уторак, 12. новембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Директор школе, „разграничење“ и „Догодине у Призрену“, или лекција из патриотизма која нам недостаје
Преносимо

Директор школе, „разграничење“ и „Догодине у Призрену“, или лекција из патриотизма која нам недостаје

PDF Штампа Ел. пошта
Милан Динић   
среда, 13. март 2019.

Директор основне школе „Никола Тесла“ у Раковици, Станислав Стевуљевић, натерао је неколико ученика осмог разреда (14-15 година старости) да скину мајице због, како је оценио, неприкладних порука на њима. Како је изјавио директор, петорица дечака носило је мајицу на којој је писало „Догодине у Призрену“ са све авионима и тенковима, док је један ученик носио мајицу са ликом Гаврила Принципа и његовим цитатом „наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

Овај догађај изазвао је опречне реакције јавности а у већини коментара изнето је згражавање на понашање директора. Са друге стране стоји аргумент да је директор поступио исправно јер школа није место на коме би деца требало да износе политичке ставове или да се баве политиком. Међутим, да ли је баш тако – где су границе за то које теме би требало да имају места у школи а које не, и ко би требало да има права да те границе одреди?

Разумљиво је да школа није место на коме би деца требало да се баве политиком – јер, нису довољно научила о томе, нити су нису довољно зрела да би се активно бавили политичким темама. (Додуше, исти аргумент вероватно важи и за добар део оних који имају право гласа.)

Међутим, да ли би исти принцип који је применио директор школе у Раковици требало да важи и уколико би се дете у школи појавило са мајицом на којој је петокрака и лик Чегеваре, или мајица у дугиним бојама са поруком „Љубав мења свет“? Јер, шта је спорно у поруци „љубав мења свет“, што је, иначе, био слоган „Геј параде“ у Београду 2016? Шта ћемо са ђацима који носе бројанице, крст око врата, или полумесец, Давидову звезду – који су религијски али и политички симболи? (Нису ли ратови на Балкану управо добрим делом били религијски сукоби?) Или – што је чест случај у школама – ношење дреса неке репрезентације, рецимо Бразила, на коме су и грб и застава неке земље, што су чисти политички симболи? А шта ћемо тек са „школском славом“ – где је ту инклузија других религијских заједница које немају славу? Дебате на ову тему се јављају и у другим, далеко уређенијим друштвима него што је српско. На особама које су одговорним позицијама – као што су наставници, директори школа – јесте да на најодговорнији начин реагују и разреше сваку ситуацију.

Ово нас доводи до другог питања – да ли је реакција директора и наставника у школи у Раковици у овом случају била исправна? Како је објаснио директор Стевуљевић, он је ђаке позвао у канцеларију и, у присуству разредних старешина, рекао да ношење тих мајици није прави начин да се искаже патриотизам. „Рекао сам им, рецимо, да кад наврше 18 година могу да се пријаве да служе војску“, навео је директор. Овде је директор рекао суштину, коју би и те како требало понављати деци али и одраслима у Србији: патриотизам није ношење мајица и застава, три прста, групно драње „Косово је срце Србије“ и претње осветама Албанцима, Хрватима преко коментара на интернету. Патриотизам се показује на делу: уради то што причаш или, ако не можеш сам то да спроведеш, конкретно допринеси да се то за шта се залажеш оствари.

Ако ти је стало да будемо „догодине у Призрену“ – онда прво сам иди у Призрен и види како тамо живи тридесетак преосталих Срба. (Могуће је отићи у Призрен, путеви су отворени, стално постоје аутобуске туре за манастире на КиМ, али и за поједине градове; постоје превозници и на самом Косову.) Распитај се где је и како живи Милица Ђаковић, једини српски ђак у том граду, види у каквом је стању српска црква, понуди им помоћ у новцу (или, ако немаш новац – понуди помоћ у стварима или раду). То је лекција из патриотизма која недостаје и нашој деци и родитељима, али и професорима и наставницима. Не само та деца, већ и добар део оних који вичу „догодине у Призрену“, прстом не би на мапи могли да убоду где је Призрен а још мање њих би знало да кажу чија је то престоница била и у ком веку српски цар живео и умро.

Међутим, реакција директора школе је била само делимично исправна. Уместо да искористи овај догађај и организује дан посвећен питању патриотизма и одговорног понашања према заједници у којој си, на коме би говорили директор и наставници – ослањајући се искључиво на званичан школски програм – школа, колико знамо, није урадила ништа даље, осим што је директор морао да се правда пред медијима.

Да ли би исти принцип који је применио директор школе у Раковици требало да важи и уколико би се дете у школи појавило са мајицом на којој је петокрака и лик Чегеваре, или мајица у дугиним бојама са поруком „Љубав мења свет“? Јер, шта је спорно у поруци „љубав мења свет“, што је, иначе, био слоган „Геј параде“ у Београду 2016?

Управо у начину на који се директор правдао пред јавношћу се и види зашто код нас нема ни „п“ од патриотизма. У истој изјави у којој је казао да је ђацима поручио да кад наврше 18 година иду у војску, директор Стевуљевић је додао: „Ношење мајица са порукама које могу изазвати свакакве реакције не ваља. Замислите да су урадили селфије у тим мајицама и да се то појавило на мрежама, онда би рекли ’погледајте шта се ради у школама, какве су ово провокације... Цела држава се упиње да нормализује односе са комшијама, а онда ми треба у школама да правимо скандале’“. У последњој реченици директор се, рекло би се, „упецао“, јер је, борећи се против политике, узео на себе да тумачи политику и да се њом бави! Јер, какве везе директор једне основне школе има са тиме да тумачи политику наше државе према суседима? Да не говоримо о томе да се велики број људи у Србији не слаже са начином на који наша држава, и под овом и под претходним властима, „нормализује“ односе са суседима.

Ако ти је стало да будемо „догодине у Призрену“ – онда прво сам иди у Призрен и види како тамо живи тридесетак преосталих Срба… То је лекција из патриотизма која недостаје и нашој деци и родитељима, али и професорима и наставницима 

Изузевши део поруке ђацима да се пријаве и иду у војску кад напуне 18. година, у другом делу изјаве директор Стевуљевић показује оно што никако не би смело да буде присутно у образовању – самоцензуру! Јер, није ли управо улога школе да учи децу како да буду провокативна, али на интелигентан и поткован начин? Када директор Стевуљевић каже: „онда би рекли ’погледајте шта се ради у школама, какве су ово провокације“ – значи ли то да сутрадан морати да се каже да је НАТО 1999. извршио „хуманитарну интервенцију“ а не „агресију“ над Србијом, јер је ова друга формулација такође „провокативна“ у очима многих ван Србије?!

Овај случај са мајицама је, заправо, добар пример суштине који лежи иза целог инцидента: Србија, нажалост, има елиту која је самоцензурисана и ћути, која није у стању или не жели да помогне друштву да научи како да буде одговорно према заједници и како да се буде прави патриота. Простора зато имају најгрлатији малоумници који, осим псовки и парола, ништа нису у стању да спроведу од тога о чему урлају. Између су они који су се снашли, у политици и/или бизнису, и добар део људи који нема где…

Догодине у… Ма, ко више овде мисли шта ће бити догодине…

Милан Динић

Текст је објављен у најновијем броју листа „Сведок“, од уторка, 12.3.2019.

(www.svedok.rs)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер