Одговор Аврамовићу, или ко кога мрзи, а ко се то коме диви и ментално и физички и како хоћете?

Мржња је тешка реч. Нарочито у ова политички коректна времена. Још само да понеки режимски интелектуалац или дежурна НВО сајбер нарикача узвикне одлучно ''Антонићу, фашисто!'' и кочоперни професор социологије може одмах да почне да празни фијоке. Додуше, то сигурно не би био први пут да интелектуалци денунцирају једни друге, па тако нећу да употребим Антонићеву хиперболу да оно што се сада дешава у Србији дешава први пут још од варварских времена. Истина је да су се такве ствари дешавале још пре неколико година, али то не служи на част њиховим протагонистима. Као што уосталом ни овај Аврамовићев напис њему не служи на част.

Имао сам прилике да још пре две и по године напишем један краћи осврт на Аврамовићеву критику чланка професора Антонића. И тада је реч била претежно о Вучићу, а мањим делом и тадашњем премијеру Дачићу, чије је невесело премијеровање углавном заборављено. Интересантно да су и тада Антонићеви критичари – а било их је више – углавном настојали да проникну у приземне мотиве који су Антонића навели да напише једну такву критику. Није им пало на памет да неко можда има јасне и врло прецизно артикулисане разлоге да критикује политичко деловање Александра Вучића.

Интересантно је да професор Аврамовић и у овом врло кратком чланку користи сличну аргументативну стратегију: он не да сматра да су Антонићеви разлози погрешни, неуверљиви, лоше постављени или нешто слично из полемичарског арсенала, већ му одриче постојање било каквих разлога! Мрачни, ирационални мотиви покрећу Антонића да се бави Вучићем јер се премијеру по свој прилици ништа не може замерити!

На самом почетку чланка Аврамовић наводи да је реч о Антонићевом памфлету, не политичкој анализи, не новинском чланку, већ антивучићевском памфлету! Разуме се да са острашћеним, ирационалним памфлетистима не може бити озбиљног, интелектуало поштеног дијалога, па га ми у Аврамовићевом чланку ни не можемо пронаћи. Чињеница од посебне важности на коју ћу се мало касније подробније осврнути је да је Аврамовићев провучићевски речник практично остао непромењен претходне две и по године.

Врхунац интелектуалног непоштења и окосница Аврамовићевог полемичког стила је да се инсистира на неким узгредним мањкавостима у тексту, који немају практично никаквог утицаја на његово значење и основну идеју и да се на основу тих маленкости обезвређује све написано. При томе се један новински чланак, колумнистички текст, оцењује да је писан превише слободно, да се користе хиперболе у изражавању и слични елементи који су ту да текст учине читљивијим и занимљивијим. То Антонићу одлично полази за руком. Таква места не би требало оцењивати као да су писана по узусима академских чланака. И ту наравно нико не би тражио места на основу којих ће засновати своју критику. Такве колумне – некада далеко оштрије – објављују се у практично свим важним листовима и никоме озбиљном не пада на памет да носиоце тих идеја проглашава за ирационалне мрзитеље и да олако отписује основне аргументе који су презентовани.

У сличном духу је недавно и портал Цензоловка писао како је обележавање годишњице Олује у Србији протекло уз мешавину патетисања, ширење мржње и ратног хушкања. При томе се истицао случај Информера и његовог неуког упоредног приказа српске и хрватске војске као очит пример позивања на обрачун. При томе се није указало да се слични текстови објављују у многим државама, где се упоређују, рецимо, руска и америчка војска, чији би окршај имао далеко теже последице од сукоба две балканске државе чије је невесело стање оружаних снага приказано.

И као што Цензоловка у српском обележавању Олује није пронашла ничега достојанственог, узвишеног или барем прикладног, тако ни Аврамовић код Антонића не проналази ништа вредно озбиљне полемике. Погледајмо сада како то изгледа када Аврамовић заиста покуша да полемише са главним тезама Антонићевог текста. При томе подсећам да су главна тема Антонићевог текста евентуални мотиви за расписивање ванредних парламентарних избора у скоријој будућности.

Када полемише са овим кључним ставовима у Антонићевом тексту, Аврамовићева тактика је отужно јасна: нормализовати сваки опортунизам, свако бешчашће и сваки покушај властодршца да се учршсти на власти. Ако је и од напредњачке интелектуалне перјанице, много је. Тако да за Аврамовића није нимало чудно што Вучић расписује изборе када политички добро стоји иако су претходни парламентарни избори одржани пре око годину и по дана, у марту 2014. године!

Ако наредни, рецимо, буду расписани за касну зиму или рано пролеће 2016. године (а сасвим је могуће да се то деси и раније), то ће бити проверавање бирачке воље грађана у року од две године када готово сви политички актери јасно истичу да никаквих знатнијих промена на политичкој сцени није било. Да ли би професор Аврамовић био изненађен када би Александар Вучић расписивао изборе два пута годишње?

Професор Аврамовић наравно има за право када наводи да такав Вучићев опортунизам и грозничави јуриш да се продужи власт нису ништа ново. Разуме се да нису, јер Вучић није први диктатор у покушају у историји, Али су и даље опортунизам и политичко бешчашће који се дају оправдати само једним вулгарним страначкоцентричним утилитаризмом. Свако ко прочита чланак професора Аврамовића, схватиће да је такво антиетичко становиште у потпуности прихватио.

Аврамовић покушава да укаже на парадокс у Антонићевом тексту и то прилично изричито: Па шта да мислимо? Ако добро стојиш у бирачком телу, не требају ти избори! Имаш пројекте без резулатата, а велику подршку у народу! Прочитајте овај навод више пута јер ћете мало где речитије наћи на сведочанство својеврсне самодовољности која исијава из напредњачке жабокречине у шта се претворио политички живот у Србији. Избори тако не служе као инструмент за усаглашавање састава делегатских тела са политичком вољом грађана. Ма не, они се уопште и не тичу грађана. Они су потребни или нису потребни Вођи, они погодују или не погодују Његовим циљевима, они се дају оправдати само у контексту његових порива. Ако се не варам, то је кључна поента Антонићевог текста?

Аврамовић се тобоже чуди како је могуће да Антонић упада у наводну противречност када у истом тексту каже да су напредњачки најављени пројекти махом пропали (виле Томине свите се не рачунају!) и да Вучић и даље ужива високу подршку у бирачком телу. Ја ту не видим никакву противречност. Заправо један много познатији диктатор је уживао, на запрепашћење америчких послератних цензора и доушника, далеко већу подршку свог народа. Морам да се оградим да не поредим Вучића са тим диктатором, првопоменути је далеко ређе имао хистеричне испаде и то махом при крају своје дуготрајне каријере. Али једна интересантна паралела се намеће. Немачки канцелар коме су се дивили и неки ондашњи југословенски политичари често је неке суштинске стратешке потезе вукао када би исцрпео претходне могућности[1]. Када се чинило да једноставно не зна више шта да ради.

Чини ми се да и најава превремених парламентарних избора може да се уклопи у овај шаблон исхитреног и немаштовитог деловања. Али плаховита фортуна, како је то Антонић истакао, позивајући се на недавну српску политичку историју, зна баш такве потезе да награди фијаском.

На крају да се вратим на један моменат на који сам указао на почетку чланка. Зашто сам се позабавио овим Аврамовићевим текстом, а не неким другим напредњачким колумнистом? Разлог је зато што верујем да Аврамовић осликава један тренд. Наиме, поједини интелектуалци, јавни делатници различитих профила подржавали су својевремено напредњаке верујући да ће они заузети патриотски став, односно да ће недвосмислено штитити националне интересе када дођу на власт.

По почетку њихове владавине, многи су веровали да су про-ЕУ реторика и улизиштво Западу само привремени ексцеси док не стану на ноге и учврсте своје позиције. Али много времена је прошло, разни талови су постигнути, а кусање из напредњачког казана за неке се показало као врло опортуно. И сада, уместо да се брани нека конкретна Вучићева политика као што је Аврамовић покушао да то чини 2013. године пишући о Вучићевој косовској политици, прешло се на одбрану лика и дела самог вође. И та одбрана постаје све острашћенија, немаштовитија, без трунке отклона, уз уверење да критичари режима то могу да раде само из мржње или као део неке белосветске завере.

Било би интересантно када би професор Аврамовић разјаснио шта садашњи режим имплементира од пажљиво артикулисане националне културне и просветне политике у његовим многобројним чланцима и неколико књига? Неки напредњачки пулени још увек покушавају да продају уверење како нас још увек чека неки Вучићев национални обрт, али питање је да ли неко још увек то може да поверује. Осим ако, попут професора Аврамовића, не стекне чврсто уверење да су Вучићеви политички интереси легитимно изједначени са националним интересима српског народа?

А у све ужем аспртиману одбрамбених мера које стоје на располагању интелектуалним бранитељима Вучићевог режима, не треба да нас чуди да се ти чланци сведу на искрено питање фиктивног дебеовског оперативца Луке Лабана из Професионалца Душана Ковачевића: Ко вас плаћа да толико мрзите нашег председника?