Mart – mesec naših poraza

(Svedok)

Mart mesec u Srbiji, onoj tranzicionoj, postkomunističkoj, od 1990, uvek je sa sobom nosio neprijatna dešavanja i iznenađenja koja su, čini se, odredila sudbinu svih nas u ovoj zemlji. Dok je ovaj mart 2012. godine počeo optimistički, sticanjem statusa kandidata, gorko iskustvo nedavne istorije uči nas da budemo oprezni, da pomalo i zaziremo, čak budemo sujeverni, prema ovom mesecu.

I ovaj mart će nas podsetiti na neke od najtamnijih stranica naše skorije istorije i na događaje i ljude oko kojih se i dalje sporimo i sukobljavamo: demonstracije 9. marta 1991; agresija NATO 24. marta 1999; smrt Slobodana Miloševića u Hagu 11. marta 2006, ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003; etničko čišćenje Srba na Kosovu 17. marta 2004;

Šta za Srbiju danas znače svi ovi (tragični) događaji koji su se zbili u martu? Koliki značaj pridajemo njima i koliko su oni odredili našu sudbinu? Kada se danas osvrnemo na ove događaje, ne smeju li nam se oni ironično u lice i u našu sudbinu? Na kraju, da li običnog čoveka u Srbiji danas – zemlji koja je od 1. marta postala kandidat za članstvo u EU, u kojoj nacionalna valuta svakodnevno klizi, a cene i nezaposlenost rastu – uopšte interesuju ovi događaji?

 

Za razliku od oktobra 2000, kada je sve unapred organizovano i pripremljeno (da li samo iz Srbije, mnogi se sve više pitaju), 9. marta 1991. narod je sam krenuo da obori vlast. Goloruki ljudi jurišali su na oklopna kola, topovnjače, konjicu, policiju. Tada je glavni akter bio narod, a njegovo žrtveno jagnje – Vuk. Drašković

 

Devetog marta 1991. Srbi su imali prvu ozbiljnu priliku da promene dalji tok sopstvene istorije. Desetine hiljada ljudi koje su se okupile na Trgu Republike (tada prozvanom Trg slobode), uprkos zabrani policije, na poziv SPO i udružene opozicije došlo je da protestuje. Formalno, tražena je smena čelnika RTS („TV Bastilje“). Suštinski – protestovalo se protiv Slobodana Miloševića.

Tog dana se u Beogradu desilo nešto što se tek delimično ponovilo 5. oktobra 2000. Za razliku od oktobra 2000, kada je sve unapred organizovano i pripremljeno (da li samo iz Srbije, mnogi se sve više pitaju), 9. marta 1991. narod je sam krenuo da obori vlast. Goloruki ljudi jurišali su na oklopna kola, topovnjače, konjicu, policiju. Tada je glavni akter bio narod, a njegovo žrtveno jagnje – Vuk Drašković.

Sa balkona Narodnog pozorišta, Vuk je tada rekao nešto, što bi mnogi danas (posebno u krugu ljudi iz „Preokreta“) doživeli kao krajnje retrogradno, arhaično, nacionalistički, rušilački (mada su iste izraze koristili i oni na vlasti devedesetih...).

Obraćajući se hiljadama okupljenih, Vuk je citirao Njegoša:

„Svak je rođen pojednom mrijeti, čast i bruka žive dovijeka“.

Ako ne padne televizija, ako oni ne podnesu ostavke, mi ćemo se obrukati, nastavio je dalje Vuk. Tog dana, kao ni narednih godina sve do 2000. godine – televizija Srbije nije pala, iako su otišli oni čije su ostavke 9. marta tražene.

U toku i posle Vukovog govora došlo je do sukoba sa policijom, kojoj nije pomogao ni suzavac, ni borbeno vozilo, ni konjica. Kasnije tog dana, 9. marta 1991, lideri opozicije (među kojima su bili i Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica...) zatekli su se u sada bivšoj zgradi narodne skupštine, iza Novog dvora i raspravljali šta dalje da čine.

I tada se desilo nešto što je Vuk kasnije u „Srpskoj reči“ opisao kao izdaja. Lideri tadašnje opozicije nisu hteli da idu dalje, da puste narod u Skupštinu i da naprave „narodno zasedanje“, pa su se, kako tvrdi Drašković, još odmah nakon toga okrenuli kontaktima iz tadašnje vlasti, svaljujući svu krivicu na Vuka.

Šta je dalje bilo, zna se...

Dakle, kod nas, kao da je sve obrnuto i kreće od kraja, a ne od početka. Umesto da se na početku okleva, a posle ide sve hrabrije, kod nas Srba je tokom devedesetih pa sve do 2000, išlo obrnuto. Rešenost okupljenog naroda da se tog 9. marta 1991. ide do kraja, bila je, čini se, veća nego 5. oktobra 2000. Ali ona nije postojala kod onih lidera koji su tada bili sa Vukom Draškovićem, a koji su 5. oktobra, kako tvrde, predvodili obaranje Miloševića.

 

Na kraju, 9. mart 1991. nam ostaje i kao slika jedne lične tragedije, koja nosi u sebi i pitanje: da li će Vuk „Preokreta“ iz 2012. uspeti da pobedi Vuka, „nekrunisanog kralja trgova“ iz devedesetih?

 

Deveti mart 1991. gledan danas, 21 godinu posle, nije samo dan pada velike nade upoređujući sa onim što se kasnije desilo, već i dan velike ironije, ako pogledamo junaka 9. marta – danas.

Seća li se Vuk svojih reči tada?

Za prošlu, 20-godišnjicu, Vuk Drašković je, na stranicama „Svedoka“, rekao da bi ponovio 9. mart.

Ali, posle poslednjih njegovih koraka, čini se da je pravo pitanje – šta bi onaj Vuk iz 1991, napojen nacionalnim osećanjima, rekao današnjem Vuku iz „Preokreta“?

Koliko je onih koji su tog 9. marta bili na ulicama, koji će ovog 9. marta izaći uz Vuka i zapaliti sveću na Trgu?

Šta Vuk i SPO mogu njima da kažu?

Ili je najbolje da pokažu na brojne poklonjene, ili nadzidane stanove usred Beograda i pokoji preostali kiosk kao jedine materijalne zaostavštine SPO u vremenu kada je uspeo da se domogne vlasti u Beogradu.

Na kraju, 9. mart 1991. nam ostaje i kao slika jedne lične tragedije, koja nosi u sebi i pitanje: da li će Vuk „Preokreta“ iz 2012. uspeti da pobedi Vuka, „nekrunisanog kralja trgova“ iz devedesetih?

Posle devetog, obeležićemo 11. i 12. mart. Prvi se odnosi na 2006. kada je umro Slobodan Milošević (njegovi pravi prijatelji i danas tvrde da je – ubijen), a drugi na 2003. kada je ubijen Zoran Đinđić.

Simbolično, ali i pomalo ironično, jedan uz drugog, stoje datumi smrti dvojice ljudi za koje je sudbina Srbije neraskidivo povezana.

Slobodan Milošević, kome se skandiralo „Slobo-Srbine“, a ubrzo potom „Slobo-Sadame“ ostaće upamćen kao nosilac tragedije koja nas je zadesila devedesetih. I u obeležavanju njegove smrti do izražaja će doći nenormalni dualizam našeg društva.

Jedni će tog dana za njim da plaču i da mu se klanjaju na kućnom grobu, a drugi da u njemu traže razloge za sve loše što se ovde desilo. Pri tome, nemali je broj i onih kojima je za lični promašaj u životu kriv jedino Slobodan Milošević.

Šta je Milošević zapravo hteo? Veliku Srbiju, kako ga optužuju i kako se sada to Srbima nameće kao odgovornost?

Jugoslaviju?

Vlast?

Ulogu novog Tita?

Ili sve to zajedno?

O tome će se još raspravljati, ali dok ne prođe odgovarajuća istorijska distanca, slika će više biti politički, nego činjenično formirana.

Kao i svaki dobar političar, po meri ovdašnje javnosti, Milošević je bio čovek velikih reči i malih dela. Srbovao je u Beogradu, na najave „Oluje“ poručio je da Srbija „neće sedeti skrštenih ruku“, a onda je i ćutao i sedeo dok su Srbi proterivani iz RSK i drugde.

 

Koliko je onih koji su tog 9. marta bili na ulicama, koji će ovog 9. marta izaći uz Vuka i zapaliti sveću na Trgu? Šta Vuk i SPO mogu njima da kažu? Ili je najbolje da pokažu na poklonjene stanove i nadzidane stanove usred Beograda, i pokoji preostali kiosk kao jedine materijalne zaostavštine SPO-a u vremenu kada je uspeo da se domogne vlasti u Beogradu

 

Bio je „faktor stabilnosti“ kada je trebalo da pritiska Srbe u Bosni, a kada je postao nebitan proglasili su ga za „Balkanskog kasapina“ i potom pustili niz vodu.

Sećam se jednog teksta koji sam kao student, pre nekoliko godina, napisao za jedan drugi nedeljnik u kojem sam Miloševićev lik opisao ovako: „Kada govorimo o predstavi Miloševića u očima javnosti, moramo da imamo u vidu da postoje dva, a ne jedan Milošević. Prvi je ’govornik’, koji svojim stasom, ozbiljnim pogledom i autoritativnim i visprenim govorom izaziva poštovanje pa i divljenje. Drugi je Milošević ’na delu’, onaj koji je vodio nejasnu i planski neutemeljenu politiku i koji u očima javnosti može izazivati čuđenje, osudu, pa i osećaj neprijatnosti“.

Što se mene tiče, mislim da ta ocena stoji i danas.

Na dan Miloševićeve smrti, osim, možda, Milutina Mrkonjića, verovatno se niko od poznatih socijalista i ljudi Miloševićevog vremena neće pojaviti na njegovom grobu. Njegovi partijski puleni, koji su koristeći njegov govor iz 2000. (u kojem je priznao izborni poraz i dao svoje viđenje šta Srbiju čeka) pridobili glasove, a potom ušli u koaliciju sa onima koje Milošević napada u tom istom govoru, sada će verovatno proceniti da, kao „reformisana stranka“, nije popularno da odu u Požarevac i poklone se senima svog nekadašnjeg vođe. Uostalom, sada grade kult novog vođe, za novo vreme, kako i doliči.

Jedan dan nakon Miloševićeve smrti, 12. marta, biće deveta godišnjica od ubistva Zorana Đinđića.

Kao što većina onih koji su nekada bili rame uz rame sa Miloševićem i od toga debelo profitirali danas ne žele da budu viđeni na njegovom grobu, tako oni koji su stvarno bili uz Đinđića ne mogu danas na red da dođu od onih koji su mu „postali najveći prijatelji posle smrti“ i koji proročki tumače njegovu viziju i put.

Svi već godinama pričaju o velikim mislima i delima Zorana Đinđića, ali čini se da bi malo ko od građana mogao precizno da odgovori, šta je to konkretno što je Đinđićeva vlada uradila. Čak i kada na pretraživaču „gugl“ ukucate ovo pitanje, izaći će mnoge strane sa istim pitanjem i komentarima pojedinaca, ali nigde neće izaći kompletna lista stvari koje je njegova vlada učinila.

Prisećanja radi, u Đinđićevo vreme ugušena je albanska pobuna na jugu centralne Srbije, Milošević je izručen Hagu, Sartid je prodat Amerikancima, pokrenuta je debata oko Kosova, potpisan je „Beogradski sporazum“ kojim je oformljena SCG.

 

Sa druge strane, od Đinđića smo preuzeli nešto slično, doduše, evropeizovano: da smo mi motor Balkana i ovog dela Evrope, da smo lideri u regionu...

 

Međutim, postoje još dve stvari koje se danas gotovo i ne pominju, ali koje takođe stoje, kada je o Đinđiću reč. Prvo, zanimljivo je da se prvi konkretni, formalni koraci ka priključivanju EU (što se vidi kao put Zorana Đinđića) dešavaju tek u junu 2003. na samitu u Solunu, dok tek oktobra 2005. Srbija i Crna Gora otpočinju pregovore oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Dakle, prvi konkretni koraci na evropskom putu, u formalnom smislu, nastaju posle Đinđića.

Drugo, prema istraživanju javnog mnjenja, popularnost Zorana Đinđića u periodu 2002 – 2003, kreće se između 9 i 11 odsto. Dakle, daleko manje od rejtinga koji ima Boris Tadić već godinama.

 

Na dan Miloševićeve smrti, osim, možda, Milutina Mrkonjića, verovatno se niko od poznatih socijalista i ljudi Miloševićevog vremena neće pojaviti na njegovom grobu. Njegovi partijski puleni sada će verovatno proceniti da, kao „reformisana stranka“, nije popularno da odu u Požarevac i poklone se senima svog nekadašnjeg vođe

 

Ipak, Đinđićev doprinos svakako jeste u tome što je udahnuo nov život Srbiji. Pokretačka snaga njegovog karaktera, o kojoj su saglasni gotovo svi koji su ga poznavali, dali su svakako podstrek Srbiji.

Međutim, utisak je da je od te njegove energije ostala slika i priča koja se sve vreme idealizuje i na koju se jedan deo političke i društvene elite, već godinama, šlepa...

O Đinđiću, ili „Zoranu“, kako ga oslovljavaju oni koji se danas predstavljaju kao njegovi najbliži prijatelji i ekskluzivni nastavljači njegove misli, a u „Zoranovo vreme“, koje idealizuju, nisu bili ni u trećem ešalonu, ili ih je on prethodno otkačio, 12. marta 2012. pričaće se mnogo. Ići će se na grob da se zapali sveća, kamere će ubeležiti pogled pun pažnje, zabrinutosti i zamišljenosti, besediće se u „Zoranovu čast“, hvalospeve će mu držati oni koje nije ni poznavao, ili ih je sa mukom gledao...

Koliko god bili različiti po svojim poličkim uverenjima i ponašanjima, i Miloševića i Đinđića, čini se, vezuje jedna stvar. Obojica su dobro znali da ovdašnja javnost voli velike i grandiozne priče o sebi. Tako su nam i jedan i drugi u nasleđe ostavili ubeđenja koja preovladavaju u različitim delovima društva, a koja, kada se uporede, delujeu šizofreno.

Od Miloševićevog vremena delu javnosti je ostalo uverenje da smo imali ipak ozbiljnu i brojnu vojsku, da je Sloba bio „veliki igrač“ i da su oko njega (nas) obigravali svi – i Klinton, i Širak, i Kol...

 

Kao što većina onih koji su nekada bili rame uz rame sa Miloševićem i od toga debelo profitirali danas ne žele da budu viđeni na njegovom grobu, tako oni koji su stvarno bili uz Đinđića ne mogu danas na red da dođu od onih koji su mu postali „najveći prijatelji posle smrti“ i koji proročki tumače njegovu viziju i put

 

Sa druge strane, od Đinđića smo preuzeli nešto slično, doduše, evropeizovano: da smo mi motor Balkana i ovog dela Evrope, da smo lideri u regionu...

Kako god, i 11. i 12. mart ove godine, proći će u sećanju na sve to.

Potom će doći 17. mart. Njega ćemo se, kao i 24. marta, slabije i sa manje pompe prisećati. Da podsetimo, 17. marta 2004. na KiM otpočelo je nasilje Albanaca nad preostalim Srbima, koje se pretvorilo u etničko čišćenje. U dva dana ubijeno je 19 ljudi, više od 900 povređeno, zapaljeno preko 35 manastira, proterano na hiljade Srba. Tog dana neće biti „beseda o Kosovu“, velikih govora i priče. Biće jedan običan dan, prvenstveno u svetlu izborne kampanje.

Ako je 9. mart 1991. označio dan poraza velikih očekivanja, 24. mart 1999, uz niz događaja koji su se u međuvremenu zbili (sankcije, izbeglice, inflacija, masovna ubistva i progoni, i na kraju genocid nad Srbima u Hrvatskoj) definitivno je označio vrhunac naše najveće tragedije posle Drugog svetskog rata. Tog dana počela je agresija na Srbiju, a povod je bio (kao i uvek, kada tirani spremaju rat) u neistinitom predstavljanju događaja, u našem slučaju – događaj se zbio u selu Račak, na KiM.

Ni neposredno nakon rata 1999, ali, izgleda ni danas – nismo mogli da se suočimo sa istinom. Tako je vlast 1999. objavila narodu da je „pobedio mir“ i „miroljubiova politika predsednika Miloševića“, i da smo mi, zapravo, pobednici?! Danas, međutim, kao da je jeres u srpskoj javnosti, pogotovo u vladajućim političkim krugovima, reći da je tada počinjena agresija na tadašnju Jugoslaviju. Umesto toga, u nepisanom rečniku političke korektnosti Srbije, koja misli da ima tapiju na Evropu, agresija 1999. se u najgorem slučaju opisuje kao „bombardovanje“, a najčešće kao „konflikt“ ili „intervencija NATO“.

 

O Đinđiću, ili „Zoranu“, kako ga oslovljavaju oni koji se danas predstavljaju kao njegovi najbliži prijatelji i ekskluzivni nastavljači njegove misli, a u „Zornovo vreme“, koje idealizuju, nisu bili ni u trećem ešalonu ili ih je on prethodno otkačio, 12. marta 2012. pričaće se mnogo. Ići će se na grob da se zapali sveća, kamere će ubeležti pogled pun pažnje, zabrinutosti i zamišljenosti, besediće se u „Zoranovu čast“, hvalospeve će mu držati oni koje nije ni poznavao, ili ih je sa mukom gledao...

 

I ovog 24. marta odaće se počast žrtvama, ali će oštrica krivice biti upravljena više ka nama ovde, nego ka onima koji su nas napali. I ovog 24. marta 2012. na vestima RTS će se emitovati prilog o okupljanju porodica poginulih novinara ispred spomenika „Zašto“, kao da su te nevine novinare pobili neki ljudi odavde, a ne oni koji su naredili da se bombarduje televizija, što je svakako protiv svih principa zapadne demokratije.

I ovog puta će jedan ministar opisati napad NATO kao da smo ga u potpunosti sami izazvali i sproveli nad sobom, a ne da je tu, ipak, postojala i druga strana, koja nam ni malo nije bila naklonjena.

Zato, kada budemo obeležavali 13-godišnjicu agresije, ponovo ćemo biti podeljeni, zbunjeni i podvojenih osećanja, kao i kada obeležavamo 9. mart, 11. i 12.

Ovo su, zasad, svi naši dani i martovi kojih se sećamo i koje obeležavamo, kada je o poskomunističkoj Srbiji reč. Nedavno smo dodali još jedan, ovog puta, pozitivan događaj – 1. mart, kada je Srbiji dodeljen status kandidata. Ali, budući da je susedna Makedonija još od 2005. kandidat, a da nije otpočela ni pregovore za članstvo zbog spora sa slabašnom Grčkom, možemo samo da zamislimo kako ćemo da prođemo mi koji smo u sporu zbog KiM sa 22 zemlje Unije, među kojima su sve njene ekonomske i političke sile, i još tome treba pridodati Hrvatsku, koja će naredne godine postati član a koja zahteva od nas teritorijalna ustupanja na Dunavu, i sa kojom imamo međusobne optižbe za genocid.

Sve u svemu, imajući u vidu šta nam je mart mesec doneo, a i kakvi smo mi sami, najbolje da ga zaboravimo ili izbrišemo iz kalendara! Barem do onog trenutka dok ne budemo spremni da se u pravom smislu suočimo sa sobom i da ukinemo kvazigrađansko i kvazinacionalističko revidiranje sopstvene istorije. Ako se to ne desi, i stanje u našoj svesti, ali i u našim džepovima ostane kakvo je sada, bojim se da ćemo na kraju svega sopstvene razmirice i frustracije (dobrim delom za račun drugih) rešavati među sobom, na nekom novom 9. martu...