Политичка алхемија Демократске странке

Најава антикризног програма Демократске странке, који ће бити донет на програмској скупштини ДС 17. марта, и недавно одржани непосредни избори за чланове Председништва и председнике окружних одбора отварају веома важно политичко питање: да ли је Демократска странка извукла озбиљне поуке из недавног изборног пораза на парламентарним и председничким изборима. Пратећи актуелно деловање Демократске странке, очигледно је да она није темељније променила начин свог досадашњег функционисања, који ју је и довео у позицију да изгуби поверење грађана и постане опозициона странка, чији се утицај и политички значај у бирачком телу све више осипа. Она је и поред великих најава радикалних унутарстраначких промена и реформи остала олигархијска и окоштала организација, неспремна да учини озбиљне и далекосежне искораке у реформисању и демократизовању свог страначког устројства и деловања.

То што је нови председник ДС Драган Ђилас великодушно пренео иначе изузетно велика председничка овлашћења на Председништво странке не може се оцењивати као озбиљнија страначка реформа. Даље позивање на непосредне изборе у странци као главни и крунски доказ да је то завршни чин у реформисању странке је само већ виђени покушај да се покаже како страначко чланство добија демократску могућност да учествује у непосредном процесу избора страначких функционера. Али то је само још један у низу привида, у које вероватно верују још само они који данас креирају маркетиншки наступ Демократске странке.

Само неколико месеци раније, када је требало бирати ново руководство и председника странке, онда се истицало да нема статутарне обавезе за одржавање непосредних избора, али је након избора новог руководства Главни одбор донео одлуку да се сада одрже непосредни избори на којима су могли да гласају и они чланови странке који не испуњавају основни статутарни услов – плаћање чланарине. Новом страначком руководству је очигледно потребно да демонстрира свој демократски легитимитет организовањем непосредних избора у странци, без темељних промена у статутарном страначком устројству, јер је задан изразито централизован начин управљања странком.

Међутим, овај процес има и своје наличје. Резултати ових избора јасно показују да је чланство ДС и овога пута остало изван тзв. реформских процеса јер је на ове изборе изашло мање од трећине страначког чланства, којих има 190.000, а званично су објављени подаци да је на изборе изашло 52.000 чланова. Какву легитимност могу имати ови непосредни избори ако на њих изађе мање од трећине чланства. На делу је својеврсна политичка алхемија, да се од једне трећине изашлих на изборе прави већина која се проглашава за велико демократско достигнуће. То је нова врста једнотрећинске демократије.

То не смета Балши Божовићу, генералном секретару ДС, да изјави: “ДС је једина странка у Србији која на овакав начин, директним изјашњавањем свих чланова бира своје органе“. При томе, неколико дана пред ове изборе није било познато ко су предложени кандидати, нити је било могућности непосредног демократског предлагања и поштовања демократске процедуре, а на изборним листама није било више кандидата. Зато то и нису били никакви непосредни страначки избори већ је то било само пуко гласање без икакве стварне могућности демократског избора. Настављена је стара пракса фингирања спровођења демократских процедура без садржаја и смисла, осим што се и даље истрајава на одавно истрошеном моделу политичког деловања у коме нема места за истинску демократизацију.

Зато је могуће да Александра Јерков, која тек што је ушла у Демократску странку, буде кооптирана у њено председништво и постављена за страначког портпарола иако по Статуту ДС нема право да бира и буде бирана у органе странке јер се то право стиче тек након шест месеци чланства у странци. Али очигледно је да постоје тако „драгоцени“ политички кадрови за које не важи Статут ДС. Посебно је питање да ли нова страначка портпаролка поседује елементарни легитимитет да заступа ставове ДС-а, чији је најжешћи критичар била као својевремено декларисани аутономаш. Зар ДС нема у својим редовима личност која има довољно ауторитета и угледа да би могла да обавља дужност страначког гласоговорника.

Нарочито је индикативно на који начин се припрема предстојећа програмска скупштина ДС чији је основни програмски предложак очигледно био садржан у отвореном писму председника странке Драгана Ђиласа, који садржи 15 предлога и 5 кључних мера за излазак наше земље из све дубље социјалне и политичке кризе. Страначки функционери тврде да се унутар странке води велика дебата о овом писму. У дебати учествује хиљаде чланова, као и органи странке и при томе се дају конкретне сугестије и нова решења како би се ефикасно спроводио нови политички програм ДС. То је иста политикантска реторика која се користи за величање достигнућа непосредних избора. Јер уочи одржавања програмске скупштине нико није био у прилици да види предлоге и иницијативе које су се јавиле у току те велике расправе, нити је јасно да ли је председништво ДС усвојило отворено писмо Драгана Ђиласа као основну програмску платформу за предстојећу скупштину.

Питање је и да ли се отворено писмо председника Демократске странке може прогласити као темељни програмски текст једне странке која је морала да након изгубљених избора обави озбиљан процес демократизације и створи услове за реафирмацију улоге чланства, а самим тим и покрене процес демонтирања свог још увек доминантног олигархијског начина функционисања. Зоран Ђинђић се у програмској декларацији „Оспособити Србију за шансе и изазове 21. века“ залагао да „Демократска странка својом обавезом сматра покретање отворених јавних расправа о битним питањима нашег друштва и наше будућности. Велике одлуке не могу се доносити у кабинетима. А како је то случај у недемократским и затвореним друштвима“.

Представљање плана Демократске странке за излазак Србије из кризе и то десетак дана пред одржавање програмске скупштине, које је обавио координатор ресорних одбора Божидар Ђелић, само је покушај да се припремама за ову скупштину да одговарајући демократски привид. Позивати на расправу о овом плану који захтева озбиљну и темељну анализу и што ширу и стручнију расправу уочи одржавања Скупштине само је још један у низу доказа у којој мери се и даље потцењује улога страначког чланства и јавности у креирању политике у Србији. Како се за недељу дана може обавити демократска расправа о овом плану који има више од сто страна и који се бави свим најважнијим сегментима нашег друштва.

Садашње руководство ДС је озбиљне и отворене демократске расправе заменило заклињањем у главне политичке акценте из писма новог председника ДС, које представља својеврсни политички сурогат. То је само још један доказ да страначко руководство остаје олигархијски устројено и неспремно за радикалну демократизацију, критичку расправу и дијалог, који би реафирмисали основне демократске и моралне принципе, али и отворили простор за непосредно учешће чланства у креирању и спровођењу страначке политике. Уместо тога, добили смо добро познату једногласност у одлучивању Главног одбора и одсуство стварног дијалога. То се најбоље могло видети у начину како је спроведена одлука о враћању посланичких мандата министара из бивше владе и искључивању из странке оних који нису били довољно кооперативни и послушни. То је још један од показатеља бахатости, ауторитарног схватања и ароганције, који су и довели до политичког суноврата Демократске странке.