Пожешко прихватилиште или логор за псе?

До јесени прошле године у близини Италијанског градића Монтикиари, функционисало је узгајалиште паса на Зеленом брду. Узгајани су за лабораторијска истраживања, вивисекцију и експерименте. Из Green Hill-а сваког месеца је 250 паса било слато у разне лабораторије широм Европе. Узгајани су само пси расе Бигл. Из неког разлога, иако су биглови направљени као одлични ловачки пси, дружељубиви и добри породични пси љубитељи деце, та раса је омиљена људским истраживачима, који баш на њима највише изводе монструозне експерименте. Пси из Green Hill-а су тако узгајани да проведу читав кратки живот без изласка на Сунце, све време у лабораторији у боловима, рођени само да би умрли у мукама. Бројна италијанска удружења за заштиту животиња су месецима правила разне петиције, анимирали су  новинаре, контактирали надлежне, али све без успеха. Све док се нису одлучили за директнији приступ.

Када су схватили да их има довољно, и да имају праведне захтеве, 28. априла више од хиљаду људи стигло је у градић у северној Италији, узвикујући ,,assassini'', наоружани транпарентима и пиштаљкама[1]. Опколили су узгајалиште, а једна група је пробила ограду, ушла у просторије, и избавила педесетак паса. Иако је полиција тог дана ухапсила дванаесторо људи, протестанти су постигли циљ. Јавност је сазнала за постојање Green Hill-а, и већ у јулу више десетина полицајаца је такође окупирала објекат, и прекинула рад узгајалишта забранивши даљу продају паса[2]. Подигнуте су кривичне пријаве против неколико запослених, због злочина над животињама, а почетком августа одлуком суда, злогласни објекат је затворен. Последњи биглови ослобођени су 20. септембра, а на тој церемонији говорио је и председник италијанског парламента.

У Србији нема узгајалишта паса за експерименте, али постоји неколико прихватилишта из којих се повремено чују вести о лошем поступању према псима. Највише вести стиже из озлоглашеног прихватилишта ,,Наш дом'' у Пожеги. Након првих вести о тамошњем третману паса, на Фејсбуку се формирала група[3], коју чини око 3.000 чланова, са идејом да из прихватилишта извуку што је могуће више паса. Група је брзо постала регионална, са члановима из Хрватске, Словеније и Босне и Херцеговине. У Загребу и Словенији су организована прикупљања новца за псе из Пожеге. Прикупљено је неколико хиљада евра, а након што је у неколико наврата спасено 64 паса, управница ,,логора'' прогласила је карантин, због наводног беснила, тако да више није могуће извући ниједну животињу. Они који су спасили псе показују слике на којима се види њихова неухрањеност, лоше и нестручно урађена стерилизација, болесни пси пуни крпеља. Велики број њих је угинуо након спасавања, као последица болести које су добили у прихватилишту.

Нажалост, овакве вести о Пожешком прихватилишту нису ни нове, ни прве. У новембру 2010. је удружење за заштиту животиња ,,Кошутњак'' поднело кривичну пријаву против управе ЈКП ,,Наш дом'' из Пожеге, када је председник те организације изјавио да тамо ,,псе убијају чекићима, и даве их ланцима'', и да пси једу једни друге[4]. Истовремено, и парадоксално, те исте 2010. године, у Златиборском округу, највише грађана (95) повређених од стране паса било је баш у Пожеги[5]. Значи, неко тамо очигледно не ради добро свој посао. Уместо да бесне псе склањају са улице, а ове друге стерилишу и пуштају напоље, они су радили потпуно супротно.

Оно што звучи стварно поражавајуће је то да ама баш нико од стране власти још увек од 2010. године није реаговао на пријаве против ЈКП ,,Наш дом''. Због тога је могуће разумети бахато понашање појединих запослених у Прихватилишту. Могуће је разумети зашто запослени не морају да дају сваког плаћеног пса, јер им се тако може. Могуће је разумети и како тамошњи ветеринар сме да се слика поред бочице еутаназијског отрова ,,Т61'', и да туђе слике паса коментарише истим злогласним називом, ,,Т61''. Уверени су да им се тако може. Око овог проблема се већ окупило три хиљаде људи, реаговали су и људи ван Србије, у иностранству је написано неколико чланака о тој теми на блоговима, чланови групе са Фејсбука написали су неколико пријава Управи за ветерину и Министарству пољопривреде, бар три удружења написала су кривичне пријаве... Значи, надлежни знају за оптужбе против Прихватилишта у Пожеги. А нисам баш сигуран да министар пољопривреде Горан Кнежевић може себи да допусти луксуз игнорисања очигледног проблема.

Након афере са афлатоксином у млеку, када је Кнежевић понудио оставку, па онда мистериозним, и још увек нерешеним нестанком 864 животиње из парка у Карађорђеву, и на крају игнорисањем стања у Пожеги, немогуће је не запитати се какав је кредибилитет Горана Кнежевића да обавља јавну функцију која му је дата? Просто, не постоји ниједан доказ да Министарство уме да ваљано ради. Његово министарство је суочено са барем три велика проблема, за мање од годину дана, и ниједан од тих проблема није решен на ваљан начин. Пријаве су написане, Министарство зна да постоје више него основане сумње да се нешто лоше дешава у Пожеги, постоје бројни докази, фотографије и сведоци, и опет није послало ни инспекцију која би проверила стање, а камоли да је покренуло поступак затварања тог ,,логора'' и евентуално подигло кривичне пријаве против запослених, уколико постоји основа. Направљена је и петиција[6] коју је до сад потписало скоро три хиљаде људи, и још увек није било реаговања.

Каква је то бахатост и колико је то велики посао за Министарство? Све и да су те пријаве лажне, и да 3.000 људи није у праву, какво је то аутистично министарство које нема слуха за захтеве грађана? И ако је ово превелики залогај и проблем за Министарство пољопривреде, како да очекујемо да сутра решавају озбиљније проблеме? Да не помињем афлатоксин, али како ће оно решавати надолазеће и све бројније проблеме са ГМО? И ако је Кнежевићу мало афера које је имао, ако му је мало то што се на јавној мрежи окупило три хиљаде људи тражећи правду и помоћ од његовог министарства, можда он чека да тих три хиљаде људи узме куку и мотику, па крене пут Пожеге, по узору на италијански Green hill? Била би то срамота за Србију, као и за сваку државу у којој грађани морају сами да се боре за остваривање права која већ постоје у закону.

Срамота је и начин на који су пси спасавани. Нисам сигуран да се усвајање паса из прихватилишта по закону наплаћује. Делује као рекеташење. Држава (порески обвезници) плаћа постојање прихватилишта и запослене, онда они за ту плату хватају псе по улицама, и на крају од грађана узимају рекет и наплаћују усвајање паса, 2.850 динара по псу. Нешто ту не звучи у реду. И велика је срамота за државу Србију да људи из Загреба, Ријеке, Словеније, верујући једни у друге, без постојања икакве званичне организације, шаљу новац у Београд, да би се тим новцем спасили пси из Пожеге. А власт и даље баш ништа не ради поводом тога, прећутно дозвољавајући шинтерима да настављају да раде на томе да прихватилишта пуне новим животињама, које ће се тамо мучити, добијати болести, и бити спремана за нова усвојења, која се наравно, плаћају шинтерају.

А срамота је, кад смо већ код те теме, што постоје и људи који себе називају патриотама, а тако олако одузимају право животињама на живот. Са све правдањима како људи имају већа права и како су животиње опасне на улицама. Не ради се о томе ко има више права, то није спорно, као што није спорно шта треба радити са агресивним животињама. Нико не тражи више права за животиње од људи. Али се траже права за незаштићене животиње. Нико од нас њима живот није дао, да би имао право да га тако олако узме. А живот је један, јединствен, непоновљив. Не мора неко да воли животиње да би поштовао живот. А ако неко баш не уме ни да поштује живот, власт би морала да учини да га натера да поштује постојећи закон. Од свих коментара ненаклоњених животињама, најмање су јасни коментари оних који се представљају као верници. Ако заиста искрено верују у Бога, морали би да верују и у то да животиње имају душу. Немам намеру да улазим у теозофске расправе, и немам појма шта је који пророк рекао о томе, животиње имају душу и мени је то сасвим јасно. Ко мисли да је душа једино дата човеку, а да су животиње покретни роботи, ко не верује да животиња има душу, требало би да се запита у постојање сопствене душе. Постоје и они који се називају патриотама, па мисле да ће негирањем права животиња потврдити свој патриотизам. Ваљда бркају борбу за права животиња са проевропским ставовима, и мисле да само еврофили имају монопол над тим, па онда осуђују та права у веровању да поступају патриотски. Неће нико одбраном животиња постати мање патриота, и не постаје се проевропљанин и глобалиста од тога, нема разлога за бригу.

У данашњој Србији постоје и други нерешени проблеми животиња. Случај са земунске пијаце, кад је злочинац убио четири штенета наочиглед пролазника, још увек није стигао на суд. Против полицајца из ПС Чукарица, који је у цивилу из службеног пиштоља убио пса док је овај стајао поред деце, пријава чак није ни поднета. Као ни против професора Средње пољопривредне школе у Ваљеву, који је пред ђацима пијуком убио пса. Од тад, десило се и неколико нових монструозних случајева, на које такође није реаговано. Десили су се управо због тога што на претходне није реаговано, a дешаваће се и убудуће, све док се неко у власти не сети да би на такве појаве морало да се реагује. Није тешко, а није ни велики посао. И узгред, постоји и петиција за формирање Полиције за заштиту животиња[7], коју је досад потписало шест хиљада људи. То је нешто што се годинама најављује, и њено постојање би могло да реши многе проблеме.

Не знам да ли је неким људима у власти јасно, али ово им није пут у Европу. Само постојање неког европског закона, а не и његова примена, не значи ништа. На фејсбук групи посвећеној проблему у Пожеги стоји пуно изјава о томе како је случај пријављен бројним светским организацијама и медијима, након исто тако бројних и неуспешних покушаја да се обрате домаћим надлежним установама. Не знам за медије, али ако нека од тих светских великих организација за права животиња буде одлучила да своје време посвети Србији, ствари ће другачије изгледати. OIPA је на свој сајт већ ставила текст о Србији[8], а изгледа да су обавештене и PETA и WSPA. А уколико неко као PETA дође у Србију, са својом огромном машинеријом и механизмима утицаја, вероватно ћемо имати нове захтеве за наставак пута у Европу.