"Патриотска пљачка" (2), или анкетни „Инсајдер“ генерала Стојановића

У време комунизма у Југославији, била је популарна крилатица: „Кад хоћеш нешто да забашуриш, формирај радну групу“. Од обнове вишестраначја у Србији радне групе заменили су  анкетни одбори, чија улога би требало да буде да испитају  поједине догађаје и појаве, и да известе о томе Скупштину. По правилу, ти извештаји су увек били „округло па на ћоше“, дакле бескорисни.

Први анкетни одбор формиран је поводом демонстрација и јуриша на „ТВ Бастиљу“, 9. марта 1991. године, а можда је најпознатији онај формиран да испита малверзације око трговања електричном енергијом, који је предводио Александар Вучић. Тај је познат највише по начину ислеђивања осумњичених који се састојао у питањима попут: „Јесте ли куповали струју јефтино, а продавали скупо“? „Да“! „А-ха, а зашто сте то радили“? „Јер се то исплати“! „А-ха“...

Исто тако у време комунизма у Југославији била је у српски народ, претежно онај шумадијски, убачена мантра како Срби са Косова и из Метохије („косовари“ или „шиптари“, како су их тада звали), продадоше све живо за баснословне новце, па угрожавају њих у Краљеву, Крагујевцу, Крушевцу... Као да неко забаве ради напушта огњиште, и као да неко са баснословним новцима баш изгоре за Краљевом и Прокупљем. Но, то сејање унутарсрпског анимозитета се тада показало успешним.

Ових дана, деценијама касније, сведоци смо покушаја да се тај анимозитет поврати и штавише поприми институционалне оквире. На тако нешто неодољиво подсећа последња седница Одбора за КиМ Народне скупштине, на којој се разматрао извештај Анкетног одбора ради утврђивања чињеница о начину трошења средстава буџета Републике Србије на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија у периоду од 2000. до 2012. године, и наравно медијска оркестрација поводом тог извештаја и те седнице.

Да подсетимо: Тај одбор основан је  21. маја 2013. године, а за председника Одбора изабран је народни посланик, генерал Момир Стојановић, посланик СНС. Некако у време формирања Одбора још увек је јавност била под утиском телевизијске емисије „Инсајдер“ (ауторке чије име није паметно помињати  како се вама не би бавили органи гоњења), емитоване неколико месеци раније, а која се свом силом била обрушила на Србе који у сопственој држави избегавају да плаћају царине некој другој, самопрокламованој држави на територији Србије. На овај след медијско-политичких околности, још тада су многи сумњичаво вртели главама, иако у том тренутку без икаквих опипљивих аргумената.

Да се разумемо, нема кутка на овој планети у коме се не зна да су Косово и Метохија, од 1999. под посебним: политичким, безбедносним, војним, економским, хуманитарним и иним околностима. Овде би се то нарочито морало знати. Да ли су у таквим ненормалним и нелегитимним околностима могуће различите малверзације и злоупотрбе? Свакако да јесу. Јесмо ли ми имуни да од тога да злоупотребимо такве околности? Нажалост, нисмо. Да ли су такве околности појединци злоупотребљавали? Вероватно да јесу.

Нарочиту тежину евентуалним злоупотребама, и осуду оних који су то чинили, даје значај Косова и Метохије за наше национално биће, чињеница да су за тај део државне територије животе дале хиљаде Срба само на прелазу из 20. у 21. век, као и спремност нашег народа и државе да и у тешким економским околностима, економски помогну опстанак својих сународника и своје државе. 

Стога је формирање једног оваквог одбора  од стране Скупштине Србије требало да буде дочекано општим одобравањем. Нажалост, код пажљивијих посматрача домаће политичке сцене, то није било тако.

Као прво, Анкетни одбор је за израду извештаја утрошио 7.500 евра, и посао је урадио за четири месеца. Поставља се питање, зашто је Извештај презентиран тек након 11 месеци? На седници скупштинског Одбора за КиМ, објашњено је да је то било због тога што су се припремали косовски локални избори, а убрзо затим и републички избори у Србији (?).

Остаје (не)јасно, какве везе има анкетни одбор Скупштине Србије са изборима које расписује Атифете Јахјага, а такође није јасно ни зашто Одбор свој извештај није поднео пре него што су републички избори расписани, а имао је на располагању читава четири месеца док се (ни)је знало да ће републички избори бити расписани. Шта год да су били разлози, очигледно је да су били политичке природе, а такви разлози по правилу обезвређују објективност било какве експертизе, а што би требало да буде један овакав извештај.

Громогласно сензационалистичко извештавање објективности лишених медија у Србији о презентираном извештају АО, додатно је унело сумњу у његов квалитет. Сви медији су громогласно гракнули како је на Косово „отишло“ између две и три милијарде евра (која милијарда горе-доле), као да милијарде расту на грани. Одмах у очи пада недостатак икакве аналитике, већ се и о том врло важном документу жели известити по систему партијског саопштења, што регулисање трошења буџетских средстава на КиМ, као и санкционисање евентуалних прекршилаца ставља у други план.

Циљ је потпуно јасан; да се уочи најављених промена Устава, остатку грађана Србије смучи и Косово и тамошњи народ као и избеглице и расељени, те да се на тај начин на е  вентуалном референдуму о уставној преамбули, Косово и Метохија уклоне из Устава Србије, као и обавеза државних органа „да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним односима“.

И заиста, кад вам неко каже да је негде, па макар и на Косову „бачено“ две и по милијарде евра, а уз то вам не каже да се то односи на период од тринаест година, што ће рећи 200 милиона годишње, а што је мање од рецимо годишњег губитка узрокованог применом ССП-а, наравно да ћете бити револтирани.

Међутим, када кренете да само летимично читате извештај АО, наићи ћете на читав низ чудних, па чак и комичних констатација. Ево у извештају се каже:

„На пример, од Хасани Агима из Косовске Митровице, 2012. године откупљен је плац површине 8 ари и 64м² за износ од 100.000 евра или 11574 евра/м²; од Зорана Жарковића из Београда откупљен је плац површине, 6 ари и 75м² (2011. године) за износ од 64.000 евра или 9471 евра/м²; од Греку Мевљуде из Косовске Митровице купљен је 2005. године плац површине 13 ари и 84м² са кућицом површине 17м² за износ 90.000 евра или 6502 евра/м^2“. И заиста кад ово прочитате дође вам да пукнете од муке да је неко тако безочно трошио државна средства, која су имала јасну намену. Све то заиста личи на класично прање новца. А онда позовете у помоћ знање које вам је својевремено предала учитељица, и израчунате да се ради о стоструко мањим износима. На пример плац од несретне Мевљуде није плаћен 6502 евра/квм, већ сасвим логичних 65,02 евра/квм.

Генерал Стојановић и ја смо из истог малог града, и вероватно смо ишли у исту школу, и вероватно су нас у тој школи исто учили. Само је разлика како је ко схватио. Па чак и ако је АО погрешно израчунао, зар им нису били чудни и астрономски високи ти износи који су по њима плаћани? Нису, јер у тој „држ`те лопова“ еуфорији ум се мути, а и били су им потребни што бомбастичнији докази, идентично као пре тога у горе поменутој ТВ емисији, када се остатку Србије сугерисало да сваки Србин на Косову има барем пет бензинских пумпи. Само је овај сегмент довољан да побуди сумњу у компетентност људи који су радили овај извештај, а који је усвојен на скупштинском одбору. Учитељица каже једно, а скупштински одбор каже друго. Коме ће нови сазив Скупштине веровати, кад буде усвајао овај извештај?

Сам извештај је далеко од експертског. Он је направљен у форми есеја, наративно набацаних хиљада података, од којих добар део не би издржао озбиљније провере, које никада нико неће радити. Анализе нема уопште, или ако је има она је погрешна, као у случају горепоменуте Мевљуде.

На почетку извештаја графички је приказан начин трошења новца намењеног КиМ, и са тих графикона је потпуно јасно да су министарства и координациони центар располагали тим средствима. Из тог разлога непотребно је било ислеђивати Петра Петровића из Доње Гуштерице и Јована Јовановића из Звечана, ако је сваки податак могао да се добије у Београду, и да се не троши тих 7.500 евра за израду извештаја. Али не, треба оцрнити управо Петра и Јована и представити их главним узроком нашег тешког економског стања.

Са тих графикона представљених у извештају може се на пример видети да је 40 милијарди динара или 18% потрошено на плаћање дугова Косова. Вероватно насталих пре 2000. године. Какве везе са тим има српски народ са КиМ? Зашто је уопште Србија плаћала те дугове, док јој је територија била окупирана и док са те територије није убирала порезе? Можда је морало. Не знам. Али свакако тај износ улази у оних „између две и три милијарде“.

Даље из тих графикона јасно се види да је убедљиво највећи део новца исплаћен на име пензија, плата запосленима у здравству, школству, за социјална давања и сл. Шта је то држава требало да ради? Да не исплаћује пензије? Да укине здравство? Школство?

Извештај обилује констатацијама којима се инсинуира на проневере новца, али без икакве аналитике, нити референци, као на пример: „Индикативна је и чињеница да је за куповину 107 непокретности у периоду од 2005. до 2012. године из буџета Републике Србије утрошено 9.930.772 евра а да је за куповину 30 непокретности у периоду од 2002. до 2004. утрошено око 5.000.000 евра“. По чему је то индикативно? На основу чега? Са чим се упоређује? Индикативно је једнако као кад би била купљена једна кућа на Сењаку за милион евра, а за 100.000 купљено десет кућа у Банатском Карловцу. Шта уопште за АО значи реч „индикативно“?

Даље, „прегломазна је и реалним потребама неприлагођена мрежа установа примарне здравствене заштите“. Зар Србија нема министарство здравља које је компетентно да одреди да ли је шта гломазно и прегломазно? Слажем се да је број становника мали у односу на број здравствених установа, али и терен је специфичан. Ономе јаднику у Гораждевцу или Витини, не вреди много што има хирурга у Косовској Митровици, кад он нема слободу кретања такву, да се на то може ослонити. Њему лекар треба баш ту где живи. А и број становника је мали, као последица погрома 1999. године, што би генерал Стојановић морао најбоље знати.

„Клиничко болнички центар Приштина, се седиштем у Грачаници, има у радном односу 1091 радника, од чега 440 радно ангажованих. Тринаест запослених живе на простору централне Србије, 211 су радно ангажовани у централној Србији а 307 запослених живе у централној Србији а не раде“. Радно ангажовани радници КБЦ су плаћени од стране КБЦ, тако да их не плаћају здравствене установе у којима су радно ангажовани у централној Србији. Осим тога, они радну обавезу у КБЦ-у доследно извршавају, и то у поприлично лошим условима. Да ли се та сума коју би плаћале установе из централне Србије одбија од оних 2-3 милијарде? Сигурно да не.

Даље, читави есеји у Извештају су написани о кадровској политици, непотизму и сличним нематеријалним темама. „Контролом трошења буџетских средстава у Дому здравља Грачаница, Анкетни одбор је утврдио да је Решењем Владе Републике Србије бр.119-86/2003 од 10. марта 2002. године др Рада Трајковић изабрана за вршиоца дужности директора наведене установе. Од тада па све до данас, није било расписивања конкурса за избор директора“. Шта год ко мислио о др Ради Трајковић, она је жена обављала дужност на коју је поставило надлежно министарство. То што министри из њима знаних разлога нису водили другачију кадровску политику, то је питање за министре Милосављевића, Ђукић-Дејановићку и друге, а не за др Раду Трајковић. И какве то везе има са трошењем буџетских средстава?

„Контролом је утврђено да је запосленом Милошу Димитријевићу извршено усклађивање коефицијента са стручном спремом само на основу молбе истог да му се „уважи диплома више школе“, што је и учињено потписом директора Дома здравља на молби“.Шта је „писац хтео да каже“? То што дотични Милош има диплому, или што је документ потписао директор Дома здравља? А ко је требало да потпише? Командир ватрогасне јединице?

„Од његовог именовања, уз наводну сагласност свих синдиката установе, одлучено је да се сваком уговореном раднику у току месеца одбије по једна дневница и од тог новца исплате неуговорени радници, што је по мишљењу Анкетног одбора незаконито“.Је л нам ово АО сугерише да је и тзв. солидарни порез незаконит? Мора се признати да су храбри.

„У овом случају извођач радова је била компанија „Мба Миљковић“ која је сестринска фирма компаније „Маб Миљковић“ из Житковца. И у овом случају цена изградње квадратног метра објекта исплаћена 385 евра/м²  увећана је у односу на реалне тржишне цене“... Опет паушално. На основу чега се ово тврди? Која је тржишна цена референтна? Можда је то тачно а можда и није, кад се не наведе на основу чега?

„Анкетни одбор је установио да сви запослени у просветним институцијама Републике Србије на територији АП КиМ, сем запослених у високошколским установама, примају дупле личне дохотке из буџета Републике Србије и из буџета привремених косовских институција“. Нетачно! Ако је АО то утврдио на основу издвајања из буџета, онда треба да установи и где тај новац одлази, јер запослени у школству не примају дупле плате, а поготову не сви запослени у просветним институцијама. Где им одлази та друга плата?

„Утврђено је ненаменско трошење буџетских средстава на изградњи и опремању пољопривредне школе у Лешку. Ова инвестиција, започета 2003. а завршена 2008. године, преко Националног инвестиционог плана, плаћена је 50.882.113,52 динара. Након исплате уговорене суме од 44.000.000,00 динара извођачу радова „Метал Инвест“ д.о.о. из Смедерева, указала се потреба за додатним новчаним средствима ради завршетка објекта. Нејасно је зашто је општина Лепосавић, преко које су ишла средства из НИП-а, прихватила понуду фирме „Метал Робне куће“ д.о.о. из Звечана у износу од 12.882.113,52 динара за завршетак радова, а није прихватила много нижу понуду фирме „Метал Инвест“ из Смедерева од 10.970.000,00 динара, што сматрамо ненаменским трошењем буџетских средстава“. У овој констатацији су карактеристична два момента: Први је да је неки новац исплаћен фирми из Смедерева, дакле новац је остао у централној Србији. И други,  да ако је „нејасно“ зашто је општина урадила то и то, како АО то и то сматра ненаменским трошењем буџетских средстава? АО по дефиницији мора бити довољно озбиљан да ако му је нешто „нејасно“ разјасни, па тек када му је јасно да сматра ово или оно. Оваква арбитража на основу нејасног је доста климава. Шта ако та фирма из Смедерева није завршила уговорени посао, па та школа ни до данас није завршена?

„Неопходно је утврдити истинитост тврдњи да је од износа новца за ремонт ХЕ „Газиводе“, 2008. године, исплаћеном власнику фирме из Београда извесном Гојку Вртикапи посредством бившег директора „Електрокосмета“ Радоја Кречковића, једном министру за Косово и Метохију купљен стан у Београду“.Ком министру за КиМ? Није их било хиљаду. Тај министар каже да то није тачно.

И да више не замарам анализом овог извештаја јер би то потрајало „летњи дан до подне“, пошто има доста материјала. Понављам, да Косово и Метохија, тамошњи и расељени српски народ преживљавају у нерегуларним условима то је неспорно. Да нерегуларни услови представљају плодно тло за махинације свих врста, то је безброј пута доказана чињеница. Али ако држава и њен орган, а у овом случају Анкетни одбор,имају добру намеру, онда се један овако одговоран задатак мора много озбиљније урадити. У противном доводи се у питање добра намера.

Шта се овим извештајем може постићи? Да ли ће ко сносити консеквенце на основу извештаја АО? Бојим се да неће, као ни у случајевима претходних анкетних одбора. Политичке консеквенце неће сносити нико, осим евентуално ДСС, која више не партиципира у власти. Законске консеквенце су такође врло неизвесне, ако ни због чега другог, оно због застаревања дела за која би се неко евентуално теретио. Ко ће извући дебљи крај из овога? Па као и у случају ТВ „Инсајдера“, након чијег је емитовања Приштина и успоставила царину на Брњаку и Јарињу. Дебљи крај ће извући народ са КиМ, кога ће се Београд након овога још преданије одрицати.

У не тако давној прошлости слична ствар овој, десила се у СПЦ на КиМ, односно у Епархији рашко-призренској. До дана данашњег ништа од тога није добило судски епилог, а питање је и да ли ће икада. Али је тиме раздор у СПЦ створен и не види му се краја.

Бојим се да ће иста ова технологија довести до раздора унутар српског националног бића, и да кривци за евентуалне злоупотребе никада неће бити кажњени, да се штета никада неће исправити, а да ће Косово и Метохија постати удаљенији од Београда него што су сада, а и ово је много.

Коначно, на господина генерала Момира Стојановића, као председника АО могу се ставити две примедбе. Прва је да је на чело једног оваквог скупштинског одбора, које испитује проневере средстава далеко упутније било делегирати неког економисту, него официра РВ и ПВО. Економиста би претпостављам знао шта тражи и како тражи проневере новца.

И друга, али не мање важна примедба је озбиљнија. Наиме, генерал Стојановић је био начелник војне безбедности Приштинског корпуса 1998-99. године. У време када се ни они који су тих година носили шумарску униформу не усуђују да одлазе на Косово, особа са таквом војничком биографијом из тог периода се током та четири месеца у својству председника АО слободно кретала широм Косова, а по логици ствари не би смела да се дрзне да крене јужно од Чачка. Не знам да ли се радило о невиђеној храбрости генерала, или о одређеном гарантованом имунитету. Волео бих да је по среди било ово прво.