Да ли се Ђурковић огрешио о радикале, или зашто Шешељ мање напада Вучића него Николића

Поводом чланка Мише Ђурковића Има ли Србија опозицију?

Недавни чланак уваженог политиколога и политичког коментатора Мише Ђурковића пре би се могао насловити као у потрази за десном опозицијом или има ли Србија онакве пронационалне, десничарске опозиционе странке какве одговарају садашњем политичком тренутку него има ли Србија опозицију. Одговор на потоње питање је очигледно потврдан – постоје опозиционе странке, и парламентарне и ванпарламентарне, с тим да се можемо сложити са Ђурковићевом оценом да је парламентарна опозиција практично неутралисана. По суштинским питањима између владајућих напредњака и погодне, политички ушкопљене опозиције практично постоји консензус.  

Одговор на прво питање је, с друге стране, негативан, али не толико негативан како Ђурковић приказује. Промене које су настале на пронационалном делу српског политичког спектра повратком у Србију Војислава Шешеља и потом формирањем коалиције Двери и ДСС-а, на чијем челу је дошло до бројних промена, унеле су у ове странке преко потребни динамизам. Због тога се не можемо сложити са оштрим Ђурковићевим проценама о дометима ове опозиције.

Оно што сматрам потпуно неоправданим и незаснованим је Ђурковићева олака дисквалификација Српске радикалне странке и њеног лидера као релевантних опозиционих чинилаца. 

Пре него што се будем критички осврнуо на неколико важних места из Ђурковићевог чланка покушаћу да у неколико речи одредим карактер овог полемичког написа. Ђурковићеве ставове о кључним политичким и друштвеним питањима високо уважавам и верујем да им свако ко је десничарски политички оријентисан мора посветити дужну пажњу.

Ђурковић је, наиме, један од ретких овдашњих аутора који десничарска и конзервативна гледишта заступа доследно, дубоко разумевајући њихово право исходиште и смисао – још од времена и околности када се, и данас слабо артикулисано, српско становиште често манифестовало као бућкуриш реликвија титоистичког бољшевизма 80-их и кафанског србовања.

Оно што сматрам потпуно неоправданим и незаснованим је Ђурковићева олака дисквалификација Српске радикалне странке и њеног лидера као релевантних опозиционих чинилаца. Интересантно је да у последње време са различитих страна долазе напади на радикале – почев од врло тендензиозних чланака у Таблоиду и сасвим изненадног појављивања плаката са ликом некадашњег радикалског првака Драгана Тодоровића, где се обнародује постојање политичке организације Источна алтернатива, о којој дуго није било ни трага ни гласа.

Да разјасним: не верујем да су ове новинарске и политичке акције и Ђурковићеве критичке опаске међусобно повезане. Али су јасан показатељ да радикали постају довољно занимљиви да се њима просто мора позабавити свако ко хоће да се темељније осврне на српску политичку сцену – и то је вероватно најважнији Шешељев успех од његовог повратка из хашког заточеништва који с обзиром на доступна средства, покушаје медијске и политичке маргинализације, стање странке и пољуљано здравље радикалског лидера као и релативно кратко време од повратка из Хага уопште није за потцењивање.

Ђурковић наводи два разлога у прилог тези да радикале не треба сматрати за озбиљнију опозицију садашњем режиму: њихову тобожњу склоност да се у кључним моментима нагоде са властима и изостанак жестоке радикалске критике премијера Вучића.

Што се првог разлога тиче, иако је моје политичко искуство далеко мање од Ђурковићевог, никада не искључујем могућност различитих закулисних комбинација на политичкој сцени – зар и формирање СНС-а 2008. није по свој прилици резултат низа таквих комбинација? Ђурковић можда алудира на различите гласине о врло необичном двобоју Шешеља и Милутиновића на председничким изборима. Или на Шешељеву спремност да уђе у владу са социјалистима у јеку косовске кризе? Ако се овим потезима може нешто приговорити, они не одскачу претерано из овдашње праксе. Тешко је заправо наћи политичара или странку која се у неком тренутку није споразумевала са раније заклетим противницима. 

Да ли би на основу тога требало да олако закључимо да постоје и сада напредњачко-радикалски дилови? Не верујем. Две ситуације се прилично разликују, а томе треба придодати и личне анимозитете. Не треба сметнути с ума да су напредњаци ставили у запећак готово све коалиционе партнере па им вероватно није ни до договарања са опозиционим странкама и њиховим лидерима.

Идеја о договору Николића и Вучића с једне и Шешеља с друге одавно кола међу пронационалним бирачима и односила се до пре неку годину на тобожњи план да Николић и Вучић, прилагођени укусу западних моћника, по преузимању власти спроводе политику која тим истим моћницима не би одговарала. Потоњи развој ситуације показао је колико су такве комбинације биле незасноване, а конвертирство напредњачког двојца (и  посебно Вучића) дубоко и суштинско. Не верујем да има разлога да сада верујемо у постојање или скорију могућност склапање прећутног напредњачко-радикалског споразума.

Други разлог који наводи Ђурковића да укаже на наводно лажно радикалско опозиционарство је несразмера у жестини Шешељевих напада на Николића у односу на оне усмерене против Александра Вучића. Обим полемичког чланка не допушта да се детаљније позабавим анализом Шешељевог политичког деловања од повратка из Хага до сада али и поглед на скорашњи период мислим да је довољан да покаже неодрживост ове тезе.

И поред лежерности и шеретског наступа, мислим да је јасно да је Шешеља овакав Николићев потез дубоко лично погодио и да се то одражава на распоред жучи усмерене према председнику, односно премијеру.

На пример, у говорима радикалских функционера на митингу одржаном на Видовдан ове године у Београду Александар Вучић и његова влада заузимају истакнуто, кључно, место. Нема сумње да је Николић био чешћа тема Шешељевих јавних наступа у првим месецима по повратку у Србију. Утисак да је Николић чешћа мета можда појачава и то што Шешељ много оштрије и духовитије говори о Николићу, а  то лакше привлачи пажњу.

Овакав Шешељев наступ може се убедљиво објаснити без икаквог позивања на претпостављене закулисне радње. Николић је тај који је поцепао Српску радикалну странку 2008. с намером да, по свој прилици, одигра улогу Шешељевог политичког гробара. И поред лежерности и шеретског наступа, мислим да је јасно да је Шешеља овакав Николићев потез дубоко лично погодио и да се то одражава на распоред жучи усмерене према председнику, односно премијеру.

У евентуалним поделама у СНС-у Николићеву струју највероватније чине они гласачи и страначко чланство које је променом дреса мало или нимало променило политичка гледишта. Можда Шешељ рачуна да дисквалификацијом Николића у јавности може лакше да привуче ове гласаче натраг у радикалски табор. На фанатичне европреобраћенике и страначки актив личним интересима повезан за опстанак Вучићевог режима радикали не могу да рачунају.

Поред тога на Николићевим гафовима се једноставно постижу лаки поени. Шешељ би направио велики пропуст да непрекинути низ ових гафова духовито не искористи у својим јавним наступима. Незанемарљивом броју бирача већу пажњу ће привући вицеви о Николићу, него критички осврт на рад Владе, аранжмане са ММФ-ом, капитулантску спољну политику и све оно што у српској политици задње три године оличава Александар Вучић. Уравнотежено приказивање Шешељевог досадашњег деловања морало би да обухвати и бројне наступе где се он екстензивно бави баш овим проблемима.

Лидер радикала је још током авионског лета ка Србији јасно рекао да савез са Русијом, економски и војни, представља једно од кључних политичких начела. 

На крају критике Ђурковићеве критике српске опозиције покушаћу да се осврнем на још једну тачку, која по свом значају можда и надилази досадашње антирадикалске опаске, а то је тврдња да су ДСС и Двери једина субверзивна опозиција која је субверзивна према кључним опредељењима највећег дела српске политичке елите – неупитној посвећености евроатлантским интеграцијама.

Ово је једноставно далеко од истине. Лидер радикала је још током авионског лета ка Србији јасно рекао да савез са Русијом, економски и војни, представља једно од кључних политичких начела. С друге стране, лидери других пронационалних странака говоре готово искључиво у појмовима неутралности, посвећености добрим односима са Русијом, јачању међусобних веза и другим који намају велику политичку тежину. Заправо се за Шешеља може рећи да је једини који отворено у Србији заговара политику евроазијских интеграција у њеном пуном обиму и прекид дволичности према Русији, која је заштитни знак српске спољне политике.

Ђурковић се, по мом суду, огрешио о радикале у овом чланку. Али и поред тога верујем да је поставио низ занимљивих питања и скицирао теме о којима је важно дискутовати. Опозициони делатници у Србији, превасходно они с десне стране политичког спектра, требало би озбиљније да размишљају о свом ангажману, доступним средствима и ресурсима и дометима свог опозиционарства у овом тренутку. Бескрајно ситничаво расипање снаге на међусобне и унутарстраначке сукобе сигурно неће допринети да се у Србији профилише респектабилна опозициона политика. А судећи по досадашњим и најављеним потезима напредњачког режима, таква политика је преко потребна.