изиграва неку тобоже „величину“ – регионалног „џека“ који је широкогруд и пуног џепа па може да се одрекне свега – и територије, и народа и потраживања, и истине и права на извињење... И Хрватској и Србији би било боље да су удаљене колико Норвешка и Нови Зеланд, и да имају стандард као те земље.

Нажалост (да ли и – на срећу?), морамо да живимо једни поред других са стандардом који имамо, а биће нам боље и разумећемо се јасније тек када отворено једни другима кажемо шта имамо и тога се држимо, а не да стално једни мисле да имају право да буду вечите жртве, док други мисле да је пут напред само кроз одрицање и попуштање.

Тачно је да паметнији попушта, али је тачно и да је за успех важно бити упоран, а не само леп. Видели смо како је то изгледало у време Тадића. Сада је на реду Николић.

Срби у Хрватској од августа 2012. до августа 2013.

У протеклих годину дана у Хрватској је забележен низ вербалних и физичких напада на Србе који илуструју сву нетрпељивост која према овој националној заједници постоји у Хрватској на сваком кораку.

Срби су од хрватског државног врха отворено позвани да славе операцију којом је протерано 200.000 њихових сународника а око 2.000 убијено.

Високи чиновници Хрватске попут Синише Таталовића оспорили су и право мањинских народа на загарантоване посланичке мандате у хрватском Сабору. Чак је и Хрватски хелсиншки одбор са Иваном Звонимиром Чичком на челу пред Уставним судом оспоравао уставно право према којем Срби уживају загарантована места у хрватском Сабору.

После ослобађајуће пресуде хрватским генералима Готовини и Маркачу новембра 2012, хрватски градови су се утркивали у додели титуле почасног грађанина овим људима.

Крајем 2012. поново се активирала „Хрватска православна заједница“ која је први пут основана у време Анте Павелића и која је тада замишљена као инструмент за претварање Срба православаца у православне Хрвате.

Јануара 2013. оскрнављено је православно гробље у Книну.

Фебруара је у медијима осванула фото-вест – папир залепљен на врата ресторана, а на коме пише да се гости моле да не певају усташке песме јер међу сватовима има и Срба!?

Марта ове године у близини манастира Крка бејзбол палицама претучено је осморо ученика Богословије СПЦ. Истог месеца лидер „Хрватске странке права – др Анте Старчевић“, Ружа Томашић, изјавила је да је „Хрватска за Хрвате, а остали су гости“.

Здравко Мамић, истакнути функционер загребачког „Динама“, уочи утакмице Србија – Хрватска марта 2013. најоштрије је извређао хрватског министра спорта због тога што је Србин, рекавши да „код њега не видите осмијех него очњаке из којих излази крв“, оптуживши министра да је „увреда за хрватски мозак“ и да је „хрватомрзац“.

У априлу је јавност могла да сазна да у загребачком театру „Гавела“ ради рачуновођа који држи у канцеларији Хитлеров „Мајн кампф“ и флашу вина са ликом Анте Павелића, и који тврди да се не сме сарађивати са Србијом.

Маја месеца група од 20-ак младића провалила је у зграду општине Крњак, развалила врата и скинула и покидала српску заставу.

И, коначно, када се очекивало да ће тензије спласнути након хрватског уласка у ЕУ, десило се сасвим обрнуто. Први потез Хрватске после уласка у ЕУ, и прва битна вест којом је ова земља доспела у јавност било је хапшење које је десет дана после приступања Унији (11. јула) извела специјална полиција у области Вуковара. Тада је ухапшено 11 Срба због сумње да су учествовали у ратним злочинима. Проблем је у томе што је реч о људима који већ годинама живе ту слободно и добровољно су се вратили, док је њихово хапшење личило на лов на најокорелије криминалце, а куће су им претресане од стране људи у маскирним униформама.

Августа је поново реактуелизована прича око ћирилице, а Срби су опет позвани да се придруже прослави „Олује“.

Ми њима сердаре, они нама...

Врло илустративан пример како се хрватски и српски политичари у јавности односе једни према другима јесу изјаве које су Иво Јосиповић и Томислав Николић дали у „Политици“, односно у „Јутарњем листу“ као делу протокола уочи сусрета у Београду.

Са једне стране Иво Јосиповић је врло одмерено и са резервом говорио о повлачењу међусобних оптужби за геноцид, са уздржањем похвалио ранију посету Тадића Вуковару, и обавезно истакао најважнија питања за хрватску: питање несталих, повраћај имовине и спор око границе на Дунаву.

Са друге стране, Томислав Николић у интервјуу за „Јутарњи лист“ каже да је стање међудржавних односа „боље него што је икада било“, да треба „оставити сећања и окренути се садашњости и будућности“.

Док је Јосиповић на питање „Политике“ о томе зашто нико у Хрватској није осуђен за егзодус 200.000 Срба у „Олуји“ рекао да је „пресуда било, а њихове квалификације су различите“, Томислав Николић је одмах отворио карте и сам поменуо (не подстакнут новинарским питањем) да се „у јавности спомиње прича да и у Србији има неких гробница“, па је рекао – „волео бих да ми се укаже на те локације и прекопаћемо сваки центиметар како би ту анатему скинули са својих леђа“.

На крају, док Јосиповић знатно више истиче питање Хрвата у Србији којих има далеко мање него Срба у Хрватској, српски председник о томе говори као да је реч о два еквивалентна случаја, па за „Јутарњи“ каже: „разговараћемо и о правима Хрвата у Србији и о правима Срба у Хрватској, о односима с онима који то наше отопљење односа кваре, о различитим видовима демонстрација силе против државе, оних који се под плаштем лажног патриотизма, и посебно у Хрватској, сукобљавају и са својом владом, с демократским начелима и са својим уставним поретком”.

Срби у Хрватској или „хрватски Срби“

Да је хрватска политика конзистентна у свему, па и у речнику, сведочи и следећи податак. У свим интервјуима и наступима највиших хрватских званичника (Јосиповића, пре свега) очито је да, када се говори о положају Срба у Хрватској, увек говори о „хрватским Србима“.

Наиме, чини се да се овим жели ставити нагласак на то да „хрватски“, те да је порекло тамошњих Срба и географски „хрватско“ а не из подручја Кордуна, Лике, Крајине – како се то Срби говоре.

Граница на Дунаву највероватније иде на арбитражу

Хрватска и Србија имају територијални спор који свакако представља једну од битних тема у разговорима Николића и Јосиповића. Реч је о граници на Дунаву која је с временом промењена у корист Србије захваљујући томе што је река променила свој ток.

И Србија и Хрватска имају свој приступ решењу. Док Србија тражи да се спор решава тако што ће се граница правити средином Дунава, Хрвати траже да се питање реши преко катастарских књига.

Пошто обе земље имају другачији приступ истом проблему, како се процењује, највероватније ће спор ићи на међународну арбитражу.

ЕУ смета неодржавање геј параде, а сопственој чланици неће да се меша у „унутрашње ствари“ због проблема са ћирилицом

За разлику од Србије којој „европски партнери“ редовно изигравају тутора по сваком унутрашњем питању, било да је реч о геј паради или о положају АПВ, Европска унија се, у случају ћирилице у Вуковару, јавно оградила од свега.

Наиме, како је почетком септембра изјавио Денис Абот, портпарол европског директора за образовање, културу и мултијезичност, „у спор око ћириличних табли у Вуковару, ЕУ нема намеру да се меша“, упоредивши то са ситуацијом у Белгији и спором Валонаца и Фламанаца.

Европи је, изгледа, више засметао случај „Перковић“ па је чак покренута и процедура за увођење санкција овој земљи свега неколико недеља пошто је постала члан?! На крају, Хрвати су у случају „Перковић“ ипак попустили, али у случају ћирилице – нема ко да их притисне.

Чини се невероватним, али је ипак истинито, да ни овај коментар званичника ЕУ није наишао на реакцију српских власти.

Док је год српским властима приоритет ЕУ, и докле год се то своди само на став да Србија жели у ЕУ, чињеница је да ће питања положаја Срба у региону, дакле и у Хрватској, бити предмет трговине и поткусуривања зарад замагљене европске будућности. 

(Текст је објављен у 900. броју Сведока)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер