Хашка неправда и „наша“ мизерна власт

Непосредно након објављивања одлуке о ослобађању двојице хрватских генерала пред Хашким трибуналом, две особе патриотске оријентације, иначе врло добро упућене у политичка питања и дешавања код нас и у свету, питале су ме, приметно погођене и незадовољне карактером пресуде, да ли сам чуо за ту вест и шта мислим о томе. Ја сам им смирено одговорио да ме таква одлука заправо не чуди, а искрено, нисам је ни са нестрпљењем очекивао, што је, по свој прилици, био случај са једним делом наших грађана који су, слично већини Хрвата, тог дана изгледа посветили посебну пажњу дешавању у Хагу. Оно што ме, напротив, чуди јесте такво напето ишчекивање шта ће рећи хашко „Жалбено веће“, притајено надање да ће одлука бити другачија (праведна) и отворено разочарање и љутња што таква није била. Поготово ме чуди када такво држање показују они који су животно и политички веома искусни, и немају нарочитих илузија о „праведности“ Хашког трибунала. Овај случај је показао да су неке илузије о том суду чак и код њих ипак постојале.

Позитивна страна ослобађања Готовине и Маркача - огољивање хашке неправде

Право питање које треба себи стога да поставимо је да ли би заиста било боље да је хрватским генералима потврђена првостепена пресуда? Да ли би у том случају требало да будемо задовољнији и спокојнији? Да ли то значи да нама одговара да се симулакрум хашке правде и даље одржава, макар у минималном облику? Или је, напротив, боље што је оваквом пресудом он до краја распршен? На конкретнијем плану, да су нпр. Готовина и Маркач праведно проглашени кривим за етничко чишћење и остале злочине почињене током „Олује“, да ли би онда, по аналогији, било праведно да се Младић прогласи кривим за „геноцид“ у Сребреници? Јер, између ових догађаја и актера неко би могао да повуче паралелу, а гласноговорници Трибунала сигурно би је повукли, подмећући нам имиџ тобожње принципијелне посвећености „правди“. Овако, то им није успело. Чак и осведочени (про)хашки јуришници попут Карле дел Понте или Наташе Кандић нису могли да не признају да ова пресуда са правдом нема баш много везе. Као што с правдом никакве везе није имало много шта друго што се већ скоро две деценије дешава у Хагу, око Хага и поводом Хага. Ако се нпр. Орић ослобађа, Шешељ и Крајишник мрцваре и лагано убијају, а Милошевић убија, да ли треба да нас скандализује ослобађање Готовине и Маркача? Наша ситуација јесте прилично безнадежна. Али, да ли смо постали толико очајници да у пустињи Хашког трибунала ту и тамо почињемо да прижељкујемо и привиђамо оазе правде?

Од самог оснивања Трибунала јасно је какав је карактер тог суда и шта је крајњи смисао његовог постојања. Одавно је постала отрцана флоскула то рећи, али изгледа да још увек није залудно понављати, како би споменути превиди у будућности били сасвим искључени, да је тај суд осмишљен да на глобалном плану устоличи званичну „истину“ о ратовима на простору бивше Југославије, и да „праведно“ казни оне који су за те ратове и оно што се током њих дешавало (наводно) одговорни. А та „истина“ је да су Срби починили „ратну агресију“ на „суседне народе“ у њихове „међународно признате“ државе, током које су починили бројне злочине, укључујући онај најгори, геноцид, и да због тога треба „праведно“ казнити њихово политичко, војно и полицијско руководство, као и многе „злочинце“ на нижим нивоима. Пројекат овакве „истине“ и „правде“, као што знамо, Хашки трибунал доследно и систематски спроводи све време. Са хапшењем Караџића, Младића и Хаџића, комплетно политичко, војно и полицијско руководство Срба из Републике Српске Крајине, Републике Српске и Србије, нашло се у Хагу и већином је већ осуђено. С друге стране, ниједан политички руководилац Хрвата, Муслимана или косметских Албанаца није ни оптужен, камоли осуђен, а оно мало њихових вишерангираних официра, како видимо, бива ослобођено. Преостала ситна „боранија“ осуђених нижерангираних официра из редова Хрвата и Муслимана (па и то у односу бар 1:5 спрам Срба кад је реч о њиховом броју и дужини казни), има функцију да створи привид хашке „праведности“, лажни утисак како се наводно „једнако“ кажњавају злочинци „свих“ зараћених страна. Зато је заиста претерано и нетачно рећи да се у Хагу суди само Србима. Али је сасвим прецизно и тачно рећи да се тамо суди и пресуђује Србима као „агресорима“, „покретачима рата“, и „највећим злочинцима“ од свих страна у ратном сукобу. Око овога се једногласно слажу чак и они који, искрено или перфидно, признају да и међу њиховим сународницима има злочинаца (то је случај нпр. са представницима хрватске „левице“;ниједан од тих „левичара“ ни најмање не сумња да су Срби и Србија били „агресори“ и „најгора“ страна у рату).

Стога се у Хашком трибуналу ради о крајње селективној „правди“ која с драстичном несразмером дисквалификује и кажњава једну страну у односу на остале. А оваква селективна „правда“ гора је од потпуне неправде јер оном својом праведном страном гаји илузију принципијелне праведности (или бар то покушава), на исти начин као што је полуистина гора од ноторне лажи јер спречава увид у своје наличје, ону другу, лажну страну. Зато би, зарад интереса истинске правде и истине, ма колико то на први поглед непријатно и неприхватљиво звучало, боље било да ниједан Хрват, Муслиман или косметски Албанац не буде осуђен пред Хагом, а да сваки Србин буде осуђен. То би и последњим заблуделима и занесењацима у хашку „правду“ (у које се, како видимо, на моменте сврставају и неки од нас који смо иначе сасвим трезни и трезвени када је о Хагу реч), потпуно развејало опсене и отворило очи. Једноставно речено, боље је да се Трибунал до краја оголи као место најцрње неправде, него да нам се пресудама неким мање-више маргиналним злочинцима над Србима продаје магла како су и Срби озбиљно схваћени и компензовани као жртве. А за осуђене Србе не треба толико да бринемо и да их оплакујемо. Већина њих, нарочито они из руководства, имаће часно и славно место у нашој историји, када она буде писана на аутентичан, а не на хашки начин .Тако је било у нашој прошлости, тако ће, надамо се, и за то се боримо, бити у будућности. Већ сада можемо нпр. поставити питање да ли ће се историја, и на који начин, сећати, с једне стране, ослобођене и живе Биљане Плавшић, а с друге, заточеног и убијеног Слободана Милошевића, или било ког другог Србина који евентуално доживи његову судбину?

Из овакве перспективе, дакле, треба на ослобађање Готовине и Маркача гледати позитивно. Тиме је непосредно потврђена, и до сржи постала очигледна, врховна хашка „истина“ да су Срби „агресори“ на Хрватску, самим тим „окупатори“, и да, следствено томе, њихово протеривање из Хрватске јесте „ослободилачки“ чин. Ова хашка „истина“ се наравно директно подудара са хрватском „истином“, тачније, митом о „Домовинском рату“. Хрватска је сасвим свесна да се у дефинитивној пресуди Готовини и Маркачу налазио много већи улог од пуке судбине двојице генерала, да се у том процесу, пред Хашким трибуналом као званичном инстанцом глобалне „истине“ о рату на простору бивше Југославије, одржавала или у воду падала њена верзија „истине“ о овом рату (која је сагласна верзији западних сила - саучесника и правих подстрекача рата). Отуда у Хрватској толика масовна мобилизација и хистерија уочи изрицања пресуде, и глорификација и еуфорија након ње. Водећи наслови у новинама, изјаве званичника, познатих и обичних људи, све то упућује да је главна ствар била скинути са Хрватске било какву сумњу у неправедност и злочиначки карактер „Олује“ и „Домовинског рата“. Наравно, у таквом стању сужене колективне свести захваћене делиријумом тријумфа пред Хашким трибуналом, могуће су и крајње бизарне и апсурдне изјаве попут, рецимо, оне бивше министарке правде Весне Шкаре-Ожболт која је рекла да је од „изузетног значаја ослобађање од стигме о злочиначком подухвату и протеривању Срба и свему ономе што се није догодило“. Дакле, не само да „Олуја“ није злочиначки подухват, него се и протеривање Срба није догодило?! Све у свему, након овакве пресуде, Хрватска може да и даље мирно ваља и необавештенима уваљује свој мит о „часној и праведној“ „Олуји“ којом се ослободила од „српског агресора“ и „окупатора“, и о тек „спорадичним“ злочинима који су се десили „након Олује“ (ово друго у најбољем случају, ако се уопште призна да је било икаквих злочина). Другачија пресуда подрила би саме темеље хашке, хрватске и још увек глобалне „истине“ о рату у Хрватској. Да су Готовина и Маркач остали осуђени за удружени злочиначки подухват у циљу етничког чишћења Срба, испало би да Срби нису агресори на Хрватску и окупатори једног њеног дела (јер, свакако није злочин протерати агресора и окупатора). А тако нешто никако није смело да испадне...

Мизерно држање „наше“ власти

Оставићемо сада по страни претходни закључак да је боље унутар Хага не исправљати хашку неправду, него је, уместо тога, ваља стално истицати, заједно са непризнавањем Хашког трибунала у целини (тј. признавањем као, с гледишта права и правде, потпуно нелегитимног). Претпоставимо да наша држава треба некако да интервенише у овом случају, када је већ успоставила некакву „сарадњу“ са Хагом, и што већ очекује не мали број наших грађана. Међутим, „наша“ страна, оличена у представницима владе, још једном је показала своје мизерно лице; о томе свакако треба говорити и писати. Њихове реакције и изјаве своде се на чисто декларативне протесте, па и то прожето отвореним и жалосним изразима немоћи. Највише што се практички предузело је спуштање сарадње са Хашким трибуналом на „технички ниво“ и, како рече министар Љајић, „формалну кореспонденцију“. Нико не зна шта то тачно значи (да ли је досадашња кореспонденција била неформална?), али није ни битно, јер је „наша“ држава у овој „сарадњи“ своју битну, „нетехничку“ улогу и задатак већ испунила, преданим хватањем и изручењем преосталих оптужених Срба Трибуналу. На том плану била је прилично ревносна, за разлику од садашње малодушности и дефетизма спрам ослобађања хрватских генерала (можда је у срчаности, ентузијазму и присности овог првог ангажмана деловала „неформално-топло“, а не формално-хладно, па је министар Љајић то имао у виду?). Али ово уопште не треба да нас чуди. Чудно би било да је учинила нешто више, озбиљније, као што је чудно да многи коментатори то од ње очекују. Јер, ако је све што је „значајније“ учињено поводом независности Косова својевремено било да се дипломатска сарадња са државама које су Косово признале спусти на „технички“ ниво, зашто би суштински другачије било у овом случају, утолико пре што је реч о нечему из прошлости и што се не тиче директно Србије? И утолико више кад је држава себи годинама везивали руке у „сарадњи“ са Хагом, сервилно и дисциплиновано извршавајући „обавезе“ према Трибуналу, а да за све то време овај није испуњавао своје примарне обавезе, оне према Истини и Правди (наравно да се сада ПРОТИВ Хага може мало шта учинити, како рече премијер, када се до сада ЗА Хаг много шта учинило). Успут, „наши“ државни представници ионако далеко више пазе и држе до тога шта „свет“ и суседи мисле о нама и рату у бившој Југославији, опрезно и бојажљиво водећи рачуна да их случајно не „увреде“, него што придају значаја и истичу шта ми мислимо о њима и том рату (отуда упорна, непрестана извињавања или накнадна ограђивања од спорадичних оштријих изјава). Континуитет бескичмењаштва и подаништва „српске“ власти и даље се, на жалост, одржава.

Зато не треба очекивати да ће оваква државна власт, јадна и немоћна каква јесте, учинити било шта одлучније. Ако она не жели или не може да заштити уставни поредак на својој територији и тако покаже респектабилну силу која је обележје сваке праве, јаке државе, шта тек може учинити против нечега што је сада увелико изван њене моћи, и за шта је потребно много часније, храбрије и енергичније руководство? Не мислим на Косово, чак ни Војводину (и у погледу ње немоћ и дефанзива све су приметнији), већ на остатак Србије. Она не уклања споменик квислингу Аћиф-ефендији у Новом Пазару, она не уклања споменик терористичкој ОВПБМ у Прешеву, она чак не може да забрани скуп или бар отме транспаренте „Женама у црном“ на којима пише „Признајем независност Косова“. Са овом државом, како видимо, споља и изнутра ради ко шта хоће, не плашећи се више ни најдрскијих провокација. Ergo, ми немамо државу у правом смислу те речи, силу која може да обузда и заустави деструктивне нападе на њену територију, Устав, част и достојанство већинског српског народа. Илузорно је онда да ће таква (непостојећа) држава утицати и моћи да утиче на пресуду у Хагу, јер оно што не постоји не може да произведе никакве ефекте; ex nihilo nihil fit, како би рекли неки филозофи.  Гњило и метиљаво актуелно руководство наравно да не зна, а и да зна, не би смело услед свог кукавичлука да испоштује Хобсов основни закон природе, који је уједно и основни закон разума, „да свако треба да тежи миру док има наде да га постигне, а када га не може постићи, сме тражити и употребити сва средства и све предности рата“. Оно се стога сасвим неразумно, заслепљено држи мира и трпељивости када друга страна показује отворено непријатељство и ратоборност, и чак се усуђује да такав став проглашава оличењем „разумности“. Није реч овде, бар не на првом месту, о оружаном рату или употреби физичке силе као одговору на насилно угрожавање или симболичко понижавање наше државе, одговору чије анатемисање власт издашно експлоатише сваки пут када треба одлучније и оштрије реаговати (мада је таква употреба сила сасвим логична кад је нпр. реч о уклањању наведених спомен-обележја). Како би и могла да реагује на овакав начин кад је годинама уништавала наше оружане потенцијале и одбрамбени морал? Проблем је, на жалост, још већи. Власт није спремна да води ни озбиљну медијску, економску, дипломатску (част изузецима) и било коју другу ненасилну, политичку битку за елементарне националне интересе. Она је једноставно одавно одустала, тачније, никада није ни пристала ни започела, да води такву борбу која одликује државе које држе до себе, до свог очувања, јачања, а пре свега, самопоштовања. То иницијално, изворно капитулантство је камен темељац њеног постојања и идентитета.

Како правилно реаговати на хашку неправду?

У реакцијама нас, обичних људи, поводом ове последње фарсе у Хагу било је разних коментара и предлога, оправданих, али и неоправданих. Неки нпр. завиде Хрватима што су, за разлику од нас, показали висок степен националног јединства у одбрани својих „хероја“. Мислим да овде нема разлога за завист и љубомору. Изнад одбране „наших“, и што веће хомогенизације и мобилизације на том плану, треба да стоје идеали слободе и правде. Тешко да је Анте Готовина, човек криминогене прошлости и главнокомандујући злочиначке акције „Олује“, био посвећен тим идеалима. Зато је окупљање Хрвата око оваквог „хероја“, слично збијању редова око било ког великог злочинца, пре за презир и гнушање него за одобравање и угледање (треба ли, истом логиком, да нас фасцинира и привлачи нпр. некада масовна подршка немачког народа Хитлеру?) Ми треба да бранимо наше сународнике не зато што су наши, већ зато што су невини, бар у погледу онога за шта их пред Трибуналом оптужују, а што се током више процеса убедљиво показало (много убедљивије него у случају Готовине и Маркача чија ослобађајућа пресуда није „правна Олуја“, како рече Готовина, него „Олуја над Правом“, у којој је Правда брутално почишћена у свега неколико параграфа, слично чишћењу пар стотина хиљада Срба из Хрватске у неколико сати). Другим речима, има нешто више, вредније од тзв. Србства, од пуке припадности српском етносу (случајношћу рођења), па не заслужује свако одбрану само зато што је Србин. Борба за то више, за слободу и правду, управо је идеја водиља и конститутивни чинилац наше херојске прошлости, почев од Косовског боја, преко српских устанака, балканских ратова, Првог и Другог светског рата, све до ратова на простору бивше Југославије. Ко се у тој борби истакао, заслужује нашу подршку и величање; ко се о њу огрешио, ко је вршио злочине, заслужује нашу осуду макар био Србин и ма колико „србовао“.

У сваком случају, када се „наша“ власт по ко зна који пут показала поражавајуће слабом и бедном, јасно је да се морамо ослонити на властите снаге и друге канале борбе против хашке, хрватске и глобалне лажи и неправде. Бојкот хрватске робе као израз протеста због понашања и изјава хрватских челника и грађана може бити један такав самоорганизујући револт, са опипљивим политичким последицама, али очигледно да је таква акција у овом тренутку тешко изводљива. Похвално је што су студенти и неке политичке организације одржале протестне скупове због хашке пресуде. Са извесним оптимизмом треба гледати у иницијативу Вука Јеремића да се пред Генералном скупштином УН покрене дебата о раду и карактеру Хашког трибунала. Занимљиво да неки који су на самом почетку доводили у питање финансирање Јеремићеве функције у УН, па и сам њен смисао, као нпр. премијер Дачић, сада Јеремића у овом подухвату подржавају. Њихов „честитка“ поводом Јеремићевог избора била је да је та функција скупа и малтене непотребна. Али, ако је Јеремић који добро обавља свој посао скуп и непотребан, колико ли је тек скупа и непотребна „наша“ влада која свој посао, нарочито онај који се тиче одбране државног суверенитета и достојанства, обавља савршено лоше?! На крају крајева, представници Републике Српске Крајине која још увек има извесне институције у избеглиштву (Србији, Београду), могли би да организују (праведно) суђење хрватским генералима, а тако нешто требало би да буде и задатак Србије као матичне државе српског народа. Ако Хрватска може да суди и осуди нпр. генерала Перишића или капетана Драгана, и да тражи њихово изручење, зашто исту ствар у погледу Готовине и Маркача не би могла да учини Република Српска Крајина или Србија? Уосталом, Владимир Вукчевић је најавио да ће наше тужилаштво за ратне злочине покренути неке процесе, сада када је Хашки трибунал окончао свој рад на њима.

Плашим се само да ће ово последње, као и много шта друго кад је ова власт у питању, остати празно обећање које ће врло брзо бити заборављено. А не бих гарантовао ни да Вукчевић није мислио у ствари на нова хапшења Срба ако им се којим мало вероватним случајем деси да избегну гиљотину хашке „правде“...