петак, 18. октобар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > “Самостални ДСС” као део Вучићеве предизборне стратегије
Политички живот

“Самостални ДСС” као део Вучићеве предизборне стратегије

PDF Штампа Ел. пошта
Ненад Пиваш   
среда, 12. август 2015.

Још се пред парламентарне изборе 2014. могло видети да Вучићева стратегија против опозиције не подразумева само контролу штампаних и електронских медија, који, већ према потреби, сатанизују или у потпуности игноришу његове политичке противнике, већ и стварање нових странака и сејање раздора између оних постојећих. И тако, захваљујући Тадићу, Саши Радуловићу, многим малим групама, плус изласком суверенистичког блока у три подељене колоне, СНС добија 48,3% и апсолутну већину у Скуштини, коју од обнове вишепартијског система у Србији није имао нико изузев Милошевићевог СПС-а у првој фази.

Но, пракса непрекидног стања предизборне кампање изгледа да подразумева и наставак ове тактике, тако да се ситњење и удробљавање противника наставља и годину дана после формирања нове/старе владе (да ли је премијер већ испланирао нове ванредне, то не можемо са сигурношћу знати).

Најновији пример могли смо да видимо у групацији која себе назива „Самостални ДСС“ и коју предводи бивши председник извршног одбора Андреја Младеновић. У питању је део (углавном) београдског ДСС-а, од којих су неки подржали избор Санде Рашковић Ивић на чело странке, док су неки били против, што значи да међу њима нема никакве идеолошко-програмске блискости и јединства. Међутим, поред идеала постоје и други фактори који могу ујединити људе, као што је то, рецимо, учешће у (градској) власти.

С обзиром на то да, за разлику од других општина, власт у Београду никад није била одвојена од републичке власти и односа према њој, врх ДСС-а је дошао до разумног закључка да је позиција у којој се, са једне стране, СНС критикује због прозападне политике, док се, са друге стране, са том истом странком држи власт у Београду (и поред бесмислених и штетних пројеката попут „Београда на води“) лицемерна и штетна.

Остајање на власти по сваку цену као врхунски идеал није нешто што даје морални ореол, та позиција се тешко може правдати, те је зарад њене успешности било  потребно замаскирати је некаквим “идеализмом” и измишљеним принципима.

Из таквог закључка самом природом ствари дошло се до одлуке о изласку из београдске власти, што је део њих којима није било баш мило да се одрекну својих позиција и колача који из њих следи навело да, најпре, покушају да спрече такву одлуку сменом Санде, а када су видели да за то, као и за останак у власти са СНС-ом, немају већину, и да се одвоје од ДСС-а, иако тврде да то нису учинили.

Наравно, остајање на власти по сваку цену као врхунски идеал није нешто што даје морални ореол, та позиција се тешко може правдати, те је зарад њене успешности било  потребно замаскирати је некаквим “идеализмом” и измишљеним принципима. Почели је са причом о наводном кршењу процедура при доношењу одлука у ДСС-у, али се брзо прешло на другу тактику, то јест директне нападе на Санду Рашковић Ивић (и, колатерално, на Ђорђа Вукадиновића, као некога ко, наводно, стоји иза овог новог курса у ДСС-у) .

У гостовању Небојше Бакареца на ТВ Коперникус и то, гле чуда, баш код чувеног СНС-овца Владе Ђукановића, имали смо прилику да чујемо низ клевета и замена теза које би, ваљда, требало да оправдају овај очигледан опортунизам дела градских функционера ДСС-а.

Најпре Бакарец истиче како је он, ето, био против избора Санде за председника ДСС-а, али како их није тада напустио јер је решио да јој пружи шансу, те је са њом сарађивао седам месеци, али, ето, није био задовољан оним што она ради. Ово само по себи не мора бити спорно. Заиста, могуће је сарађивати са неким, па се затим разочарати у њега. Међутим, чиме је Бакарец разочаран? Има много тога, али упадљиво је да се скоро све што јој замера догодило пре него што је она дошла на чело ДСС-а, а самим тим и пре него што је он дошао у прилику да сарађује са њом и „да јој шансу“.

Тако тврди да њему, који се 20 година борио против ДС-а, смета то што је она до 2003. била члан Демократског центра, који је њихова филијала. Какву је то борбу водио Бакарец када током претходне две деценије фокус ДСС-а, чији је он члан био, углавном није била борба против ДС-а? Током 90-их за главног противника су и једни и други имали Милошевића, а од 2000. до 2008. односи две странке су били топло-хладно, али никад темељно непријатељски и супротстављени, чак су 2007. заједнички формирали владу. Уз све то, добар део тог времена Бакарец је лично провео у власти са ДС-ом, што у Београду, што у општини Стари град, и није се нарочито бунио против тога, нити показивао да му то смета.

Добар део тог времена Бакарец је лично провео у власти са ДС-ом, што у Београду, што у општини Стари град, и није се нарочито бунио против тога, нити показивао да му то смета.

Но, сада је ту прича о томе како је у претходних 15 година ДС уништио Србију и како му се не сме дозволити да се врате на власт. Како ли се само дошло до рачунице од 15 година? ДС је своју прву владу формирала 2001. и она је трајала до краја 2003, затим су се вратили на власт 2007. (до 2008. са ДСС-ом, а после тога 4 године уз помоћ СПС-а).

Период Тадићевог првог мандата не може да се узима за период власти ДС-а јер је његова странка била у опозицији, а он је био председник Србије која је била део Државне заједнице са Црном Гором. Све скупа то је око 8 година. (ДСС је био реална власт током 4 године, а СПС више од десет, то јест, од 2004. као подршка мањинској влади Коштунице, а од 2008. и на велика врата.)

Али добро, то што му сабирање не иде баш најбоље мање је важно. Битнија је његова констатација да је ДС уништила Србију, за шта већ постоје озбиљнији аргументи, мада се Бакарец не труди да образложи ни то, а поготово не веома дискутабилну констатацију да су напредњаци бољи од ДС-а. Све то он узима као нешто општепознато, попут закона гравитације, што нема потребе да се доказује. Наравно, то ради из јасних разлога јер заиста би тешко могао наћи једно битно питање по којем Вучићева власт представља дисконтинуитет у односу на ранију власт ДС-а – сем у убрзавању процеса признања косовске независности и успостављању идиличних односа са режимом Мила Ђукановића.

Где је ту проблем са Сандом, какве везе она има са свим овим? Њу су, каже Бакарец, странци довели на чело ДСС-а са намером да избрише наслеђе Коштунице и да се удружи са ДС-ом са циљем да се Вучић сруши са власти. Овде тзв. „Самостални ДСС“ у потпуности долази на линију Вучићевих квазипатриотских залуђивача  о наводној завери странаца да сруше његову владу. При томе, Коштуница није никав Де Гол чије се дело не сме доводити у питање, међутим, вжно је са које се то позиције ради. Садашње руководство ДСС-а то чини тако што странку окреће ка јаснијој националној и суверенистичкој опцији, док се „самосталци“ приближавају проевропском становишту.

Ту су затим потпуно неистините тврдње како је данас политика ДСС-а да је у Сребреници почињен геноцид и да је "Олуја" била легитимна акција. Истргнуте су из контекста њена изјава на Алтернативној телевизији, где је јасно речено да је Сребреница злочин исте мере попут злочина муслимана у Подрињу. Као и изјава да је Хрватска по закључцима Бадинтерове комисије имала право на територију РСК. Што је само по себи тачно, заиста, став Бадинтерове комисије је да су авнојевске границе коначне и да право на самоопредељење имају само републике, а не и народи. А Бакарец њену оцену онога што произилази из Бадинтерове комисије тумачи и као њен генерални став и жељу. Или можда мисли да је комисија била просрпска, а да Санда кривотвори њихове закључке.

Оно што свему овоме даје посебно манипулативан карактер је то што поред напада на ДСС због изјава истргнутих из контекста (и то изјава које су се догодиле пре доласка Санде на чело странке!) „самосталци“ у исто време бране Вучића који у ту исту Сребреницу одлази на одавање почасти „жртвама геноцида“ како су тврдили организатори догађаја. Политика СНС-а је дакле та која није далеко од тврдње да се у Сребреници догодио геноцид, док је одраз политике ДСС посета њихове председнице Братунцу. Ко ту забада нож у леђа Републици Српској, Санда у Братунцу или Вучић који после посете Сребреници и састанку са Бакиром у Београду покушава да одговори Додика од референдума? Но „самосталцима“ је изгледа власт, и то мрвица власти, битнија од Републике Српске.

У историји српске политике било је свакаквих куповина, непринципијалних коалиција и издаја идеала, међутим, заиста нисам сигуран да се ико продао за мању мрвицу власти од новопечених „самосталаца“.

Успут, упадљиво је то лажно патриотско спиновање, коме су се сада прикључили и „самосталци“, где се свако ко критикује Вучића оптужује да је сарадник ДС-а. Тиме се заправо ради на медијском спину како у Србији постоје само две опције, обе наравно европске. А управо то је оно што не сме да се дозволи, јер једина истински алтернативна опција у може бити она суверенистичка која се противи политици Вашингтона, Брисела и Берлина према Србији. А неодвојиви део евроскептичне политике данас је и противљење ономе ко је њен главни и најутицајнији експонент у Србији, а то је Вучић. Без противљења Вучићу, сваки евроскептицизам је или глума или заблуда. Рекао бих да је су у народу доминантни они заблудели, а у тзв. елити глумци.

Наравно да ДС у свему овоме није и не може бити део решења, али због чега би они, тобоже, требали да буду главни фокус једне патриотске опције? Због чега странку, која је већ три године у опозицији и која се по речима напредњака и самог Бакареца распада, треба посматрати као главну претњу суверенистичке опције? И то у тренутку када је Вучић све негативне трендове њихове политике само убрзао и радикализовао. Нема ниједног рационалног разлога, изузев жеље да се по сваку цену остане на власти уз новог  господара.

У историји српске политике било је свакаквих куповина, непринципијалних коалиција и издаја идеала, међутим, заиста нисам сигуран да се ико продао за мању мрвицу власти од новопечених „самосталаца“. Јер, док су се други продавали за целокупну власт или део власти на републичком нивоу ткз. „Самостални ДСС“ то чини да би остао млађи партнер на градском нивоу и као такви долазе Вучићу као кец на десетку, у покушају да преузме пуну контролу над овом странком, или да је поцепа и натера да се бави сама собом и својим унутрашњим проблемима.

Међутим, читава ова манипулативна представа има и једну добру страну, ту се заиста може видети ко је опозиција а ко не. Чим је режим на некога ударио свом снагом значи да им смета оно што раде и да их препознаје као претњу. Значи да их препознају као некога ко им у будућности може правити проблеме.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, до краја 2019. бити постигнут споразум Београда и Приштине?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер