Putujući cirkus Aleksandra Vučića

Tako su Nemci nasamareni i to im je plata za njihove zablude.

Martin Luter (1483—1546)

Posle duge pauze Srbi su dočekali da južnu pokrajinu Republike Srbije, doduše njen najseverniji deo, poseti jedan zvaničnik srpske Vlade najvišeg nivoa. I to ne bilo koji već onaj koji je naređao dugi niz zvanja i titula kao neki habzburški princ. Povrh toga institucije samoproglašene Republike Kosovo nisu uputile oštar protest, niti su na bilo koji način ometale boravak predstavnika srpske Vlade na teritoriji, koja je po rečima Edite Tahiri, zajedno sa Preševskom dolinom, albanski domen. Neki nezvanični podaci ukazuju da su zajedno sa predstavnikom srpske Vlade na severu Kosova i Metohije boravili i pripadnici srpskih bezbednosnih službi, među njima i pripadnici Žandarmerije. Slabije obavešteni posmatrač bi možda naslutio da je konačno počela da se primenjuje rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i da se jedan kontingent srpske policije, doduše dosta stidljivo, vratio na Kosovo i Metohiju. 

Ipak, svako kome je poznat kontekst posete Aleksandra Vučića srpskim opštinama na severu Kosova i Metohije zna o čemu je tu zapravo bilo reči. Odmah nakon parafiranja tzv. Briselskog sporazuma srpska Vlada je uvidela da su Srbi na KiM najveća prepreka za njegovu implementaciju. Ukidanje srpskih institucija, nasilno uklapanje u ustavni okvir tzv. Republike Kosovo bez ikakvih čvrstih garancija međunarodne zajednice ili Srbije da će se predviđena autonomna prava (iako do krajnjih granica sužena) ostvariti deluju kao nepremostive prepreke u implementaciji ovog sporazuma od koga, prema tumačenjima beogradskog političkog establišmenta, zavise dalje evrointegracije Srbije. 

Od samog parafiranja sporazuma pa do jučerašnje Vučićeve posete KiM može se kao svojevrsna politička konstanta pratiti rad Vlade na obeshrabrivanju i obesmišljavanju bilo kakvog otpora implementaciji Sporazuma. Tako je premijer Vlade Republike Srbije Ivica Dačić izjavio kako bi se ukidanje srpskih institucija lako moglo izvesti prekidanjem njihovog finansiranja iz republičkog budžeta i ukidanjem radnih mesta, ali da Vlada, valjda kao akt milosrđa, to neće da uradi, već će na svaki način nastojati da sa Srbima sa Kosova i Metohije postigne sporazum. I drugi zaposleni u Vladinim ustanovama širom Srbije bi se mogli zapitati da li se i njihova radna mesta mogu lako ukinuti ako ne deluju u skladu sa proklamovanom politikom Vlade? U duhu apokaliptičnih političkih vizija prvi podpredsednik Vlade je izjavljivao kako i sama Vlada može da padne, ali da ne dolazi u obzir da padne Sporazum dok je vodeća apologetkinja Dačić—Vučićeve Vlade Vesna Pešić nedavno izjavila kako sporazum moramo da sprovedemo (ko to?) čak iako ga sami građani odbiju – toliko o građanskim političkim vrednostima. 

U prethodnim danima i nedeljama kao argumenti Vlade, provladinih medija i javnih delatnika zašto je važno da se Sporazum implementira u neokrnjenom obliku  isticano je sledeće: 1. neimplementacija Briselskog sporazuma otežaće srpske evrointegracije, a Srbija, kako nam je bezbroj puta do sada ponovljeno, nema vremena za gubljenje; 2. Srbi će biti ostavljeni na cedilu, bez ikakvih međunarodnih garancija, prepušteni na milost i nemilost albanskim nasrtajima, koji su najavljivani kao nešto što se samo po sebi podrazumeva; 3. Sporazum predstavlja međunarodnu obavezu koju je na sebe preuzela Vlada RS, potvrdila Narodna skupština i kao takav akt koji je neupitan za bilo koga u Srbiji, ponajmanje za odbornike nekoliko opština. 

Svi ovi argumenti u osnovi imaju dve stvari: širenje straha među Srbima na Kosovu i Metohiji uz lagano uveravanje da se ništa bolje nije moglo postići i stvaranje svojevrsnog unutrašnjeg fronta u samoj Srbiji, kako bi se što žešće osudili oni koji su se drznuli da ugroze evrointegracije, napredak i priključenje porodici modernih evropskih naroda. Stvaranje unutrašnjeg neprijatelja od dela sopstvenog naroda taktika je koju je Vlada odabrala u usaglašavanju stavova sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Izlišno je trošiti reči koliko malo veze ovakav pristup ima sa građanskim vrednostima na kojima bi trebalo da počiva moderna politička zajednica. Ranije sam ukazivao kako zastrašivanje albanskim nasiljem, nekakvom Olujom na sever Kosova, predstavlja zapravo svojevrsnu impicitnu legalizaciju ovog nasilja – prema ovom gledištu koje ne zauzimaju samo pojedini vladajući političari već i vrlo ugledni novinari nasilje koje bi eventualno preduzeli Albanci posmatra se kao svojevrsna prirodna nepogoda, nešto neizbežno i samorazumljivo. Pritom, ako se ne varam, nijedan zvaničnik nije izneo na osnovu kojih saznanja se govori o toj kosovskoj Oluji? Da li takva saznanja uopšte postoje ili je reč o nezasnovanom širenju straha i panike među stanovništvom? S druge strane, ako ima bilo kakvih čvrstih saznanja zašto se ona ne publikuju i zašto se ne zatraži zaštita i pomoć relevantnih međunarodnih ustanova? 

