Са српским држављанством против државе Србије

Након неколико дана неизвесности, Соња Бисерко је потврдила да је добила позив и да ће сведочити против Србије, као сведок Хрватске у њеној тужби за ратне злочине[1]. Тада је изјавила и да је стање у Србији хаотично, и да се ,,не може поуздано утврдити ко влада земљом'', па је, ваљда у том контексту, увређено оптужила ,,некога у државном врху'' да је вест о њеном сведочењу проследио медијима. Као да је то део неког њеног приватног учешћа у приватној тужби, па су зли појединци из српског правног тима то проследили држави, а они медијима. А све у циљу тога да се она изложи ,,новим притисцима, шиканирању, застрашивању''.

Пре свега, требало би умирити госпођу Бисерко. Ништа јој се у Србији неће десити. А не би ни требало. Немогуће је говорити о тој теми, а не сетити се примера Наташе Кандић. Председница Фонда за хуманитарно право једини је држављанин Републике Србије која је присуствовала свечаном проглашењу независности, одржаном у нелегалној Скупштини Косова почетком 2008[2]. Након тога, не само што није трпела званичне, правне последице, него чак није било ни већих осуда у јавности. Пет година пре тога, јавно је ошамарила прогнаника са Косова, који би по годинама могао да јој буде отац, и не само што јој се ништа није десило, него је чак и суд ослободио кривице, наводећи да је то била „нужна одбрана“.

Према томе, ништа се лоше неће десити ни Соњи Бисерко, нема разлога за стрепњу. Ништа јој се није десило ни када је Хелсиншки одбор 2008. објавио списак ,,неподобних'', неколико десетина професора, интелектуалаца и јавних личности [3], у извештају који је више личио на орвелијанску хистерију него на озбиљан научни рад. У том ,,извештају о стању људских права у Србији'', на хрватском језику написана је препорука да се поједини уџбеници и научни радови цензуришу, и замене уџбеницима из Хрватске и Косова, а неке професоре одстранити из јавности, јер је ,,промена српског националног идентитета могућа једино уклањањем српске културне и националне елите'' [4] .

Али, постоји нешто у чему се делимично слажем са госпођом Бисерко. Заиста, на неки начин њено сведочење на страни Хрватске није спорно. Или је барем разумљиво. Али оно што би требало да буде спорно је њено држављанство. Нешто ту није логично. Бисерко за себе каже да јој ,,припадност било којој етничкој групи, ни Србима, ни Хрватима, ни Бошњацима, не значи много''[5][6]. То је, наравно, њено уставно право, она не мора да осећа своју националну припадност и не мора да се изјашњава по том питању. Али, то питање постаје врло важно уколико она одлучи да сведочи против своје државе у тако важном судском поступку. Није свеједно да ли она сведочи као грађанин Србије, или као грађанин друге државе. У првом случају, њено сведочење има далеко већу тежину. И свака пресуда биће од велике важности свим грађанима Србије, без обзира на националност. Због тога то није питање националности или национализма, него крајње логично и практично питање, којим би свака грађанска држава морала да се бави. Питам се колико би времена било потребно неком суду у Америци да одузме држављанство имигранту који се спрема да сведочи против САД? Можда би се мерило сатима.

Недавно је Фудбалски савез Бразила најавио да ће покренути поступак за одузимање држављанства свом нападачу Дијего Кошти, због тога што је одлучио да промени дрес, и да на следећем светском првенству игра за репрезентацију Шпаније, а правно одељење Савеза навело је да ће деловати да се такав случај не би поновио[7]. И поред тога што Кошта вероватно Бразил доживљава као своју домовину, а себе као Бразилца, неко је закључио да није праведно да он има бразилски пасош уколико игра за другу државу. Што делује у реду. Кад неко на утакмици промени дрес, није нормално да се и даље назива чланом првог тима, оног против кога игра. А то постаје још важније кад се зна да је ,,утакмица'' у Хагу далеко озбиљнија од фудбалских такмичења.

Постоје и ближи слични примери. Од краја прошле године, од Срба избеглих их Хрватске, који живе у Републици Српској, тражи се да врате личне карте[8] . Због тога они неће моћи да траже повраћај имовине, станова, кућа, неће моћи да траже надокнаду штете, неће имати бирачко право. А они нису радили ништа. Нису јавно говорили против Хрватске, нису заступали ништа противно интересима државе Хрватске, а поготово нису сведочили против Хрватске. Њихов једини грех је тај што их је Хрватска протерала, а онда казнила због тога што више не живе на месту са којих их је протерала.

Ако Хрватска може да на тај начин одузме неколико хиљада личних карата, не би било ништа чудно ни да Србија одузме неколико пасоша онима који раде против интереса свих грађана.

И кад смо већ код те теме, недавно је обелодањено да у Сирији на страни терориста и припадника Ал Каиде ратује и 60 држављана Србије. То су људи који се такође боре против интереса ове државе. Влада у Дамаску је међународно призната, и пријатељ је Србије, и није у реду што испада да Србија шаље ратнике у борбу против ње. Осим тога, по повратку у Србију, ти борци сигурно неће постати мирољубиви део заједнице. Неће се вратити својим мирнодопским пословима, и тешко да ће се уклопити у друштво. Уколико и не начине неку штету у Србији, не би требало да нас зачуди нека будућа вест, о ,,терористи из Србије који је подметнуо бомбу'' у некој западној држави. Не би то звучало лепо. Требало би на време озбиљно размишљати о томе.

Држављанство Републике Србије би требало да буде част и обавеза, а не нешто што се узима здраво за готово. Уколико неко себе не доживљава као грађанина Србије, жели да сведочи против њених грађана, или да присуствује свечаности отимања дела њене територије, или да ратује на страни терориста, нема проблема, али ти људи то не би смели да раде са српским пасошем. Крајње је време да о српском пасошу престане да се размишља као о последњем уточишту оних ,,којима припадност било којој етничкој групи не значи много''. Нека постану апатриди, па нека онда сами одаберу државу којој припадају. Уколико се одлуче на Србију, добродошли су, али први корак је да подносилац захтева напише изјаву да Републику Србију сматра својом државом.