Може ли Јасеновац постати део нашег националног идентитета

У мноштву наслова који прате догађања везана за забрану одласка А. Вучића у приватну посету Хрватској како би одао пошту жртвама усташког геноцида у Јасеновцу посебно се издваја онај који говори да би Вучићева свећа осветлила хрватски мрак око Јасеновца.

Већина реаговања пре свега про-режимских медија на свакако непримерено понашање хрватских власти (без обзира на њихово позивање да није поштован протокол предвиђен за штићена лица) послужило је за још један маркетиншку и политикантску представу А. Вучића. Јер он користи сваку указану прилику да на најосетљивијим националним и идентитетским питањима повећа и учврсти свој политички рејтинг и пажљиво пројектован и изграђиван положај неприкосновеног националног вође и неупитног тумача српских националних и државних интереса.

Тема Јасеновца постала је након објављивања ове његове саге око покушаја да оде у приватну посету Јасеновцу постала је најважнија не само у већини наших медија. Нема истакнутијег државног функционера, дежурног аналитичара или тзв. експерата за српска страдања да се није огласио и пружио снажну подршку А. Вучићу , осуђујући поступак хрватских власти у спречавању А. Вучића да се поклони жртвама геноцида у Јасеновцу.

Међутим, основно питање за нас је шта смо ми и наша државна политика учинили да свест о почињеном геноциду у Јасеновцу буде стварни део нашег историјског памћења и националног идентитета. Зар је потребно да А. Вучић који је сконцентрисао сву моћ и друштвени утицај у својим рукама приватном посетом и његовом запаљеном свећом најзад осветли мрак који постоји око Јасеновца у Хрватској.

Након његове конференције за штампу на којој је говорио о околностима које су довеле до забране његове посете Јасеновцу кренула је права лавина текстова о овом највећем српском стратишту али и иницијативе за његово обележавање као део наше добрано истањене културе сећања.

Уследио је и предлог Музеја жртава геноцида да се организују ђачке екскурзије које ће укључивати и обилазак стратишта у Јасеновцу/ до сада је десетак мањих група из Србије годишње посетило Јасеновац/.Једноставно се намеће питање зашто то није рађено до сада/и то посебно у време већ десетогодишње национално освешћене напредњачке владавине/ већ се оваква  иницијатива јавља као последица афере настале поводом забране приватне посете А. Вучића Хрватској.

А само пре неколико месеци је Народна Скупштина Србије у којој су напредњаци имали апсолутну посланичку већину одбила да изгласа предлог Резолуције о геноциду почињеном у Јасеновцу а сада су се сви као по некој команди преумили када је њихов вођа А. Вучић реактуелизовао на себи својствен маркетиншко-политикантски начин тему Јасеновца.

Зар је нама потребна његова приватна посета и његова запаљена свећа да би схватили да Јасеновац мора бити стална брига нашег друштва и државне политике, а не пригодна манифестација нечије воље или жеље да се поклони жртвама геноцида у овом једном од најзлокобнијих и најсуровијих логора у Другом светском рату.

Неприхватљиво је да се чак и питање одавања почасти жртвама геноцида у Јасеновцу користи за учвршћивање мегаломанског култа напредњачког вође, што је логична последица и израз његове истрајне тежње да себе непрестано приказује као жртву сталних напада и оспоравања његове већ изузетне историјске улоге коју је он себи очигледно наменио. Тако би и његова приватна посета Јасеновцу била у сваком погледу историјска и изузетна.

Постаје све очигледније да његова мегаломанска тежња да буде запамћен као велика историјска личност више нема никаквог ограничења и мере.

Сада је питање Јасеновца дошло на ред, јер је А. Вучић сада себе у потпуности поистоветио са судбином српског народа и његовим страдалништвом што се јасно могло видети и у његовој објави на Инстаграму у којој је он записао следеће речи: Само ви радите свој посао. Живеће српски народ и никада неће заборавити.

Сада је питање Јасеновца дошло на ред, јер је А. Вучић сада себе у потпуности поистоветио са судбином српског народа и његовим страдалништвом што се јасно могло видети и у његовој објави на Инстаграму Ово је изузетно непримерено позивање на трагичну судбину Вукашина Мандрапе који је као заточеник Јасеновца постао ново-мученик и светачки симбол страдања српског народа у овом усташком логору

Ово је изузетно непримерено позивање на трагичну судбину Вукашина Мандрапе који је као заточеник Јасеновца постао ново-мученик и светачки симбол страдања српског народа у овом усташком логору. Он је стоички и спокојно подносио своју сурову страдалничку судбину и када је усташки зликовац Фригановић/касније је полудео/захтевао од њега да викне Живео Анте Павелић он је само мирно ћутао. Усташки крвник му је секао једно по једно уво и нос а он је мирно га погледавши рекао: РАДИ ТИ ДИЈЕТЕ СВОЈ ПОСАО.

А. Вучић се у овој својој инстаграмској објави позвао и на речи Патријарха Германа које је он 1984 године изрекао о Јасеновцу“ Браћо да праштамо – морамо јер је то јеванђељска заповест, али да заборавимо-не можемо“. У свом познатом политикантско-маркетиншком маниру А. Вучић је непримерено покушао да обједини ова два изузетна симбола, али то је за њега више постоји у сфери пригодних и прагматичних политичких слогана него што је реченица која ће се памтити као истински вредно историјско и идентитетско завештање.

У већини медијских реаговања без обзира са којег политичког спектра они долазили овај детаљ је остао потпуно у сенци, а он је од посебне важности јер је право оличење начина на који функционише лични облик владавине А. Вучића. То се свакодневно огледа у апсолутној доминацији председничке власти у свим сферама друштва, и зато не треба да нас много изненађује што је и питање Јасеновца постало део његове политикантске и маркетиншке агенде.

Тврдње о поновном враћању у деведесете, о узајамном подстицању и подржавању српског и хрватског национализма и поновном погоршању међу државних односа Србије и Хрватске само су остатак и рефлекс једног начина тумачења наше стварности без икакве свести да се на тај начин само учвршћују постојеће структуре на власти у обе државе. Јер ако су А. Вулин и Д. Вучићевић постали главни заговорници одбране и заступања српских националних и државних интереса и дежурни гласоговорници напредњачког режима морамо да се запитамо да ли су они заиста прави и истински глас српске јавности у 2022 години. Убеђен сам да нису , као што то нису ни представници тзв. грађанистичко-либералне политичке групације који деценијама понављају већ овештале идеолошке флоскуле о неспремности Србије да се суочи са прошлошћу и злочинима почињеним у грађанском рату деведесетих година а да при томе никада нису спремни да сагледају шири историјски и друштвени контекст и проговоре без икаквих ограда и о страдању српског народа.

Ако су А. Вулин и Д. Вучићевић постали главни заговорници одбране и заступања српских националних и државних интереса и дежурни гласоговорници напредњачког режима морамо да се запитамо да ли су они заиста прави и истински глас српске јавности у 2022 години

О томе најбоље сведоче ставови Дејана Илића објављени на сајту Пешчаника кога одликује велика објективност и могућност да се чују различита и супротстављена мишљења.“Ако је судити према фотографијама поређаних ових дана дуж пута ка Поточарима, ништа више од инструмената, алатке у надгорњавању с комшијама и представницима из такозваног белог света. При томе ко год се / од страних званичника/ упутио у Поточаре, зна да су у Сребреници и око ње и 1992 и 19993 били убијани Срби. Ти злочини су утврђени и документовани. Али би неки/и/ сада да се такмиче у патњи, да каже да су Срби страдали више од Бошњака и то баш на 11 Јул. Овде се систематски граде грандиозне представе о колективу, и у образовању, медијима, култури уопште. Рецимо, синоћ се , 11 јула, дакле, уместо подсећања на Сребреницу, славила победу Ђоковића на Вимблдону. Клицало се на улици Србији, уместо да се барем јавно туговало због Сребренице.

Није Вучићу тај начин говора непознат, често га користио :ко тебе Сребреницом ти њега Јасеновцем. Поред тога што је неприхватљиво и неприлично поредити Сребреницу и Јасеновац што је иначе манир ових дежурних и увек будних бораца и боркиња против српског национализма овај горљиви заступник идеологије суочавања са прошлошћу и злочинима који су почињени „ у име Српског народа“ дугује нам одговор на само једно и то једноставно питање? Када су   и где страни представници који иначе редовно долазе у Поточаре дошли на неки од комеморативних окупљања Срба у Братунцу, Залазју, Скеланима, Бијачи и местима на подручју Подриња и Бирча.

У том крају је током рата у БИХ живот изгубило 3267 особа/ поред припадника војске РС страдало је много деце, жена и стараца/. Одговор сигурно нећемо добити јер је и овако постављено питање за ове идеологе искључиве српске кривице само покушај неприхватљиве релативизације српских злочина и настојања да се и даље подржава самовиктимизација Срба, јер они нису спремни да прихвате своју моралну кривицу и колективну одговорност зато на њиховим комеморацијама  нема и неће бити и даље представника међународне заједнице. Толико о поштовању европских и цивилизацијских вредности што је иначе идеолошка мантра тзв. грађанске и Друге Србије која се не мири са злочином.

За нас остаје отворена дилема, шта ће се дугорочно системски догодити са нашим односом према геноциду почињеном над Србима, Ромима, Јеврејима и непоћудним Хрватима у Јасеновцу када ова још једна у низу заглушујућих медијских кавалкада посвећених пре свега одбрани лика и дела А. Вучића који је требао да својом приватном посетом и упаљеном свећом коначно осветли мрак Јасеновца у Хрватској.

Прибојавам се да ће се све одиграти као са свим досадашњим аферама и медијским политикантским кампањама и ова ће убрзо нестати са насловних страна а напредњачка маркетиншка машинерија већ ће наћи повода за пласирање још једне аферу у којој ће се изнова бранити историјска достигнућа А. Вучића и тиме додатно учвршћивати за њихов опстанак неопходни култ вође и неприкосновеног политичког лидера у чијим је рукама судбина Србије али и наш однос према Јасеновцу.

Прибојавам се да ће се све одиграти као са свим досадашњим аферама и медијским политикантским кампањама и ова ће убрзо нестати са насловних страна а напредњачка маркетиншка машинерија већ ће наћи повода за пласирање још једне аферу у којој ће се изнова бранити историјска достигнућа А. Вучића

Ако неко темељно познаје српско-хрватске односе онда је то свакако Председник Документационо-информативног центра Веритас Саво Штрбац зато је веома важно сагледати трезвен и рационалан начин на који је он реаговао на забрану приватне посете А. Вучића Хрватској и Јасеновцу. Осудио је непримерене изјаве Гордана Радмана министра спољних послова Хрватске о забрани посете А. Вучића Јасеновцу.“Нико нема право да тако говори о нечијим мотивима, посебно о председнику друге државе, ма какао лоши тренутно били односи између Србије и Хрватске. Сада се најављују мере и контра мере, отказују се већ планиране посете, што није добро. Не требају нам такве тензије, требало би стати на лопту. Србија и Хрватска ће и даље морати да живе једна поред друге“.

Након тридесет година од завршетка крвавог и трагичног грађанског рата у Хрватској и највећег етничког чишћења српског народа као аутохтоног и констуктивног након Другог светског рата у Европи као последице злочиначке акције Олуја дошло је време да коначно почнемо да пажљиво слушамо глас људи који су преживели ову велику голготу српског народа у новоствореној независној хрватској држави у којој је коначно решено српско питање.

И то нарочито што смо непрестано засути таблоидним медијским аферама и кампањама које служе само у дневно политичке и маркетиншке сврхе владајућег напредњачког режима и њиховог даљег опстанка на власти.

Остаје зато отворено суштинско ,питање у развоју и трајном конституисању наше културе сећања? Како ћемо се и на који начин у будућности односити према геноциду почињеном у Јасеновцу када ова медијска халабука и ефемерна афера буду врло брзо отишле у неповрат, као и многе друге до сада.

Како ћемо се и на који начин у будућности односити према геноциду почињеном у Јасеновцу када ова медијска халабука и ефемерна афера буду врло брзо отишле у неповрат, као и многе друге до сада

Бојим се да се много тога неће променити и да ће Јасеновац остати и даље само пригодан повод и тема за политикантску и маркетиншку употребу јер у корену треба променити нашу културну и националну политику да би Јасеновац заиста постао неразлучиви и констутивнидео нашег националног идентитета и темељна одредница наше разливене у великој мери неосвешћене историјске традиције, националног осећаја и припадништва народу који у себи носи сећање на трагични   геноцид почињен у Јасеновцу.