Митови о Зорану Ђинђићу

Сваке године у ово доба, од како је извршен атентат на Зорана Ђинђића, јавност се бомбардује разно-разним митовима које су произвели следбеници и обожаватељи његовог лика и дела. Мистификовање Ђинђићеве личности у табору његових присталица постојало је и за време Ђинђићевог живота, али је изразиту митолошку величину задобило након његове смрти, што је и логично ако се та смрт од самог почетка прогласи и овековечи као „херојска“, као храбро страдање готово сасвим напуштеног и усамљеног појединца у судару са силама „мрака“, „зла“ и „прошлости“. Чини се да је крајње време да се ови (про)ђинђићевски митови конкретније наведу и демистификују зарад просвећене и прогресивне политичке јавности која би требало да нам буде идеал и циљ. 

Мит о Ђинђићу као (великом) филозофу

Ако идемо трагом његове биографије, онакве какву је канонизовала секта Ђинђићевих следбеника, први од тих митова мистификује Ђинђића као великог филозофског мислиоца и теоретичара. Тако смо сведоци да се неколико његових књига, којe чине читав опус Ђинђића као филозофа, уздижу и величају преко границе добре мере и укуса, препоручујући се и намећући малтене као обавезна литература за студије филозофије. Ђинђић је несумњиво био даровит и перспективан филозоф, то нико не спори. Али, само док се филозофијом бавио. Јер, са непуних четрдесет година престао је њоме да се бави и, штавише, отворено говорио како је двадесет година живота изгубио на филозофији (у разговору са Зденком Аћин на ТВ Политика почетком 90-тих година). Дакле, Ђинђић се филозофије сам одрекао и посветио политици, a потом, од како је постао премијер, (капиталистичкој) економији, које је схватао као супротност филозофији. Тако је једном изјавио: „Кад сам политичар, морам заборавити да сам филозоф, морам престати бити филозоф“[1].

Његови пријатељи и симпатизери који покушавају да овај став релативизују, да покажу да ту ипак није реч о радикалном резу између филозофије и политике, сасвим су неубедљиви. Бесмислено је и гротескно да од Ђинђића праве филозофа онда када је он сам филозофију изричито негирао. Поврх тога, читава Ђинђићева постфилозофска пракса их демантује. Његов суви реализам и сурови прагматизам у политичком деловању негација су идентитета филозофије и позива филозофа који Идеју супротстављају емпиријској реалности. Јер, Ђинђић је био слуга и службеник глобалистичке реалности коју је у Србији уводио крајње анти-филозофски, непромишљено, ослањајући се искључиво на насиље своје политичке фаланге и њених глобалистичких газда, о чему ће касније бити више речи.

Мит о Ђинђићу „демократи“

У том раном, младалачком периоду Ђинђић је био више анархиста него марксиста. Кажу да је као студент, почетком 70-тих, исписивао радикалне пароле на зидовима кућа за време Корчуланске филозофске школе која је окупљала мислиоце који су били у сукобу са тадашњим Титовим режимом. Ђинђић је такође био изразити противник тог режима и, по сведочењу људи који су с њим контактирали уочи одласка у Немачку, у њему је киптело од беса и мржње према домаћој политичкој власти. Тада је осветољубиво рекао да ће се вратити једног дана у земљу и допринети рушењу режима. То обећање је на неки начин и испунио јер је за њега Милошевићева власт била наставак претходне, оне из доба СФРЈ; зато се у земљу дефинитивно вратио и у њој остао да трајно живи и делује тек крајем 80-тих година, како би се ангажовао у борби против комунистичке власти која је била у опадању и Милошевићеве власти која се успостављала.

За време боравка у Немачкој упознао се са Јошком Фишером с којим је у то време, током друге половине 70-тих, делио радикалне левичарске ставове. Фишер се због тога почетком 2000-их суочио с оптужбама да је био у вези са „терористичким“ групама из тог периода као што је РАФ. Међутим, и Ђинђић и Фишер су касније радикално напустили левичарску позицију, и постали нешто сасвим супротно, поборници, чиновници и егзекутори капитализма, и његовог милитаризма и империјализма. Тако смо Фишеров „зелени“ пацифистички став имали прилике да видимо за време НАТО агресије на СРЈ, када су немачки и други бомбаредери дивљачки убијали наш народ и разарали нашу земљу. Једна друга особа је такође била левичарски настројена током 70-тих година, и чак учествовала у демонстрацијама против НАТО-а - Хавијер Солана. Исти тај Солана је касније постао генерални секретар НАТО-а. И Фишер и Солана су били међу најзначајнијим страним званицама након атентата на Ђинђића. Код треће високе званице, Робина Кука, имамо развој у супротном правцу - од јастреба за време НАТО бомбардовања СРЈ до напуштања британске владе због њеног учествовања у нападу на Ирак. Дакле, сву четворицу повезују, гледано у дужем периоду, крајње нестабилна политичка уверења и страховита амбиција да се успе по сваку цену, без обзира на политичку (не)доследност и (не)принципијелност. Ове несумњиве мене и мане у ђинђићевској митологији изокренуте су и претворене у „врлине“ реализма и прагматизма.

Наведена Ђинђићева блискост са индивидуама попут Фишера, Солане или Кука доводи нас до следећег мита, мита о Ђинђићу као „демократи“. Јер, на првом месту, како демократа може бити неко ко се, по слову и духу својих изјава, залаже за бомбардовање сопствене земље и народа (демоса)?! Послушајмо шта је Ђинђић говорио у време НАТО бомбардовања. У интервјуу израелском листу „Ha'aretz“, од 3. маја 1999., он каже следеће: „Није логично да се спроведе копнена кампања и формално освајање Србије. То би довело до сукоба између НАТО-а, и Русије и Кине, и међународне кризе. Најлогичија ствар за НАТО је да настави ваздушни рат, који је врло ефикасан. Они уништавају инфраструктуру у Србији, и за 10 до 14 дана, овде ће веома тешко бити живети без гаса, струје, мостова, комуникација. Милошевић неће моћи да води рат дуже од 10 дана, или две или три недеље“[2]. А у заједничкој изјави Зорана Ђинђића и Мила Ђукановића за „New York Times“, од 8. маја 1999., стоји: „Упркос садашњем сукобу, остајемо посвећени интеграцији Југославије у Европу, и коначно Европску Унију. Пут у Европу је једини правац који ће помоћи нашој земљи да реши своје огромне проблеме, и изгради трајан мир и стабилност у региону...(Али) ако се овај рат заврши потписом на мировном споразуму и исто политичко вођство задржи власт, са Слободаном Милошевићем на кормилу, трагедија и насиље ће се наставити“[3]. Дакле, Ђинђић је заговарао убијање на хиљаде Срба само зато да би његова и опсесија његових тутора била задовољена, а то је да Милошевић буде свргнут са власти. Бомбардовање не сме да престане док Милошевић не оде, то је, видимо, смисао његових изјава из тог периода. А шта рећи за Ђинђићево (и Ђукановићево) сервилно исказивање лојалности „европским интеграцијама“, у исто време када им „Европа“ бомбардује и дезинтегрише властиту земљу (ако им је уопште властита?) Какве ли перверзне, мазохистичке љубави и идолатрије „Европе“ као „јединог правца“, пута који „нема алтернативу“ (па макар Србија нестала)?!

Ђинђићева „демократичност“ дошла је до изражаја и након бомбардовања. Чим су престале да падају бомбе на Србију и Југославију, онда када је требало градити и обновити порушену земљу, почиње да хушка грађане на насилно обарање легалне и легитимне власти. Његова тадашња стратегија је била баш „демократска“: прво рушење Милошевића (путем улице), па тек онда избори. Међутим, његов „Савез за промене“ није имао успеха у том подухвату; остали су шачица занесењака која се свако вече окупљала код Коња, безуспешно покушавајући да анимирају Београђане у правцу масовнијих и озбиљнијих демонстрација. Онда је одлучио да своју, и туђинску амбицију, обарање Милошевића и њихов долазак на власт, оствари кријући се иза неке мање компромитоване личности. Такву је нашао у Војиславу Коштуници. И напокон је успео, преко петооктобарског паљења, рушења и пљачке, а без неопходне већинске подршке на изборима. Баш демократски! На републичким изборима у децембру 2000., у „демократској“ атмосфери кризних штабова, линча опозиције, и медијског мрака, какви нису забележени у „најцрњим“ периодима Милошевићеве „диктатуре“, освојио је деведесет посто власти са петнаестак посто подршке у бирачком телу (како се испоставило приликом гласања за његовог кандидата на доцнијим председничким изборима, Мирољуба Лабуса). Официјелна биографија каже да је „изабран за првог демократског премијера Србије“[4]. Питамо се зашто први? Зато што је из странке која себе назива „демократском“, па се самим тим изједначaва са демократијом уопште, зато што је одговарао ЕУ-НАТО дефиницији „демократије“ („ко ради за нас, тај је демократа, ко ради против нас, тај је недемократа“), или можда због једног и другог? Зашто демократски нису премијери Србије из 1990., 1992. или 1993., ако је на тим изборима учествовала Демократска странка и сагласила се са њиховим резултатима?

О Ђинђићевом „демократском“ односу према политичким противницима сувишно је говорити. Прогањао је Милошевића све док га на крају није насилно изручио Хагу, чиме је постао саучесник у његовом убиству. При том „демократски“ газећи Устав изнад и против кога је поставио самовољу своје политичке фракције. И пљунући на идеале небеске Србије (националну слободу и достојанство) зарад „интереса земаљске Србије“ (мизерне шаке долара на тзв. донаторској конференцији у Бриселу одржаној дан након Милошевићевог изручења). А за Шешеља је дел Понтеовој рекао: „Водите га и не враћајте га више!“ Ђинђић значи није имао ништа против да Шешељ у Хагу нпр. буде убијен, умре или бар осуђен на доживотну казну. Најважније је да се у Србију више не врати. Баш „демократска“ порука, нема шта! Своју посвећеност „демократији“ показао је и унутар властите, „демократске“ странке. Врло брзо је са чела странке, не бирајући средства, успео да уклони Драгољуба Мићуновића, иако га је до тада сматрао политичким „оцем“. Увидевши његову бескрупулозну амбициозност, из ДС-а су почели да беже истакнути представници ове странке - Коштуница, Вуксановић, Лабус и други. Када су одржавани избори за председника ДС-а на којима су се суочили Ђинђић и Вуксановић, сведоци кажу да су чланови били изложени страшној пресији од стране Ђинђићеве групације. Многи су због тога напустили ДС или се у њему сасвим пасивизирали.

Да завршимо овај одсељак с демосом од кога смо и почели. Ђинђић је демос презирао и према њему осећао анимозитет, утолико више што је народ с правом гајио нетрпељивост према његовим циљевима и методама. Могао је да буде спонтан само у круговима уже градске популације, а изван тога се примећивала несигурност и нелагодност, што је било видљиво при његовим непосредним контактима са тзв. обичним светом, тј. губитницима транзиције. Зато је Ђинђић морао да своју, на националном и социјалном плану, јасну недемократску политику, маскира борбом против „популизма“. Жарко је желео да буде популаран, као сваки лидер који тежи надмоћи у односу на конкуренте, али му то логично није успевало с обзиром на политику коју је водио. Отуда рационализација као механизам одбране, односно истицање непопуларности као заправо позитивне и неминовне појаве на путу увођења „реда“ и „напретка“: „Нисам дошао на ово место да будем популаран. Дошао сам да обавим историјски посао - увођења реда у Србији, а тај први који уводи ред је увек непопуларан“[5]. Оно што је Ђинђић превидео је да су и нацисти и остали окупатори такође својевремено овде долазили да уведу „ред“ (сетимо се Бате Стојковића из „Ко то тамо пева“). И наравно да су такав окупаторски „ред“ и „напредак“ били непопуларни.

Мит о Ђинђићу „визионару“

Треба споменути и мит о Ђинђићу као „визионару“. Он је тобоже имао „визију“ неке битно другачије стварности од постојеће, што је нарочито младе требало да надахне извесним „идеализмом“. Такав култ се око Ђинђића градио још за живота, а поготово после смрти. Али, реализам и прагматизам, с једне, и визионарство и идеализам, с друге стране, не могу да иду заједно. Стога је Ђинђићева „визија“ била насилно мењање Србије у правцу строгог покоравања евроатлантској реалности и њеном поретку моћи. Прави визионари, напротив, боре се против такве реалности и моћи, за још увек непостојећи, слободнији и праведнији свет (Милошевић је утолико био много истинскији визионар од Ђинђића). Ово злоупотребљавање и изокретање „визије“, подметање њеног фалсификата за оригинал, види се у следећим Ђинђићевим изјавама, које се иначе цитирају и рабе као „легендарне“, и њиховим пратећим коментарима.

„Моја политичка линија је иста већ тридесет година: залажем се за урбано, цивилизовано и европско друштво а против диктатуре. Оно што ме чини другачијим од осталих, то је да у Србији интелектуалци посматрају и анализирају пушећи и гунђајући. Ја желим да мењам свет.“[6] Ниси се, Ђинђићу, борио против дикатуре оног најјачег, диктатуре империјалистичке клике из Брисела, Бона или Вашингтона. Ниси мењао, нити си желео да мењаш свет у коме она има хегемонију, већ да огољеном силом подредиш Србију тој хегемонији. Зато је твоја револуционарност, твоје кокетирање са Марксовом 11. тезом које се осећа у овој изјави, сасвим лажно и подло. Био си један обичан неолиберални десничар и контрареволуционар.

„Све што сам у животу постигао, постигао сам пливајући уз воду. Никад нисам бирао лакши пут. Зато и мислим да на њега немам право.“[7] Нетачно, увек си бирао лакши пут, и пливао низводно, од одласка у иностранство, преко дисиденства у време када је социјализам већ био на заласку, до служења господарима Новог светског поретка.

„Међународна заједница је као клима - не можете да је признате или не, већ да се адаптирате“[8]. Ето „визионара“ који заговара прилагођавање постојећем?! Који друштвени свет, створен човековом вољом, и том вољом и изменљив, представља као некакав непроменљив поредак природе. Ђинђићу, само се животиње и друга не-људска бића адаптирају својој природној средини, а људи је и мењају. „Међународна заједница“, ако није регулисана неким људским вредностима и законима који важе за све, повратак је у животињско царство у којем крупнија и јача зверка прождире мању и слабију.

„Мој приоритет је да уклоним све препреке које воде ка убрзаном враћању земље у Европу, не размишљајући да ли су те препреке на оправдан или неоправдан начин постављене“[9]; „Наш циљ је, и ми нашу земљу видимо да 2004. године буде званични кандидат за Европску унију, да 2010. године буде равноправни члан Европске уније. Све препреке на том путу ћемо уклањати, било да се зову Милошевић, да се зову устави, било да се зову закони. Не постоји ни једна препрека која може да нас заустави на том путу. Као човека кога држе под водом 50 година, у његовој жељи да дође до ваздуха, до кисеоника, тако и Србију не може ништа да заустави на том путу до кисеоника, а то је Европа, то је породица демократских, модерних, развијених земаља.“[10] Ето „филозофа“ који не жели да размишља о (не)оправданости дате појаве?! Па да, брига тебе Ђинђићу за Истину и Правду, важно је уклонити препреке које стоје на путу лажљивој, неправедној и поробљивачкој „Европи“. Какво слепо обожавање и служење голој Сили! Каква фанатична посвећеност једној фашистичкој визији Моћи! „Европа“ über alles! Изнад устава, закона, хуманости и морала! Такво стезање „европске“ омче око врата милионе људи не доводи ни до каквог кисеоника, већ само до све јачег националног и социјалног гушења!

Мит о Ђинђићу „реформисти“

Завршићемо са овим митом. За Ђинђића се каже да је „покренуо процес коренитих економских и друштвених промена“[11]. Истинске промене (реформе) подразумевају поправљање постојећег, стварање нечег бољег, напреднијег, просперитетнијег. Међутим, Ђинђићеве „реформе“ биле су деформисање и деструкција економског и социјалног система. Без санкција, изолације, ратова и других отежавајућих фактора, нова власт није успела да постигне нимало задоваљавајуће резултате. Напротив, са Ђинђићевим агресивним, ратоборним приступом на том плану, дошло је до искорењивања нашег економског суверенитета, ликвидацијом домаћег сектора и предајом готово читаве економије у руке страног капитала, избацивањем хиљаде радника на улицу у транзиционој шок-терапији итд. Од како је зграбио функцију премијера, започео је да остварује неолибералну и техно-менаџерску концепцију политике као економије, у којој се властита странка, влада, и на крају читава држава претварају у (капиталистичко) предузеће, којим управља сам Ђинђић као топ-менаџер (и гаулајтер), а чији су стварни власници његове иностране газде.

Погледајмо како Ђинђић замишља „реформе“ и „благостање“ које ће са њима уследити. „Како да створимо довољно здравих радних места за све који желе посао...? Одговор је једноставан, мада га није једноставно спровести у дело. Уклањати све што је нефункционално и неефикасно. Најпре друштвену својину, која почива на колективној неодговорности. Што више имамо приватне привреде, то је више иницијативе, предузетничке енергије, инвестиција, сигурних радних места...Утолико су три кључна приоритета за следећу годину: прво, наставак и убрзање приватизације постојеће друштвене привреде и подстицање постојећег приватног предузетништва зарад подизања конкурентности наших предузећа и отварања здравих радних места за наше грађана...Желимо да будемо друштво слободно од страха и слободно од сиромаштва. Са грађанима који немају разлог да страхују за свој живот и имовину...Такође, са грађанима који знају да живе у солидарном друштву које се које се брине за своје социјално угрожене чланове“[12].

Ово је стварно бриљантна „мудрост“ и „визија“! Неолиберални модел којим је Ђинђић био опседнут, модел радикалне и рапидне приватизације читаве економије, који се руководи „светим“ начелима приватне својине, профита и конкуренције, производи све само не повећање радних места, сигурна и здрава радна места, слободу од страха и сиромаштва, сигурност живота и имовине, солидарно друштво које брине за своје социјално угрожене чланове. Напротив, он је темељно скопчан са смањењем радних места, несигурношћу и нездравошћу радних места, заробљавањем страхом и сиромаштвом, несигурношћу живота и имовине, несолидарним друштвом које се уопште не брине за социјално угрожене. Све то смо имали прилике да видимо у време Ђинђићевог завођења неолибералног фашизма у Србији, а данас тај процес, на жалост, тече мирно и стабилно, када су му институционални темељи већ постављени (пре свега преко Закона о раду, запошљавању и сличним законима из Ђинђићевог периода).

Сетимо се колико је Ђинђић био бахат и циничан у завођењу капиталистичке диктатуре у Србији. У својој кампањи „Србија на добром путу„, Ђинђић је поручио радницима Бора и Мајданпека да дигну руке од рударства, јер од тог посла вајде нема. Кад су га питали па чиме да се баве, одговорио им је - садите кикирики?! Ево шта о томе каже један коментатор на Интернету: „Још памтим његову кампању 'Србија на добром путу' где је исмејавао грађане Бора и Мајданпека, и рекао да узму лепо и посеку шуме око града и да крену да саде кикирики!!??! ко се сећа испраћен је јајима оданде“[13]. Заиста, ништа друго није ни заслужио. Да бисмо схватили сво слепило и накарадност овакве Ђинђићеве „визије“ шта има перспективу у производњи, а шта не, наведимо вест из 2011. године: „Рударско-топионичарски басен (РТБ) Бор произвео је у прва четири месеца 9.450 катода бакра, што је за око 30 одсто више него у истом периоду прошле године“[14]. Дакле, то су били Ђинђићева „мудрост“, „оптимизам“ и „визија“?! Обесмишљавање и исмевање властите производње, подривање сопственог националног економског интереса, бруталност према радницима и свима који нису могли да поднесу терет неолибералних „реформи“. У то време постојала је чак иницијатива да се промени име „Студентском тргу“. Потпуно разумљиво. Студенти су стварно непоправљиви, стално се нешто буне. Овог пута не за туђе интересе, као 90-их, већ за своје властите, аутентичне. С правом су се бунили што су им школарине порасле (минимум) двадесетак пута, што им је храна гора била гора него у време „Слобе“, што неће догму „Знање је роба“ и „шок-терапију” на тржишту рада итд. А заиста су безбожници кад не верују у ускрсење! Јер, како могу да сумњају у Ђинђићеве, Ђелићеве и Динкићеве натприродне способности и моћи да прво убију човека „економским шоковима”, а онда га након три дана „терапије“ оживе, и сместе у рај српских „реформи“...

Следећи Ђинђићеви цитати и њихови коментари додатно разобличавају и раскринкавају митологију Ђинђићевих „реформи“. „Лако је постављати популистичке захтеве и наводити људе да вас у томе подржавају. Храброст је томе да се радницима каже истина.“[15] А „истина“ је, по Ђинђићу, да радници „морају“ да остану без посла и да „не могу“ више очекивати сигурно радно место. Али, то је једна идеолошка „истина“, „истина“ која одговара експлоататорским интересима капиталистичке класе. Као што је, узгред, „Истина!“ на билбордовима ЛДП-а звучала као ЕУ-САД-НАТО тољага. „Истина“ је да Србија „мора“ да остане без Космета и „не може“ се очекивати да ће га икад вратити. Ако се народ супротставља првом или другом, то није популизам, већ демократија. Ђинђић и његови чедистички следбеници имали су и имају, као што смо већ приметили, проблем са народом и демократијом, социјалном и националном. А онда ту своју конституционалну девијацију претварају у илузорну надмоћ, у презрење и мржњу према тобожњем популизму, у проглашавање народа малоумним и заосталим, јер овај не може да схвати да је останак без посла или Космета заправо добит?!

„Када немају плату, радници онда не траже своје послодавство, него траже Владу. Кад имају паре, онда не дођу да их деле с Владом - деле међу собом.“[16] Стварно, каквог ли непоштења од стране радника! Не желе да деле плату са сиромашним министрима Владе! А знају од ње да траже помоћ (а од кога би ако већ не могу да рачунају на своје послодавце који су дужни да им обезбеде плате). Ђинђићу, само напред, удри још по радницима!

„Нема спавања. Не можете ви да будете светски прваци а да спавате. Спавајте пет, шест сати шта вам више треба да спавате. Спаваћете кад будете у пензији. Пензионери могу да спавају. Ако нисте у пензији немојте да спавате. И то је добро за линију. Нема субота, недеља, празници. Ако хоћете да постигнете неки велики циљ, нема празновања. Нема оно - има 170 слава у Србији годишње. Славићемо када победимо. Не можемо ми да победимо а да у време тренинга славимо.“[17] Али, Ђинђићу, и ми радници смо људи, желимо и морамо да се одморимо, празнујемо и славимо, и не спремамо се за светско првенство!

„Реформе изазивају страх, боле и нема те шећерне водице која ће да ублажи бол.“[18] Није проблем издржати страх и бол ако се зна да све или бар већину нас очекује боља и светлија будућност. Али, управо то се не зна и не може да се зна јер неолиберално замишљене „реформе“ за највећи број људи никада не доводе до такве будућности. Добитници „транзиције“ увек су само изразита мањина. То је видљиво у свету, то је видљиво код нас. Ђинђић је стога заправо нудио мучење и само мучење, бесмислено и бесциљно, све до смрти човека-радника у најгорим транзиционим боловима и мукама.

