Кула СНС власти, саграђена на страху, лажима, медијима, парама, криминалу, претњама и притисцима, почела да пада

Старији се сећају приче по којој је друг Тито, када се већ приближио својој осамдесетој години живота, на неком састанку врха партије изговорио следећу реченицу: „А шта ако ја умрем једног дана?“ Настао је тајац.

У међувремену смо напредовали и дошли до тога да владари не владају доживотно, да могу бити смењени изборима и да ниједна власт није вечна. Ипак, и поред те чињенице, до пре само месец и по дана многи сарадници новог Броза, како он сам себе види, мислили су да ће он на власти бити још дуго дуго.. И сам Вучић им је свако мало поручивао да ће победити на свим изборима све до 2027. и да немају разлога да брину због свега лошег што народу раде, јер им нико ништа неће моћи пошто ће бити власт. Десетине хиљада људи на улицама Београда и других градова Србије представљају надолазећи талас победе над режимом који цела Србија јако добро види. Виде га и Вучићеви следбеници који су схватили да је обећање о још деценији власти само још једна лаж. Кула СНС власти саграђена на страху, лажима, медијима, парама, криминалу, претњама, притисцима почела је да се љуља, односно да пада. Тај пад се више не може зауставити.

Десетине хиљада људи на улицама Београда и других градова Србије представљају надолазећи талас победе над режимом који цела Србија јако добро види

Одакле снага?

Одакле толика снага овим протестима? У чињеници да су људи постали свесни зла које се надвило над нама и да су се ујединили. Студенти, пензионери, јавне личности, политичари, професори, радници… Нико никога у шетњи не пита ни ко је ни шта је, нико никоме не смета, нико никог не пита да ли је грађанска или национална опција, да ли је из Београда или неког другог места у Србији. У истој колони су били и они који сматрају да је Косово најважнија тема, као и они који мисле да без чланства у ЕУ нећемо опстати као држава, било је застава и ЛГБТ популације, као и застава Русије и Јамајке. Али највише је било застава Србије! И то је суштина! Никога од нас не интересује шта о појединачним темама мисли онај који хода поред. Битно је само да он или она хоће, баш као и ми, мирним путем да промени овај режим.

Људи долазе на протесте јер су напокон нашли начин, близак свом поимању слободе и демократије, којим су рекли ДОСТА. Доста више уништавању земље и свих вредности на којима друштво почива, доста уништавању наших живота, доста агресији, криминалу, бахатости… доста вређању интелигенције сваког од нас којима Александар Вучић објашњава како је све боље из дана у дан иако својим очима гледамо као се све распада, како из земље одлазе млади, али и људи у позним четрдесетим и педесетим годинама. Срце ми је било препуно када ми је у шетњи пришао Лазар К. да ми каже да студира у Паризу, да је дошао за празнике у Србију и да и он и неколико његових колега желе сутра да се врате у своју земљу и да су спремни да се боре заједно са нама који смо остали. Заједно са Јеленом, Стефаном, Мартином, Борком и свим осталим младим људима који су још увек овде и координирају протесте.

Политичари и демонстранти

Ја сам политичар. И гледам све ово и кроз ту чињеницу. Изузетно ценим и захвалан сам академику Душану Теодоровићу на ставу који је храбро изнео, да је за њега сасвим нормално да политичари буду део ове приче и да он нема никакав проблем са идејом да сутра микрофон у руке узме и неко од нас. Нисам сигуран да сви који су у политици схватају значај ових речи. Да схватају колико смо сви грешили, колико је ко од нас допринео да данас опет морамо да шетамо. Нисам сигуран да схватају шта им поручује Бане Трифуновић, који је, истина, то могао да каже и мало другачије, али није битна форма него суштина. Сматрам да би сви грађани Србије требало да прочитају говор Николе Која за кога је неко написао да би могао да постане манифест протеста. Сви ми из опозиције морамо да схватимо да ови људи који су на улици чекају од нас да им кажемо и докажемо да ће сутра када овај режим падне, пасти и систем који се градио десетинама година. И да ће заиста бити другачије!

Да би се то десило мора да се очува ово заједништво које се направило. Морамо сви да се обавежемо да на лажним изборима нећемо учествовати, морамо да заједно, народ и ми политичари као његов део, напишемо како да избори опет буду избори. И да својим потписима гарантујемо да док се то не испуни избора нема и да на лажним Вучићевим више никад нећемо учествовати.

Свенародна листа

Да се сви обавежемо да ћемо кад једног дана дођемо до правих избора имати заједничку свенародну листу на којој ће осим политичара бити и велики број ванстраначких личности, представника удружења и еснафа, академика, професора, студената, људи из културе, представника синдиката, цивилног сектора, новинара али и представника удружења малинара и пољопривредника и свих оних које овај режим „убија“, из дана у дан.

Да се обавежемо да ће такав парламент изабрати владу стручњака на орочени временски период која ће извршити ресетовање система, увести ред и правила. Нико ко искрено воли своју земљу неће одбити да жртвује годину дана живота и буде у тој влади, а потом се врати свом свакодневном послу.

Поновна изградња и јачање институција, закон о пореклу имовине, независни медији, специјални тужилац за корупцију, лустрација, декриминализација друштва, потпуна независност правосуђа су само део списка шта све треба урадити како би једном заувек обезбедили да се власт која није по вољи грађана мења оловком.

Наш заједнички циљ је држава у којој владају закони, а не батинаши, институције које штите интересе грађана а не странака, слобода мишљења и изражавања за све а не само за председникове људе. Потребна нам је држава по мери грађана, а не једног човека.

Потребан је манифест

Наш заједнички циљ је држава у којој владају закони, а не батинаши, институције које штите интересе грађана а не странака, слобода мишљења и изражавања за све а не само за председникове људе. Потребна нам је држава по мери грађана, а не једног човека. Ово је борба различита од неких претходних политичких борби, ово је борба у којој су сви актери свесни да постоји заједнички интерес већи од било ког појединачног. Грађани које не интересује бављење политиком тренутно су на свој начин ипак у њој. Лидери странака, који би по дефиницији требало да се боре за власт, јавно кажу да кад се власт освоји, они неће седети у влади, већ ће њу чинити стручне нестраначке личности. Зато је ово пут који треба сви заједно да пређемо, зато треба да се обавежемо да нећемо одустати док не будемо поново демократско друштво, зато из свега што смо претходних недеља чули треба да настане наш манифест – договор о Србији земљи слободних и поштованих људи. Земљи грађана који су јасно показали да желе нов озбиљан систем, а не другог вођу.