Прихватање мандата са покрадених избора значило би издају грађана и признање легитимитета читавог изборног процеса

Јер насиљем се могу извршавати препади и постићи корисни

преокрети, али се не може трајно управљати. Терор као

Средство владања брзо отупи-Иво Андрић

Kада се сагледају досези и резултати пост-изборне борбе опозиције окупљене око листе „Србија против насиља“ за непризнавање и поништавање очигледне изборне крађе на ванредним изборима, одржаним 17. децембра 2023. године, могу се уочити неколико важних елемената, који могу одредити даљи ток настале дубоке пост-изборне политичке кризе. Њу иначе владајући режим покушава истрајно да негира и сведе настојања опозиције на „неуспеле и немоћне покушаје дестабилизације власти и тежње да се дочепају власти на улици користећи насиље“.

Напротив, представници листе „Србија против насиља“ су се определили за институционални пут доказивања крађе која је извршена на овим изборима, ненасилне протесте, ослањање на оправдано и све веће незадовољство грађана и људи који су гласали за ову политичку опцију, као и директну акцију младих људи и студената.

Без обзира што она до сада није успела да окупи и ангажује већи и значајнији број њених бирача и грађана, искуство протеста из 1996. године тешко да се може данас поновити, ипак и даље истрајава на захтевима да се не признају резултати ових нерегуларних ванредних избора, који су прави пример кршења и злоупотребе свих норми слободног и демократског изборног процеса. Међутим, и поред оправданих упозорења на могући неповољан исход оваквих избора, опозиција је пристала да под изузетно неповољним условима изађе на ове изборе који су до краја оголили диктаторску природу клептократског напредњачког режима.

Оправдано оспоравање „резултата“ ових тзв. „ванредних избора“ опет је у први план вратило на нашу политичку сцену пресудно важно питање легитимитета и залагање за обезбеђивање услова за слободне и демократске услове, јер је овај диктаторски режим спроводећи отворену и бруталну изборну крађу - показао сву своју нелегитимност и спремност да на бесрамни начин кривотвори и овога пута изборну вољу народа. Оправдано довођење у питање легитимитета напредњачког режима сада је у средишту настале политичке кризе, јер овај режим никада није ни имао стварни и на слободно и демократски израженој народној вољи засновани легитимитет.

Странке окупљене око листе „Србија против насиља“ представљају сада озбиљну политичку снагу, што је резултат њихове рационалне одлуке да се уједине и тиме је њихова одговорност већа у оспоравању легитимитета режима - огрезлог у крађи и манипулацијама. Зато они не треба много да се заносе да су њихови изборни резултати израз доминације тзв. „грађанске Србије“ у опозиционом бирачком телу. Неопходно је да се и даље граде мостови и облици сарадње са национално опредељеним бирачким телом које и даље представља озбиљан и незаобилазан политички потенцијал, без обзира на то што је А. Вучић све учинио да спречи уједињавање десне и национално оријентисане опозиције.

То је имало и одређени позитиван исход, јер се након избора може јасно видети ко је са овог дела политичког спектра стварна опозиција, а ко добија похвале од А. Вучића, и ко су његови нови, омиљени тзв. „опозиционари“. Листа „Србија против насиља“ се увелико узда, следећи своје опредељење за што бржи улазак у ЕУ, у могућност посредовања тзв. „међународне заједнице“ која очигледно и даље истрајно подржава А. Вучића у његовом спровођењу немачко-француског споразума, а који доводи до признавања псеудо косовске државности, што се одмах показало након избора доношењем владине одлуке о могућности коришћења косовских таблица на државној територији Србије.

Албанској страни је стигла и нова награда ЕУ у виду одобравања визне либерализације, српској страни се као и увек до сада само испоручују нови захтеви који они послушно извршавају понављајући и даље овешталу политикантску мантру да „никада неће признати независност Kосова“. Представници тзв. „грађанске опозиције“, осим М. Алексића, нису се ни осврнули на овај отворени велеиздајнички чин А. Вучића, нити на својим протестима и окупљањима спомињу Kосово и Метохију као најважније наше национално и државно питање.

Мало је вероватно да ће ЕУ и САД одустати од досадашње отворене подршке А. Вучићу у спровођењу њихове намере да коначно „реше“ питање Kосова и Метохије потписивањем правно-обавезујућег споразума о нормализацији односа Београда и Приштине, а што претпоставља спровођење Охридског споразума, који њихов штићеник и фактор одржања стабилности „није потписао“, али се сагласио да га спроведе у дело, што већ увелико и чини.

Што се тиче „конструктивне“ улоге тзв. „међународне заједнице“, ми барем добро знамо колико вреди њихова дата реч и колико су они спремни да погазе свако обећање и договор претварајући заједно са А. Вучићем лаж и манипулацију у начин њиховог политичког деловања. Наше историјско искуство нам показује да у последње три деценије након разбијања СФРЈ примена дуплих стандарда и спровођење њихових пре свега геополитичких интереса представљају огољено средство функционисање ЕУ, САД и њихових сателита.

Тако се дешава и у овој нашој пост-изборној кризи. Јасно је да сада истрајну борбу против овог нелегитимног и погубног режима морамо да водимо сами настојећи да одбрану истинске изборне воље претворимо у наш главни циљ као упориште за доследно заступање демократских вредности и начела. И зато није случајно што је на протесту који је организовао Проглас, он оличава управо овај основни демократски принцип-залагање за одбрану уставности и темељних демократских и цивилизацијских вредности, изнова показана она енергија и велика бројност грађана која говори да су промене могуће и да наше друштво није у потпуности заробљено.

Још једном се показало да политичке странке не могу да врате изгубљени интегритет и поверење грађана, јер су остале затворене у своје уско страначке интересе и неспремност да се прилагођавају захтевима новог времена, сензибилитету нових генерација и афирмацију компетентних људи са угледом и озбиљним интегритетом. Проглас црпе снагу и велики утицај из свог нестраначког приступа и обнављању политичког и друштвеног простора у коме се може чути и препознати аутентични глас и захтеви грађана.

Промене су могуће ако опозиција овога пута најзад покаже доследност у оспоравању легитимитета овог диктаторског режима и истрајност у одбрани изборне воље грађана , враћајући у центар пажње питање легитимитета и захтеве за обезбеђивање услова за слободне и демократске изборе.

„Немојте нас издати“, могло се чути као слоган на претходним опозиционим окупљањима. Велики српски песник Љ. Симовић је са пуно права рекао: „Прокоцкали смо и 5. октобар и све оне силне демонстрације“. И то се намеће као највећи изазов за опозицију, јер прихватање мандате са ових покрадених избора било би признавање легитимитета целог изборног процеса и представљало би велики пораз за грађане који месецима протестују тражећи слободу, правду и борбу против овог насилног и погубног напредњачког режима. Прихватање мандата би било још једно неопростиво изневеравање воље грађана на које се непрестано позивају представници листе „Србија против насиља“ и показало би и то не први пут да су странкама важнији њихови политички маневари и интереси и њихов опстанак на нашој политичкој сцени него вишемесечна истрајна борба грађана за основне демократске принципе, правду и слободу.

Р. Фемић је у тексту „Опозиција може да стави Вучића пред нерешиву једначину“, објављеном у новини „Нова“, на прави начин изнео изазов пред којим се налазе лидери тзв. грађанске опозиције. „Сада лидери СНП имају прилику да покажу да могу боље. Одрекли би се месечног прихода од 390.000 евра, али би личним примером демонстрирали чега су све спремни да се одрекну када је у питању одбрана интереса грађана које представљају“.

То је заиста озбиљан и далекосежни изазов, међутим пратећи реаговање појединих страначких функционера листе „Србија против насиља“ јасно је да већ постоје различита мишљења и ставови о томе да ли треба прихватити мандате на свим нивоима добијене на покраденим и нелегитимним изборима. Павле Грбовић из Покрета Слободних грађана , деривата Грађанског Савеза, је изнео следећи став који наглашава значај тактичког приступа: „Опозиција не може да одбаци мандате, могу само посланици да поднесу оставке након конститутивне седнице. У овом тренутку се бавимо искључиво оспоравањем нелегалног изборног процеса, а о ТАKТИЧKИМ ПИТАЊИМА ћемо тек дискутовати уколико дођу на дневни ред. Странке које чине коалицију Србија против насиља су освојиле готово за трећину више мандата него у претходном сазиву, што је респектабилни резултат .Скупштински рад је помогао да се профилишу и нека нова лица, а свакако је у огромној мери помогао стварању опозиционог јединства које је учвршћено кроз организацију протеста и касније крунисано једном изборном листом. Све су то фактори које треба узети у обзир пре доношења одлуке“.

Председника Покрета Слободних грађана, по свим истраживањима ова организација никада није имала више од 1 посто у бирачком телу, само треба подсетити да су на овим нелегитимним изборима респектабилан резултат обезбедили пре свега грађани, а не странке и они су били одлучујући фактор у њиховом обједињавању опозиционих странака које и даље нажалост настављају борбу за првенство у њиховим редовима. Може се наћи још „тактичким потребама“ мотивисаних изјава у наступима Д. Ђиласа и З. Поноша, али и представника Зелено левог фронта који говоре да „треба деловати у институцијама“, за које непрестано понављају да „не функционишу и да не постоје“, али и ванинституционално на улици, они тако остају верни и свом првобитном активизму.

Најбољи одговор на ова конструктивна тактичка залагања појединих опозиционих представника дао је Бранко Kукић говорећи о природи наше опозиције. „Kада се догодило за све ове године да међу опозицијом није „пукло“? Бојим се да ће се то догодити - ако добију на изборима и овога пута. Сви ће истицати своје врле и пресудне заслуге и тражити „свој део“ као на деоби имовине коју је неко трећи стекао“. Прихватање мандата може отворити простор и за разбијање јединства унутар листе „Србија против насиља“, што би био прави поклон А. Вучићу, јер је већ успео да девастира и маргинализује национално опредељене политичке странке. Актуелним страначким лидерима и лидерчићима мора коначно бити јасно да они више немају организациону, а ни кадровску моћ да покрену неопходну критичну масу за постизање промена у нашем разореном и опустошеном друштву, као што је то било 1996. и 2000. године, зато је порука грађана и Прогласа да се у борби против овог погубног диктаторског режима мора показати пре свега доследност, неприхватањем мандата пре свега, начелност, истрајност и постојаност у заступању одбране изборне воље грађана, обезбеђивање услова за демократске и слободне изборе али и да нема више места за политикантске компромисе и договоре „реалистички“ и конструктивно оријентисаних политичара који ће због својих тактичких интереса жртвовати пробуђену енергију грађана ради остваривања својих личних и уских страначких интереса.

Зато слоган „Немојте нас издати“ израз је воље окупљених грађана на протестима, сличан је покличу из мајских протеста „Вучићу, одлази!“, има далекосежну важност и утицај, јер свако прихватања резултата ових нелегитимних тзв. избора, што ће се десити ако буду прихваћени мандати, само ће још више отворити простор за повлачење грађана из политичких процеса и политичког деловања и створити од Србије у будућности право „Мртво Море“ о коме је писао непревазиђени Радоје Домановић.

Kада А. Вучић сазове конституисање тзв. новог сазива Народне Скупштине након проглашења резултат нелегитимних и покрадених ванредних избора, онда је права историјска прилика за ново окупљање Прогласа, опозиционих странака, побуњених студената и грађана - на коме ће се обзнанити неприхватање мандата од стране опозиције на свим нивоима и тиме до крајњих граница продубити пост-изборну кризу и показати да су слободни избори и легитимна изборна воља једина залога и неопходни услов за формирање и функционисање демократске власти, владавине права и одбрану државних и националних интереса нашег народа и српске државе.

Сетимо се рећи Достојевског који је говорио“ Човек једноставно жели независан избор, ма шта та независност коштала и ма куда водила“.