Пасје време за кућне љубимце

Пас је човеков најбољи пријатељ. Није фраза. Не постоји биће које је способно да човеку несебично да толико љубави, а да не очекује пуно заузврат. Сваке недеље у новинама се објави барем једна вест о томе како је негде у свету пас спасио живот свом власнику. И не само власнику, него и другим људима, па и другим псима или мачкама. ,,Пас спасио живот власнику а затим настрадао'', ,,Пас спасио бебу стару три дана'', ,,Пас спасио мачиће од сигурне смрти'', ,,Пас спасио власника из живот блата'', ,,Пас спасио живот повређеном другу'' (...), само је део наслова из новина, о најскоријим дешавањима.

У Србији поред сличних наслова, нажалост, постоје и они други. Већина нас чула је за злочин који се десио на пијаци у Земуну. Средином новембра, један монструм од човека (како га другачије назвати?), лопатом је усмртио четири штенета, остављена у картонској кутији. Вероватно се не би зауставио, али двоје штенади је некако успело да побегне. Од свих људи на пијаци, вероватно многобројних, само један човек, један једини Човек, имао је храбрости и воље да случај пријави полицији.

Господин Томислав Крантић позвао је полицију и ветеринаре, и на основу тога подигнута је кривична пријава против Вујице К, који је приведен сутрадан, након што се најнормалније поново појавио на пијаци. Ваљда је мислио да је то што је урадио нешто нормално. Због тог догађаја, неколико стотина грађана, неформално организованих на Фејсбуку, окупило се у недељу на протесту испред хале Пинки, тражећи од надлежних најоштрије казне за то убиство са очигленом намером.

Међутим, у Србији се са оваквим вестима овде не завршава. Неколико дана након тога, ако је веровати незваничним вестима из земунске полиције, сличан злочин десио се у Првомајској улици. Неколико дана након тога, полицајац из ПС Чукарица службеним пиштољем пуцао је у мешанца Бобија. Само зато што је пас залајао на њега? Према речима човека који је то пријавио, ,,Пас је лежао поред уплакане и уплашене деце из комшилука која су полицајца преклињала да не убије њиховог љубимца, али он је деци рекао да се склоне, и пуцао''. Уплакана деца онда су одјурила код родитеља. Почетком децембра, Славко Ђурђевић, професор практичне наставе у Средњој пољопривредној школи у Ваљеву, убио је пијуком пса, пред ученицима школе, на школској економији. Пијук је претходно узео из руку ученика другог разреда, који недељу дана због тога није ишао у школу, и од тог шока још има психичке проблеме.

У полицији је новинарима речено да нема елемената за кривично гоњење полицајца који је пуцао у самоодбрани. А директор школе у Ваљеву сматра да је професор реаговао у одбрани ђака, али је, након што су родитељи случај пријавили полицији, против професора ипак поднео пријаву Републичкој просветној инспекцији.

Немогуће је не запитати се, у каквој ми то држави живимо? Радници државних установа, полицајац и професор, који би требало да штите закон, и буду узор младима, пуцају и убијају псе наочиглед деце, и то пролази некажњено. Чак, у случају полицајца, још и уз одобравање надлежних у Полицијској станици, под плаштом самоодбране. Пре свега, каква је самоодбрана пуцати у пса који је несметано лежао поред деце? Ако се деца нису уплашила, како то да се врли полицајац ПС Чукарица уплашио? И питање за надлежне у Станици Чукарица – ако се он уплашио пса кога се ни деца не плаше, због чега он и даље носи униформу? Да ли је безбедно да тако уплашен полицајац носи наоружање? Да ли је такав полицајац користан служби, и да ли су грађани сигурни поред њега? И још нешто. Ако полицајци могу да пуцају на псе, па чак и у самоодбрани, шта онда ми који не носимо оружје треба да радимо ако нас неко нападне? Да ли свима треба дозволити да пуцају испред својих зграда? Што се тиче неименованог професора практичне наставе у Ваљеву, није ли свима више него очигледно, да човек који убија пса пред децом, не би смео да обавља наставу? Онај ко је у стању то да уради, не само што нема осећај за животиње, него нема осећај ни за децу коју би морао да подучава. Због чега, и ко му је дозволио да и даље ради у тој, или било којој школи?

И мала препорука за Милана Гајића, директора школе у Ваљеву, надлежне у ПС Чукарица, а и друштву за заштиту животиња ,,Пријатељи'' из Ваљева, који су само регистровали да се случај десио, мислећи да су тиме завршили свој посао. Прочитајте поново Закон о добробити животиња. Тамо јасно пише ,,Животиња се не може лишити живота на јавним местима'' (Члан 16). Значи, не може. Није дозвољено. Забрањено. У истом Закону, у Члану 17 jасно пише ,,Животињу може лишити живота само ветеринар или ветеринарски техничар под надзором ветеринара или друго обучено лице под надзором ветеринара''. Значи, то није дозвољено ни полицајцу, а није дозвољно ни професору на практичној настави. У Закону је такође прописано и где то може да се ради и под којим условима. Дакле, закони нису проблем, добри су. Проблем су људи који не умеју и не желе да их спроводе. Министарство просвете је, кад то већ није урадио директор школе, требало да случај пријави полицији, јер је истраживање таквог злочина у њиховој надлежности. И то није преступ, па да се против тога подноси обична директорска пријава унутар једног Министарства, него кривично дело, за кога се иде на Суд, и трпе санкције. Што се тиче полицајца, случај се десио крајем новембра, и Министарство је већ требало да реагује. Полиција би морала да буде пример за поштовање закона Србије, и тај полицајац би морао да се казни. Ако већ не жели да санкционише униформисаног револвераша, лаког на обарачу, коме сметају љубимци деце, нека нас барем обавести да је пуцање испред стамбене зграде сасвим нормална појава. Бар да знамо да смо се вратили у деведесете.

Ова три наведена злочина, нажалост, у Србији нису једина. Средином новембра у Нишу, неколико основаца запалило је петарду стављену мачки у уста. Мачка је преживела експлозију, али је ошамућена изашла на пут, где ју је прегазио ауто. Ништа се није урадило поводом тога, и мали зликовци ће мислити да је у реду да наставе живот тим путем. У истом граду, двадесетак паса умрло је у мукама, ухваћено у замке ловокрадица. У октобру је у Крушевцу Станимир С. канапом задавио комшијску мачку, затим је запалио, полио кречом и полио бензином. У новинским вестима уопште не пише да је кривична пријава против њега поднета, иако је полиција изашла на увиђај. У Футогу су у септембру пронађена два убијена мачета, са ексерима у очима, обешени мучени пас и мртва куја са штенцима. Истог месеца, на Звездари, пронађено је и спасенo маче којој су биле одсечене задње шапе. Сличан случај десио се и код Врања, када су мештани села Жапско пронашли пса, са власником, коме су одсечене све четири ноге. Листа сличних злочина је предуга, и превише мучна за навођење. И докле више? Колико још оваквих злочина треба да се деси, пре него што се коначно схвати да томе мора да се стане на пут?

Животиње, поготово кућни љубимци, јесу бића која несебично дају љубав само зато што их храните. А неретко и без тога. Често им је живот власника важнији од њиховог живота. Можда њихова љубав некоме није тако вредна као љубав човека, али то је једино шта они имају, и они дају све што имају. И ако није морално рећи да због таквог њиховог понашања, њихови животи вреде више него животи неких људи, свакако се може рећи да њихова дела морално далеко премашују дела неких људи. Неко је рекао ,,Сваки пас којег сте познавали биће у рају. Људи ће тамо бити врло мало''. Животиње исто осећају патњу и бол, способни су да осећају љубав, да комуницирају са својом врстом и човеком, и да разумеју остала бића око себе. Све животиње осећају бол, страх, љубав, стид, кајање, усамљеност, радост и тугу, све оно што осећа и човек. То што не говоре као људи, и немају палац не значи да је због тога њихов живот мање вредан. Ко све то није у стању да разуме, није заслужио да буде део друштва, док то не научи.

И да се разумемо, не мора свако да воли животиње. Неко једноставно нема осећаја, или није наклоњен томе. Нисмо сви исти, и то је у реду. Али мора свако да поштује живот. Нико нема право ничији живот да узима, јер му га није ни дао. А ако неко нема осећаја, а не жели ни да поштује живот, онда мора да се научи да поштује законе. Ако нема другог начина, у друштву у коме сви живимо, таквима се мора јасно и одлучно показати да морају да се плаше закона и казне.

Прва затворска пресуда за убиство животиња, у Србији је донета пре пет година. М. С. из села Латковић, убио је комшијског пса, а затим га везао за аутомобил и тако га возио кроз три насељена места. За тај злочин добио је три месеца затвора. Овог лета, Обрад Пивић из села Веселиновци, убио је четири своја пса, три са мотиком, а четвртог је држао за ноге док га је ударао у степенице, а онда их све бацио у Колубару. За тај ужасан злочин добио је три месеца затвора, али условно на годину дана. Значи, пуштен је на слободу, и уколико не начини неки злочин наредних годину дана, неће бити у затвору. То није казна. То је подршка. Због таквих судских пресуда, полицајац може пред децом да пуца у пса, професор може дечаковом мотиком да убије пса, а земунски пролазник да лопата малу недужну штенад. Такво понашање суда, и такво третирање закона и очигледних злочина, од стране надлежног Суда, Министарства полиције, и Министарства просвете, не води Србију ка озбиљном поштовању права животиња. Не само што би ове починиоце требало казнити, него би их требало третирати најстрожије, толико строго, да читава Србија у свим медијима сазна за пресуду, и да свако коме било какав сличан злочин падне на памет, добро размисли пре него што тако нешто уради. Првоосуђени злочинац, који је убијеног пса вукао аутомобилом кроз села, након пресуде изјавио је: ,,Да сам знао да се овде нешто променило, не бих га убио''. Дакле, да је знао, не би. Важно је то запамтити. Надлежни би морали да учине све да би такви људи знали да то не смеју да раде.