Референдум о "правно обавезујућем споразуму са Косовом" био би противзаконит - не може се постављати питање које је супротно Уставу

Сведоци смо да се у јавности непрекидно тврди да треба формулисати платформу за преговоре са Албанцима у вези Косова и Метохије и да се пре свега од председника Вучића очекује да, макар концепт платформе изнесе широј јавности.

Овакве и случне тврдње су нетачне. Србија је изнела своју платформу за преговоре о КиМ доношењем Устава 2006.године. Наша платформа је дефинисана као суверенитет Србије на КиМ и положај КиМ као суштинске аутономије унутар Србије. Тада смо, напуштајући концепт КиМ по Уставу из 1990.године, у великој мери изашли у сусрет захтевима Албанаца на КиМ.

Став Србије је јасан, најјавније могуће изнет и апсолутно непроменљив, осим у поступку промене Устава. Изван поступка за промену Устава, свако конципирање било какве другачије платформе, ко год да тако нешто ради, је противзаконито.

У погледу реферндума треба разликовати следећа питања: који референдуми су законити, а који нису и може ли се уопште о КиМ одлучивати на референдуму.

Два су референдума законита. Један је факултативан, а један обавезујући.

Факултативан референдум је предвиђен за потврђивање Закона о суштинској аутономији КиМ који би претходно усвојила скуштина. Скупштина може, али и не мора да пита грађане да ли се они слажу са садржином суштинске аутономије КиМ. Ово због тога што се тиме не дира у суверенитет и териотријални интегритет Србије.

Референдум је обавезан уколико се мењају таксативно набројани најважнији делови Устава, у која питања спадају и преамбула и организација власти у Србији. Ако би скупштина усвојила предлог промене Устава који би другачије регулисао положај КиМ, а то значи на начин да КиМ више није у саставу Србије, онда би се грађани изјашњавали на питање које је би гласило „Да ли потврђујете предлог промене Устава који је Народна скупштина РС усвојила...“.

Референдум о коме би се грађани изјашњавали у погледу „правно обавезујућег споразума“ са тзв.Косовом је противзаконит и свако ко би га расписао би био кривично одговоран ( као и за само потписивање таквог споразума). Не може се постављати питање које је супротно Уставу и важећем правном поретку. Прво мора да се промени Устав.

Заиста се рационално поставља и питање да ли може једна генерација да одлучује о тако судбоносним питањима какво је КиМ, које је ван сваке сумње ствар свих генерација Срба ( и не само Срба, али пре свега нас Срба). И да ли може да одлучује супротно ономе како су све генерације уназад хиљаду година одлучивале о КиМ.

У духовном, моралном, идентитетском, државотоврном смислу, одговор је једнозначно да не може. И држим да тако треба разумети и став СПЦ, када каже да о КиМ уопште не може бити реферндума. Потпуно се слажем.

Међутим, нужно је анализирати да ли би такво изјашњавање грађана било признато по међународним нормама. Да ли би, у случају да је један човек изашао на референдум и гласао“за“, такво одрицање од КиМ било прихваћено као легално. Било би прихваћено и тзв.Косово би постало пуноправни члан Уједињених Нација.

Ево због чега. Свака међународна анализа би узела у обзир и то како је питање промене устава било регулисано по Уставу из 1990.године. Тада је за промену Устава било потребно да се на реферндуму изјасни „за“ више од 50% од укпног борја бирача. Дакле, било је предвиђено да се Устав може изузетно тешко мењати. Уставом из 2006.године мењана је та одредба и установљен је сасвим други приступ променама Устава убудуће. За неке мање важне промене, уопште се не тражи референдум, а за најважније се сматра да је промена на референдуму потврђена када се „за“ изјаснила већина изашлих на гласање.

Према томе, смисао ових одредби по важећем Уставу је у томе да се спречи, да они грађани који не желе да користе своја грађанска права, својом апстиненцијом, спрече остале грађане који желе да користе своја грађанска права у обликовању државног уређења и територије, да то могу и да остваре.

Такву промену Устава би признале и Русија и Кина, јер је процедура испоштована, а свако другачије тумачење би представљало мешање у унутрашње односе државе, што је супротно њиховом темељном опредељењу у међународним односима.

Отуда није контрадикторно рећи да је СПЦ у праву када се залаже за то да о КиМ не може бити реферндума, али да је због реалних политичких последица нужно масовно изаћи на референдум у склопу могуће промене Устава и својим одлучним „против“ се придружити истој вертикали слободарства својим прецима.

Ако би био расписан незаконити референдум, изван поступка за промену Устава, не само да се на такав референдум не сме изаћи, него се против тога мора борити свим расположивим средствима. А сва су дозвољена.