Za razliku od odlučne Vladine politike da se Briselski sporazum mora sprovesti po svaku cenu, neke opozicione stranke u Srbiji i nevladine organizacije su insistirale na tome da sporazum predstavlja izdaju srpskih nacionalnih interesa i narušavanje ustavnog poretka. Kao i obično, održano je više protestnih skupova, najavljene su različite inicijative, uz vrlo malo zajedničkog političkog delovanja. Kulminacija tih napora bio je miting na Trgu Republike u Beogradu održan 10. maja 2013. godine. Ovaj skup, očito masovniji nego što je to Javni servis izveštavao, iskorišćen je od različitih Vladinih zvaničnika i predstavnika civilnog društva  da se učesnici kriminalizuju, o čemu je ranije bilo dosta reči (episkop Atanasije, Antonić, Lazić). Na ovom skupu predstavnici Srba sa Kosova i Metohije ponovili su ranije više puta izneti stav da im je jedini cilj da ostanu deo pravnog poretka Republike Srbije, odnosno građani sopstvene države (o ovome su se izjašnjavali na samom severu Kosova i Metohije referendumski i plebiscitarno). 

U situaciji kada su gledišta ovako oštro suprotstavljena i kada je Vlada očito proklamovala neke vrednosti iznad suverene odluke njenih građana (oličene u Ustavu Republike Srbije i izjašnjavanju srpskih građana na Kosovu i Metohiji) možemo postaviti pitanje kakav je smisao mogla imati Vučićeva poseta Kosovu i Metohiji? Sam Vučić je u intervjuu beogradskoj Politici nastavio sa praksom kriminalizacije svojih potencijalnih sagovornika sa severa Kosova (što je inače nit koja se proteže od čuvene Insajderove Patriotske pljačke na B92) – plakate sa kritičkim (potencijalno i uvredljivim sadržajem) nije štampao narod već Zoran Jakšić, brat Marka Jakšića, koji se obogatio različitim mahinacijama u trgovini sa državnim ustanovama (Trepčom i bolnicom). Lično diskreditovanje pojedinih srpskih ličnosti sa severa Kosova i Metohije valjda treba da obesmisli njihovu kritiku Vladine politike? Ali čak i ako sve te tvrdnje o kriminalnoj delatnosti pojedinih ličnosti usvojimo kao tačne to ni na koji način ne slabi načela koja oni proklamuju. Ako je Zoran Jakšić kriminalac, treba da odgovara u skladu sa zakonima Republike Srbije i na tome se taj problem iscrpljuje – ali nazvati Zorana Jakšića kriminalcem pa obavezno naglasiti da je u pitanju brat Marka Jakšića nije ništa drugo nego jeftino politikanstvo, koje Vučiću vazda nije bilo strano. U istom intervjuu Vučić je optužio neke političare da su imali vremena da pale ambasade i džamije dok je on boravio u teškim trenucima sa srpskim narodom na KiM – za to mu svaka čast, ali kakve veze to ima sa sadašnjom politikom Vlade? Ozbiljne optužbe da su pojedini političari učestvovali u paljenju ambasada i džamije zahteva i malo ozbiljnije dokaze – čak i najmoćnijem čoveku u zemlji ne možemo baš uvek verovati na reč. 

Da li je Vučić mogao da ponudi Srbima na severu KiM bilo šta što bi se značajnije odstupalo od parafiranog sporazuma i to u interpretaciji Brisela (koja je neodoljivo bliska prištinskoj interpretaciji)? Sigurno ne. Tako da je Vučićev putujući cirkus pre podsećao na slične manifestacije članova predsedništva SFRJ pred rasprad države nego na ozbiljne pregovore sa izglednim rezultatima. Doček koji je verovatno bio ispod svakog očekivanja nisu pokušali da učine pompeznijim ni provladini mediji, u duhu multipliciranja prisutnih na mitinzima u poslednjim mesecima vlade Slobodana Miloševića. Bezbroj je razloga protiv sporazuma, čini mi se da sam mogao danas da iznesem više razloga protiv, nego što je bilo ko od vas rekao, ali postoji jedan dobar razlog, sporazum je jedini način da Srbija opstane, da ostanemo ujedinjeni i da zajedno rešavamo pitanja iz naše budućnosti, naveo je Vučić u ovom obliku svoj ultimativni argument zašto je važno da se sporazum prihvati. I najverniji Vučićevi sledbenici teško da mogu da poveruju da je opstanak Srbije doveden u pitanje implementacijom ili neimplementacijom Briselskog sporazuma. Srbima na Kosovu i Metohiji, kao građanima Republike Srbije, ne preostaje ništa drugo, nego da se oslone na srpske ustanove u ostvarivanju svojih prava. Srbi sa severa KiM jednom su bili nasamareni slatkorečivim obećanjima (na drugom krugu predsedničkih izbora u sve četiri opštine pobedio je Tomislav Nikolić) pa im sada ne preostaje ništa drugo nego da paze da plata za njihove zablude ne bude nova obmana.