среда, 23. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Постђиласовски Београд
Политички живот

Постђиласовски Београд

PDF Штампа Ел. пошта
Милош Милојевић   
четвртак, 03. октобар 2013.

Опстанак Драгана Ђиласа на месту градоначелника Београда после формирања Дачић-Вучићеве владе и серије прекомпоновања власти у локалним самоуправама за многе је представљао својеврсну аномалију која вапи за објашњењем. Неки су ишли дотле да помисле да је ово прећутно толерисање власти ДС-а у Београду припрема за тзв. велику коалицију између напредњака и демократа до које би дошло ако се и када се истроши СПС и партије које са њим коалиционо наступају. Овакве спекулације су пале у воду (макар привремено) после јучерашње седнице Скупштине града Београда на којој је Ђилас разрешен дужности. Крај једног поприлично дугог мандата у вођењу српске престонице захтева једну пажљиву анализу – никако не у стилу конференција у парку младе напредњачке наде Небојше Стефановића. Амбиција овог текста је много скромнија: покушај да се мало боље разумеју разлози зашто је до смене дошло, шта је покретало политичке актере да вуку овакве потезе и на крају каква је београдска политичка перспектива?

Како оценити у најкраћим цртама Ђиласа као градоначелника Београда у протеклих пет година? Тешко је дати једну овакву процену: многи релевантни подаци недостају или се објављују са малициозном двосмисленошћу која онемогућава да се о њима формира коначан суд. Колики је јавни дуг Београда? Какво је финансијско стање јавних предузећа која су у надлежности Града Београда? Колико је средстава отишло на капиталне објекте и шта се уопште у данашњој Србији подразумева под капиталним објектом/пројектом? У каквом је стању београдска привреда? Мислим да се треба уздржати од олаких критика – не само што не знамо довољно већ и зато што би оштре критике Ђиласа после једног тешког политичког пораза деловалe као отворено подилажење напредњацима и њиховој политици.

Не мислим да је Ђилас био нарочито добар градочелник. Слика технократе, презаузетог менаџера који нестрпљиво цупка у жељи да што више уради (зар ово не подсећа неодољиво на Александра Вучића, само без цупкања) изграђена око Ђиласа служила је пре да покаже како није реч о конвенционалној политичкој личности него што је одсликавала постигнуте успехе и резултате. Технократски имиџ требао је да дистанцира Ђиласа од политичке одговорности, да покаже како је реч о нечему сасвим другачијем и новом на нашој сцени и да таквог човека треба пустити да ради и постиже резултате. Ђилас је у том смислу почео да води и Демократску странку која је лишена било какве аутентичне политике. Обраћајући се одборницима и грађанима после опозива Ђилас је указао да су постигнути резултати на завидном нивоу и да је уверен у своју победу на предстојећим изборима.

Нема сумње да су уз Драгана Ђиласа и период током кога је био на челу Београда везане многе афере – висина јавног дуга, цена моста на Ади и инфраструктурни смисао овог пројекта, давање концесије на наплаћивање јавног превоза врло сумњивим фирмама... Неретко се поставља и питање порекла његовог личног богаства. Весна Пешић је, рекао бих наивно, предлагала да се двојица њених миљеника, Драган Ђилас и Чедомир Јовановић одрекну власништва у својим фирмама како би могли без оптерећења да наставе са својим политичким каријерама. Делује да је логично сменити политичку фигуру која иза себе има оволико проблематичних момената. Заправо, мислим да политика коју је промовисао Драган Ђилас није ни требала да добије поверење грађана на изборима. Али она јесте добила то поверење и Ђиласова победа у Београду је била убедљива. Верујем зато да Ђиласова смена нема никакве везе ни са политичким начелима, ни са погрешном Ђиласовом политиком, ни са аферама које га прате – она је једноставно један у низу примера јефтиног политичког опортунизма.

Говорећи о свом мандату градоначелника Ђилас не пропушта да спомене бројне успехе: изградњу капиталних објеката, финансијску и привредну снагу Београда и на крају специфичне социјалне програме који стоје на располагању Београђанима. Наравно, критеријуми увек играју кључну улогу у процењивању неког феномена, а очито да су Ђиласови критеријуми када оцењује сопствени рад прилично ниски. Питам се шта се подразумева под капиталним пројектом у данашњој Србији – изградња вртића, реновирање болнице, кречење школе? Да ли је Ђиласов Београд оно што би Београд за Србију требало да буде? Да ли је он локомотива привредног развоја? Тешко да је тако. Малобројна су знатнија индустријска постројења у Београду а о неком самобитном привредном развоју Србије који он индукује и поспешује не може се ни говорити. Београд пре подсећа на центар дезиндустријализоване привредне колоније него што је престоница суверене државе. Истина да је Београд богатији него највећи део тзв. унутрашњости Србије, али тај податак не охрабрује. Стране фирме, седишта банака и (преко)бројна администрације обезбеђују да Београд буде мање сиромашан од остатка Србије, али у структурном смислу он се налази у подједнако тешком положају. Политички програми које предлажу и СНС и ДС указују да се тај тежак положај у догледно време неће променити.

Што се тиче саме смене Ђиласа, она је, како каже шеф одборничке групе Српске напредне странке Александар Јовичић, била неизбежна јер је у Београду толико узаврела атмосфера. Тешко је докучити на коју се атмосферу мисли. Надам се да ове речи не подразумевају опадање степена јавне безбедности у Београду. Без обзира на речено, чини ми се да је разлог Ђиласове смене далеко прозаичнији – бројни партијски кадрови некако морају да се збрину. Градска управа и јавна предузећа која јој принадлеже располажу вероватно са стотинама радних места. Разуме се у случају да СНС и формира градску власт, са изборима или без њих. Што се ДСС–а тиче, тешко је докучити извориште њиховог опортунизма. Шта год да им је обећано, колаборацијом са СНС-ом чију политику тобоже тако оштро критикују тешко су нарушили свој кредибилитет и пољуљали уверење многих гласача који су у њима видели аутентичну патриотску опозициону снагу. Поврх свега ништа им не гарантује да ће се уопште наћи у новој градској власти. Чак и за СНС овај потез може да се покаже као неопортун. Наиме, градоначелник Ђилас је могао бити мета бројних оправданих критика у омиљеној напредњачкој дисциплини изигравања опозиције док су на власти.

Лишен функције он може да се посвети сређивању прилика у странци и опозиционој делатности. Такође, Ђиласова смена показује даље институционално урушавање Србије. Притом, не мислим на Ђиласове и Ђелићеве вапаје како ДСС и СНС у Србији заводе диктаторску управу. Довољно је само указати на изјаву Милана Кркобабића који каже да се ПУПС определио за смену Ђиласа након што је прво потпредседник Владе Александар Вучић чврсто обећао да ће се наставити са досадашњим социјалним програмима. Као и безброј пута до сада мора се поставити питање која од многобројних Вучићевих функција подразумева бригу о социјално угроженим грађанима?

На крају може се поставити питање какав је избор који чека Београђане? Досадашње најаве указују да је најизгледнији напредњачки кандидат њихов шеф у Београду и председник Скупштине Небојша Стефановић. Ђилас може да буде несимпатичан, његов стил може да се оцени као сувише агресиван, а резултати као танки, али мислим да ни политички противници не могу да му одрекну известан степен политичког кредибилитета и личне храбрости. Кога препоручује СНС? Једног од Вучићевих полетараца, немуштог председника Народне скупштине. Немогуће је рећи да ли Стефановић има личне храбрости – заправо, за посматрача политичких прилика тешко је издвојити било које његово лично својство које би га издвојило из масе напредњачких апаратчика. Да ли ико верује да би било који кадар СНС-а у оваквим приликама могао да буде самосталан на позицији градоначелника Београда? Између политичких програма које нуде разлика је све мања, готово безначајна. Избор је јасан: може лоше, а може и горе.  

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер