Najteže peku ropske suze

Povodom nove patriotske rasprave o Kosovu

Sa zakašnjenjem sam pročitao tekst Vukadinovića „Oluja s Kosova“ i želim da se i sam izjasnim o toj temi.

1.  I kada se razlikujemo u stavovima i kada se slažemo, mi se uvek delimo na one koji:

a) zastupaju nemoguću politiku „I Evropa i Kosovo“,

b) zastupaju moguću politiku „Priznanje nezavisnosti Kosova“ i

v) zastupaju politiku „Teritorijalnog integriteta Srbije“.

Patriotskom raspravom smatram samo onom koja se vodi u okviru očuvanja tertiroijalnog integriteta Srbije.

U odnosu na politku „I Evropa i Kosovo“ , ključno je da li se učesnik u raspravi jasno izjašnjava da je takva politika doslovno nemoguća ( kao hleb od kamena).

U odnosu na politiku „Priznanje nezavisnosti Kosova“ mirno treba raspravu jasno pozicionarati na temi da li je Srbima država uopšte potrebna i zašto, a mnogo manje reagovati na tvrdnje onih koji su za prihvatanje secesije.

2. Ono što se u patriotskim raspravama, makar se meni tako čini, nedovoljno uviđa, jeste činjenica da će sve zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova biti za 10 godina znatno slabije nego što su danas, a sve najznačajnije zemlje koje nisu priznale nezavisnost za 10 godina će biti znatno jače nego što su danas. I ekonomski i vojno.

3. Druga činjenica, koja se gotovo previđa, jeste potrošenost volje građana SAD da podržavaju ratove ili vojni angažman tamo gde se ne vidi jasna ekonomska korist. Mala digresija, tzv. intelektualci u SAD su mislili da će se čudo dogoditi kada dokažu da je rat u Iraku bio zbog nafte, a ne zbog izmišljenih sredstava za masovno uništenje. I nije se dogodilo ništa, prosto zato što je to Amerikancu u većini slučajeva potpuno uredu da SAD ubijaju za naftu.

To znači da već danas, a u godinama koje dolaze izvesno, nikakvo trošenje budžeta na Avganistan, Balkan, pa čak i Izrael neće biti prihvatljivo. Ko za 10 godina u SAD predloži da se ratuje za Kosovo, poslaće ga u ludnicu.

4. Mislim da je potpuno pogrešno zalaganje da Tači i Haradinaj ne budu uticajni na Kosovu i Metohiji. Ništa ne može da uruši vojnu sposobnost Albanaca na Kosovu i Metohiji kao što to može što duži opstanaka sistema koji ta dvojica personifikuju.

5. Kao retko kada u istoriji, sve karte su u našim rukama i sve zavisi od toga da li ćemo mi Srbi izgraditi u narednih 10 godina respektabilnu državu ili nećemo. Ovde ću samo ukazati na neke poteze koje je ili trebalo povući ili ih treba povući u kratkom roku, prihvatajući kao poželjno i ono što je Vukadinović nabrojao ( pre svega u oblasti diplomatije).

6. Deklaraciju je trebalo, naravno , doneti u formi rezolucije i to sa sledećom strukturom:

A) pozivajući se na, pa nabrojani svi osnovi,

B) Narodna skupština najoštrije osuđuje, pa sve nabrojano,

V) Narodna skupština Republike Srbije nalaže Vladi Republike Srbije da:

– u budžetu za 2012. godinu predvidi povećanje sredstava za Vojsku Srbije za 50 odsto u odnosu na budžet za 2011. godinu,

– u toku 2012. godine obezbedi obaveznu vojnu obuku za sve muškarce starosti od 25 do 30 godina koji nisu služili vojni rok, u trajanju od mesec dana,

– obezbedi u 2012. godini obaveznu vojnu obuku svim muškarcima u trajanju od tri meseca po navršenih 18 godina života, odnosno završenoj srednjoj školi,

G) NSRS nalaže ostalim organima i ustanovama i to:

– Direkciji za robne rezerve da obezbedi neophodne namirnice za očuvanje minimuna egzistencije srpskog življa na Kosovu i Metohiji,

– zdravstvenim ustanovama da obezbede dovoljne količine sanitetskog materijala, jednica krvi i mobilnih lekarskih ekipa koje bi u slučaju potrebe mogle odmah da budu raspoložive na teritoriji Kosova i Metohije,

– farmaceutskoj industriji i odgovarajućim zavodima da obezbede potrebne količine lekova i njihovu brzu distrribuciju na teritoriju Kosova i Metohije itd.

D) Narodna skupština Republike Srbije poziva sve na mirno rešenje itd. itd.

Važno je razumeti da nema ozbiljne diplomatije bez ozbiljne politike i da nema uspešne diplomatije bez jake države i vojske.

7. O redosledu poteza sam već pisao, sada samo podvlačim da nije moguće zagovarati teritorijalni integritet Srbije ukoliko prvi korak nije promena vlasti, drugi iskorenjivanje korupcije i treći potpuno novi makroekonomski koncept.

Kako se u međuvremenu rešava pitanje zaštite srpskog stanovništva na okupiranoj teritoriji Kosova i Metohije u našoj istoriji je proigrana stvar. Na terenu, operativno proigrana. I dala je solidne rezultate. Nema dileme šta se radi.

8. Dok smo mi tonuli, drugi su na svojim primerima rešili čitav niz teorijskih pitanja, tako da danas nema više nedoumica šta to država u ekonomiji treba da kontroliše, a šta mora biti prepušteno tržištu, kako se boriti protiv američkog uticaja u sopstvenim državnim strukturama, koje su dobre i loše strane proglašenog bankrotstva. Sada je mnogo lakše sva ta svetska iskustva prilagoditi i primeniti u Srbiji.

9. I na kraju, ono što u patriotskoj raspravi ne bi smelo da bude sporno, izgradnja ozbiljne države je težak posao i zahteva žrtve. Mnogo rada i ne male žrtve. Na svu sreću, potrebne su mnogo manje žrtve od onih koje su podneli naši preci.

Samo moramo s prezirom odbaciti priču o prolivenoj suzi koju nijedan državni projekat ne može opravdati. Zato što su najteže i najviše peku ropske suze.