„Реформе су увек пливање уз воду. Реформе су увек у сукобу са менталитетом, наслеђем, интересима, ентропијом и инерцијом.“[19] Не, твоје „реформе“ Ђинђићу су пливање низ воду менталитета, наслеђа, интереса, ентропије и инерције неолиберално и глобално владајуће економске, политичке и војне елите. Тој империјалистичкој елити си служио, острвљено нападајући у нашој земљи снаге националног и социјалног бунта и отпора.

„Превареним се може сматрати само онај део народа који је веровао да ће са доласком политичке демократије аутоматски доћи економског благостање.“[20] Да, како су толики људи могли да помисле да ће са победом ДОС-а овом земљом потећи мед и млеко?! Ко им је то икад говорио и обећавао?! Заиста невероватно како глупе и наивне људе ми имамо!

Заокружимо овај одељак цитатом који је сасвим у духу социјалног дарвинизма који је неолиберални (прво)свештеник Ђинђић проповедао. Са опстанком „најспособнијих“ у немилосрдној борби за преживљавање, као водећим принципом, који се добија када законе животињског царства почнемо да уводимо у људску заједницу. „Живот је суров, а у њему успевају само упорни и истрајни. Они који из било ког разлога не искористе своју шансу као земља и као појединци, можда ће имати добре разлоге, или изговоре за то, али ће остати ван игре.“[21]

*

Да резимирамо. Ђинђићеву идеологију и политику најбоље је објаснила Латинка Перовић: „Ђинђић је био опседнут идејом како да се модернизује Србија“[22]. Од такве, баш лепо речено, опседнутости нечим што је сасвим погрешно сматрао „модернизацијом“ (убрзана приватизација без милости, утеривање Србије у „Европу“, екстремистичко негирање базичног менталитета овог народа и његове херојске прошлости која се концентрише око идеала „небеске Србије“ итд.), неминовно су страдали држава и народ, у националном, социјалном, културном смислу.

Ђинђић је често говорио о брзини. Али, заборавио је: fast life, fast death. Био je образован; међутим, није се сетио старе латинске изреке „Жури полако“. Сагорео је у незаситој амбицији да што брже искорени важна упоришта једне здраве и просперитетне друштвене заједнице - националну традицију, социјално достојанство и правни поредак. За Ђинђићеве фанове, његова политичка превртљивост постала је „флексибилност“, изјашњавање о ономе што се на брзину учило (економија) „стручност“, а декламовање онога што су наредили инострани ментори „визија“. То је био Зоран Ђинђић. „Мудрац“ који проповедао национални и социјални напредак у капиталистичкој колонији, „оптимиста“ који није веровао у Србију као независну државу, „визионар“ који је презирао метафизику (у познатом дуелу са Шешељем, на упорно Шешељево питање „да ли је Бил Клинтон ратни злочинац?“, Ђинђић је одговорио да је то „јефтина демагогија“ и „метафизика“ )

На оваквој апсурдној појави изграђен је мит о Ђинђићу као Месији, логично једнако апсурдан као и сам Ђинђићев лик. Јер, његови фанатични обожаваоци и следбеници мрзе „митове“, али волшебно воле мит о Ђинђићу. Кад о њему говоре, као да га је само Небо и његово Провиђење међ' нас послало, и као да је страдао као Исус Христос. Они верују у митски 6. октобар, као некакав Страшни суд, када ће Ђинђић ваљда васкрснути и „гвозденом метлом“, заједно са својим „апостолима“, мањином Изабраних и Посвећених, очистити нашу земљу од свега „мрачног“, „заосталог“ и „назадног“. Тада ћемо и ми ући у „Царство Божје на земљи“ које, како је Свети Зоран говорио, чини „Европа, а то је породица демократских, модерних, развијених земаља“.

На срећу, још увек имамо здрав разум и вишегодишње „пријатно“ искуство с „Европом“, па у овaј и остале (про)ђинђићевске митове не верујемо.