Одговор Зорану Ћирјаковићу - једини избор левице су социјализам и патриотизам

Зоран Ћирјаковић својим текстовима и ангажманом с правом критички прозива (нео)либералне организације и активисте у Србији који се, што у самообмани што смишљено, проглашавају „левичарима“. Заиста, када се пажљивије погледа њихово практично деловање и идеолошки дискурс и реторика, види се да они у више суштинских аспеката изневеравају истински левичарску позицију.

С једне стране, оправдано критикујући (велико)српске националисте који су гласни и утицајни у једном делу јавности, они, међутим, сасвим толеришу или игноришу антисрпске национализме и шовинизме на нашем простору, или их, у горим случајевима, чак директно подржавају или од њих добијају подршку. Истинска левица мора у критици национализма да буде доследна, па да га препознаје и критикује и код друге стране, поготово када је у тај национализам уплетен јасан интерес евроатлантске Империје. Управо на овом аспекту (не)препознавања и (не)деловања против историјски најнесумњивијег, најдуговечнијег и најјачег империјализма на светском, па и нашем балканском нивоу, тзв. левица о којој сада говоримо, по други пут издаје аутентичне левичарске идеале. Након што се разоткрила као лажно антинационалистичка, тј. као скривено или отворено пронационалистичка (када су у питању несрпски или антисрпски национализми и шовинизми), она бива демаскирана и као проимперијалистичка. Уз занемариве, малобројне акције које углавном служе да произведу привид супротног и легитимишу ову мрежу као у било ком смислу „левичарску“, одувек је било скандалозно и дегутантно како она доследно прати и извршава империјалистичку агенду, односно спољну политику и интересе империјалних сила на овом простору. (Нео)либерални „левичари“ по правилу су геополитички и геоекономски прозападно оријентисани (таква оријентација у интелектуалном и културом погледу не мора сама по себи бити спорна), они су за „европске интеграције“, односно улазак Србије у ЕУ, (брзо) признање независног Косова у овом или оном облику, а неки од њих су и за НАТО, што доводи „левичарски“ карактер ове опције до потпуног обесмишљавања.

На крају, али не најмање важно, ова мрежа, част ретким изузецима, нема никакве везе с радничком класом, нити се њоме бави и обраћа јој се. Њено класно порекло и идентитет је (ситно)буржоаски. Зато је логично што се она исцрпљује у тзв. политикама (мањинских) идентитета, без обзира да ли су у питању националне, сексуалне, расне, верске или друге мањине и њихова права, а од већих друштвених група, чини се, узима у обзир само жене. Тако се након српског народа као већинског, и његових легитимних националних права, из њеног видокруга искључује и радничка класа као највећа друштвена група. Овде се најјасније може уочити либерални карактер и порекло ове идеолошке и активистичке групације, и њено испадање из левичарског корпуса у правом значењу тог израза. Левица у капитализму мора да буде примарно радничка, односно социјалистичка или бар социјалдемократска у идеолошком погледу - или није никаква левица. Она додуше преузима из регистра либералне демократије залагање и борбу за грађанска права ових или оних друштвених група, већинских или мањинских, али њен базични интерес мора да буде борба за социјално-економска права и интересе радничке класе ако хоће да очува свој истински левичарски идентитет.

У свим овим аспектима има смисла и потребе критиковати овакву „левицу“, и Ћирјаковић је у том погледу у праву. Права левица не може бити, са српске стране а(нти)национална, са несрпске или антисрпске пронационална, а са глобалне транснационална. Нити може бити проимперијална и пробуржоаска. Због тога се заступници и промотери окавих ставова морају гледати пре као десничари него као левичари. Међутим, алтернатива коју Ћирјаковић нуди, а његов текст је представљен као „манифесте нове српске левице“ спорна је. Наиме, Ћирјаковићева реакција на споменуте „левичаре“ превише иде удесно, чега је и он свестан, али сматра да другачије решење није могуће. Нама се, међутим, чини да је одговор, у погледу националног и државног питања, не у национализму, звао се он „левичарски“ или „социјалистички“, већ у патриотизму. Битне разлике између ова два појма и друштвено-историјске праксе нису свесни а(нти)национални „левичари“, али по свој прилици, ни Ћирјаковић. И једни и други изједначавају национализам и патриотизам, једино што их први гледају као нешто негативно, а Ћирјаковић као позитивно. Упућујући на појашњење из једног ранијег текста^[1], разлика је у томе што патриота примарно заступа и брани државу (отаџбину) у којој је рођен, пре свега од спољашњих агресора и окупатора, и њихових унутрашњих помагача, док националиста примарно заступа и брани свој етнос (нацију).

Овакво решење чува левицу од западања у једну или другу крајност које се, са становишта левице како је ми замишљамо, показују као лажне алтернативе. Наиме, левица не сме да буде ни а(нти)национална или транснационална, али ни националистичка. Она мора да буде интернационална, што је „златна средина“ између ових рђавих крајности. Појам интернационалног не искључује национално, као у случају прве, али се ни не затвара у њега, као у случају друге. Ћирјаковић је потпуно у праву када тврди да левица у Србији не сме бити антисрпска - она мора бити српска, тј. заступати и бранити легитимна национална права већинског српског народа. Али, она не сме бити само српска, већ и таква да у њој могу да се препознају и да је прихвате и не-Срби. Да ли ће она бити мање српска ако није само српска? Не, само ће проширити своју платформу и маневарски простор. Ћирјаковићева опција се солидно држи кад је реч о а(нти)националној „левици“. Али, она пружа слабу заштиту од националистичке деснице.

Ћирјаковић даље сматра да „нова српска левица“ треба да буде не само националистичка, него и религиозна а чини се и клерикална; прихватање светосавља, православља и Српске православне цркве пружа шансу за њено „буђење“. Међутим, религија и црква, поготово православна, традиционално су и чини се неповратно блиске политичкој и друштвеној десници, и она њима, те се ту не назире нека перспектива за левицу. Да од стране СПЦ долази неки значајнији показатељ жеље за зближавањем, могло би се другачије размишљати. Зато је за левицу довољно да не буде званично атеистичка и милитантно антиклерикална, што се може видети у акцијама и реторици неких „левичарских“ организација. Али све даље од тога, у правцу теизма и клерикализма, а поготово прихватања једне одређене конфесије за део свог идентитета, и нарочито у мултиконфесионалној Србији, не може припадати истински левичарској опцији. Левичари у Србији могу бити и православци, и муслимани, и католици, и атеисти итд. Али сама левица мора остати секуларна и инсистирати на раздвајању цркве и државе. Стога се ни на овом месту не види како нас Ћирјаковићева алтернатива штити од утапања у клеронационалистику десницу која изједначава национално и верско, српство са православљем.

Ћирјаковић с правом критикује (нео)либералне „левичаре“ не само за аутошовинизам, већ и социјални расизам, о чему сам писао, и са њима полемисао још пре 11 година. Тачно је да левица не може бити прихваћена међу већинским осиромашеним, радничким и незапосленим становништвом ако а приори, фронтално и острашћено, напада његов постојећи изглед, укусе, ставове итд., и елитистички презриво га гледа са социјалне, образовне и културолошке висине. Она га заиста мора базично прихватити и укључити као таквог у свој хоризонт да би га могла мењати. Али алтернатива није у стратешком популистичком подилажењу „широким народним масама“, већ управо у њиховом мењању и уздизању тамо где нису довољно свесне и исправне. Популизам је сувише негативно конотиран појам и пракса, и по правилу представља оруђе и праксу деснице (како и Ћирјаковић наводи), да би био потенцијално употребљив и користан за левицу.

Уместо популизма, левица мора да промовише социјализам, односно идеју социјалне демократије и правде. Тачно је да баук нације кружи Европом. Али левица никада не сме да заборави на баук класе и класне борбе. Она у недифиренцираном „народу“ којим манипулише десничарски популизам, разазнаје и мора да разазнаје класе. За левицу је класно изнад националног, и она препознаје опасност од национализма као потенцијалне идеологије владајуће класе којом се радничка класа интегрише у један социјално неправедан и израбљивачки систем. Тачно је да у колонији социјализам није могућ. Зато је левица нужно патриотска. Али, у сувереној националној држави, у којој је (клеро)национализам владајућа идеологија, социјализам није нужан; она сасвим добро и лако може бити капиталистичка. Зато ни национализам, па ни патриотизам, не може бити крајње одредиште левице. То може бити само социјализам. За левицу национализам није ни нужан ни довољан; патриотизам је нужан, али не и довољан; социјализам је и нужан и довољан.

Све у свему, дискредитација (нео)либералних „левичара“ у погледу њиховог аутошовинизма, социјалног расизма и аутоколонијализма, заиста представља нужан услов прочишћења и изградње праве левичарске позиције. Ћирјаковић својим критичким јавним наступима и анализама успешно обавља тај задатак. Али, сама његова позиција није јасно и довољно левичарски артикулисана. Левица свакако није константиновићевска антипаланачка филозофија, али ни паланачки брлог. Ћирјаковић даје превише концесија десници. Ми њега нећемо етикетирати као „национал-социјалисту“ или „клерофашисту“, чему су склони споменути „левичари“, али су нам непоходна нека додатна разјашњења.

Чини нам се да су нужни и одлучујући елементи који недостају у овој конструкцији да би она била јасније левичарска - интернационализам и социјализам, на горе изложени начин. Код Ћирјаковића се говори одвише о национализму, а израз социјализам је експлицитно споменут само једном, и то, опет, заједно с национализмом („социјалистички национализам“), а као идеја имплицитно на крају текста, при спомињању „солидарности, друштвене једнакости и праведне расподеле“. Све скупа, недовољно за један „левичарски манифест“, макар он био само „српски“, који мора бити нешто више од декларативне социјалне емпатије према „пониженима и презренима“. Поготово се она мора идејно и практично обезбедити од социјалне демагогије тамо где се популизам ексолицитно заговара као нешто позитивно. Ћирјаковић тачно запажа да у Европи и свету јача популистичка десница, али нам не нуди довољно аргумената по чему се његова позиција суштински разликује од ове. Штавише, као да је њоме импресиониран више него што би требало, па сугерише да је у основи треба прихватити и следити. Међутим, левичарска стратегија не може бити да пригрли „стратешки есенцијализам“ већинских етничких и верских идентитета, који комбинује популизам и национализам. То непроменљиво остаје политика деснице. Са своје стране, левица треба да прихвати и брани већински етнички идентитет, али не да се у њега затвори, а према већинском верском идентитету треба да остане дистанцирана, али толерантна. Зато са свом снагом треба да се окрене већинском класном идентитету, јер је то њено „родно место“, на коме она може и треба највише да покаже своју снагу и сачува властити идентитет.

Укратко речено, Ћирјаковић је превише зањихао клатно удесно као одговор на лажну пројектно финансирану „левицу“. Треба га вратити улево да бисмо дошли до истинске алтернативе а(нти)националној квазилевици и националистичкој десници које већ дуго доминирају готово читавим јавним простором, једнако одбацујући позицију која је истовремено патриотска и левичарска.  

Видети још: