Зашто ме нападају

Демократска странка Србије основана је из насушне потребе једног значајног дела грађана Србије да се у политичко деловање усагласе начела грађанског друштва, демократског плурализма и национално-државотворне одговорности. Грађанско друштво и демократски плурализам засновани су на слободама и правима људи, владавини права и правној држави, као и национално питање, јер човек не може бити слободан без слободног испољавања националног. Без државе с јаким демократским институцијама спровођење иједног од ових принципа није гарантовано и отуда наше инсистирање на државотворности. Ова важна начела, ДСС спроводи кроз политичку праксу у српском друштву и то је разлог мог бављења политиком. На супротној страни, власт Александра Вучића, упркос плебисцитарној подршци гласача добијеној 2014. године, показала се као неделотворна. Грађанско је свела на поданичко, демократско на ауторитарно, а национално и државотворно на вазалско и послушничко. Ове дихотомије, логички и природно, устројиле су стање да Демократска странка Србије и Вучићева аутократска и штеточинска владавина буду у бескомпромисној опозицији.

Резултати владавине Александра Вучића ни по чему нису достојни похвала. Реч је о тешким и све тежим поразима од којих су смањење плата и пензија, предаја Косова и Метохије албанским сепаратистима, еврофундаментализам, увлачење НАТО-а у Србију, осиромашења грађана, учешће у коруптивним пројектима на води или на копну, само део дубиозе у коју нас Вучићева власт увлачи. Када на све то указујете грађанима, тек толико да почну да верују својим чулима и разуму, а не Потемкиновим селима и Вучићевом празнословљу, сигурно је да они који имају апсолутну моћ у Србији неће то игнорисати. Оштра критика код оваквог режима изазива бесну реакцију, а степен те реакције пропорцијалан је степену његове антидемократичности. А реакција је била разнолика. Најпре су куповали одборнике и разбијали одборе ДСС-а. Недовољни учинци ове работе инспирисали су их да покушају да преузму целу странку преко људи који су већ свесрдно сарађивали са СНС-ом преко београдске власти. Након тог неуспеха следило је финансијско исцрпљивање, блокирање рачуна и, на крају, почели су кампању дискредитације ДСС-а и мене лично. Почео је медијски линч. На насловним странама Вучићевих таблоидних новина проглашавана сам лудом, па још луђом, монтиране су вулгарне сексистичке фотографије и сличне инсинуације. Оптуживана сам због ношења бунде и штикли, називана "поглаварком" коалиције не би ли то асоцирало на поглавника. Импутиране су ми антисрпске изјаве, или потпуно измишљене или цитиране мимо контекста, а нису поштедели ни моју породицу којој су анализирали "национални ДНК". Напади су били усаглашени и безочни. Преко њихових већ доказаних електронских и штампаних медија и друштвених мрежа долазили су од омиљеног Вучићевог новинара Д. Ј. Вучићевића, омиљеног опозиционара по вокацији В. Шешеља, омиљеног министра јуловског, али и евроатлантског режима Вулина, од функционера СНС-а и бројних ботова, као и од политичке ситнежи, становника Вучићеве посланичке листе или претендената на њу.

То ме није зачудило, чак ни тако широки фронт и вишеструко оркестриран напад. Виђала сам и доживљавала то и раније. Њихови узроци леже у нарцизму власти и групној нарцисоидности дела друштва. По Јовану Рашковићу, основни услов за стварање нарцисоидности друштва јесте савез малих и великих нарциса. Већина малих нарциса идентификује се с вођом или вођама. Такав савез омогућује им да деле славу вође и друге потенцијале. Нарцисоидност претпоставља проширивање властите личности на друге и оно се може одвијати преко власти и преко духа. Уметници и филозофи то чине преко духа, наводећи људе често на добро. Али, владалац-нарцис не наводи друге на добро, већ на тиранију, на тиранију лажи којом настоји да сакрије истину и да субјективну представу пренесе на друге. Групном нарцису потребни су тотална комуникација, тотална контрола информација и висок публицитет масовних медија. Основни услов таквог вође јесте да стално побеђује, да га прате успеси и аплаузи. Ако не побеђује стварно, онда побеђује лажно, маркетиншки, умишља победе и побеђује у виртуелним биткама. То не храни само његову нарцисоидну личност, већ и групу која га прати, која с њим дели, у првом реду, власт.

С друге стране, нарцисоидност не тражи само љубав и поштовање, већ подложност и слепу послушност. Све друго је непријатељство с којим се треба обрачунати. Групна нарцисоидност унапређује солидарност и унутарњу кохезију групе. Отклања анксиозност и страх, тако да слаби постају јаки, недоучени добијају осећање повећане вредности, а узнемирени се у групи релаксирају. Зато се свима њима лако манипулише. Нарцистичко задовољство пак није потпуно, јер несвесни корени нарцистичке моћи условљавају нелагоду и тескобу. Свака моћ праћена је стрепњом, а стрепња се превазилази јачањем моћи и претварањем недостатака и грешака у славу. Укидају потпуно слободу за истину, а ништа их тако убојито не рањава до истине о њима. Зато су спремни да с дубоком мржњом прогоне људе и то увек раде преко својих малих групних нарциса...

Међутим, тврђење да је своје властодржачке позиције освојио минулим радом или само сплетом срећних околности, било би значајно прецењивање Вучићевих вештина и моћи. Он је пре свега обезбедио чврсту подршку англо-европске коалиције орочену само императивом за ефикасно остваривање америчких интереса. Ти интереси произлазе из глобалних кретања и утицаја, геополитичке и економско-безбедносне стратегије и у стварању агенде интереса нема места за савест или морал, право или правду.

Прекомпозиција Балкана са тог становишта подразумева решавање националних питања других државица и малих балканских народа њиховим намиривањем науштрб српских територија и то из два разлога. Први је опортунистички јер само Срби имају довољно ресурса да отети делови државне територије могу да утоле глад претендентима, а други је прагматички јер се само дубоко унутар Србије осећа колебање у погледу прихватања беспоговорног вазалства Европској унији и САД. Тај отпор америчком неоколонијализму и борба за слободу велики су проблем за Вучићеве западне пријатеље. Због тога, због заштите њиховог интереса, он силно насрће на политичку опцију која, кроз одбрану права на слободу и самосталност, јесте једина истински супротстављена евроатлантским интересима.

Вучићева лојалност западном фактору безгранична је и у овој ситуацији примерено се спроводи кроз ревносно извршавање задатка, дакле, кроз покушај потпуног уништавања једне легитимне политичке и демократске опције. Али, његови патрони нису ни приближно толико лојални. Већ у првој прилици окренуће се неком ко може боље и јевтиније да извршава налоге. Но, како је борба за слободу незаустављива и ширећа, она је и непремостив проблем интересима Запада. Зато клица отпора треба да нестане, а српски политички простор треба да постане фабрика еврофундаменталистичких клонова.

Напади на коалицију ДСС–Двери, на Демократску странку Србије и мене лично заправо су напади на слободно изражавање политичке воље, на слободу и право да подвргнемо критичком суду све политичке актуелности без изузетака, а особито оне које сматрамо антидржавним, антидемократским и против интереса народа. Нико од тих поседника властодржачке моћи не напада наше аргументе. Нападају наше личности лажима, апсурдностима, простаклуцима и читавим арсеналом тоталитаристичког оружја. Уместо политичке дебате и борбе аргументима, граде гладијаторску арену у којој се за њихов рачун боре неки напредни, новокомпоновани робови у покушају да све друштвене токове у Србији уподобе жанру ријалити програма. На тај начин бришу се све разлике и границе, а сам живот пежоративно своди на примитивну забаву "хлеба и игара".

Данас су програм Демократске странке Србије и политика за коју се залажем много више од црно-беле поделе Америка или Русија, национализам или социјализам. Поред политичких начела која нас чине другачијим: опредељења против НАТО-а, евроскептицизам, борба за Косово и Метохију под окриљем Савета безбедности УН, ослањање на Русију, економски патриотизам – ми баштинимо и боримо се за право свих на слободно изражавање политичке воље и слободно политичко деловање, за истинско демократско уређење друштва и државе, за солидарност и моралност.

(Време)