Интереси једног човека не смеју бити важнији од грађана и државе

(Сведок)

Чувени римски државник Цицерон говорио је да спас и напредак државе никада нису у рукама једног човека.

Србији нису потребни спасиоци, нити лажне месије, већ јој треба национални план иза кога би стале најзначајније институције и појединици. 

План, који би ослоњен и на прошлост, трасирао наш пут у будућност.

Нажалост, уместо плана који би штитио српске интересе, Србија се данас води интересима Европске уније, упркос вишеструко штетним последицама. Цена коју Србија треба да плати, или је већ платила за улазак у Европску унију су пристајање на разбијање Србије, даље слабљење њеног државног јединства, прекид пријатељских односа са државама који су јој историјски савезници и најперспективнији трговински партнери, економска колонизација, распродаја профитабилних предузећа и пољопривредног земљишта.

Тотална распродаја Србије, губитак националног суверенитета и достојанства, терор лажних људских права уместо одбране радничких, политичких и других истински угрожених права биланс су петнаестогодишњег пута у Европску унију.

Последњи је тренутак да зауставимо воз који је на погрешној прузи. Србији је потребан референдум о прекиду европских интеграција.

Референдум је потребан народу, јер не може више да дозволи да најважније одлуке доносе сумњиве политичке елите, које су, често, обичне марионете западних сила.

Референдум не би био потребан када би српске власти поштовале Устав Србије, када би Србија била правна држава у којој је његово кршење санкционисано и у којој самосталан и независан Уставни суд штити уставност и законитост.

Сви смо свесни да то, нажалост, није случај.

Да ли ће Србија наставити путем ка ЕУ, питање је на које грађани могу да дају одговор само на референдуму.

На изборима се грађани опредељују за странке за које верују да ће својом укупном политиком на најбољи начин да решавају проблеме који су им у центру пажње.

Доведени у огромном проценту на сам руб голе егзистенције, за грађане су данас то питања повећања запослености, зарада, социјалне сигурности, борбе против корупције...

Само референдумом може да се утврди да ли грађани прихватају да се зарад уласка у Европску унију Србија добровољно одрекне Косова и Метохије и дела сопственог народа.

Бежање од референдума и став да се изборима утврђује да ли досадашња политика посредног признавања независности Косова има подршку грађана представљају ординарну превару и бежање од утврђивања народне воље.

Председник Владе Александар Вучић свестан је да је проевропско расположење код грађана у паду и стрепи од референдумског резултата и како ће изаћи пред оне са Запада који су му помогли да оснује Српску напредну странку, а касније и дође на власт.

Како ће ове проблеме решити са „великим пријатељима Србије“, како нетачно воли да каже председник Владе, његова је ствар, јер интереси једног човека не смеју бити важнији од грађана и државе.

Прекид европских интеграција је нова шанса за Србију. Мудром дипломатијом, у све сложенијим међународним околностима, можемо се изборити да постанемо посредник између Русије и Европске уније.

Слични посредници су некада били Финска и СФРЈ, али је Финска уласком у ЕУ изгубила ту могућост, јер не може да буде посредник онај ко је члан савеза са којим је потребно посредовати, док је СФРЈ разбијена и остала је да постоји само у нашим сећањима и уџбеницима из историје.

Србија би посредничком улогом од политичког објекта постала политички субјекат, Србија би тако постала истински поштована држава.

Јасно је да нема политичког оснаживања без економског, нити Србија може бити снажна држава, а у исто време економска колонија. То је систем спојених судова, а предуслов развоја је заустављање распродаје државне имовине и необновљивих ресурса и одустајање од мера које намећу међународне финансијске институције.

Србији је потребно вођење самосталне развојне политике, организовање јаког економског замаха ослањањем на велике привредне системе у државном, приватном и мешовитом власништву и домаћи капитал, при чему приватна иницијатива мора бити заштићена јасном законском регулативом.

Спречавање неумереног богаћења корпорација кроз ограничавање економских монопола и помагање најугроженијим категоријама становништва кроз субвенционисање основних потреба и пружање заштите сваком грађанину нужни су због галопирајућег сиромаштва и јачање социјалне кохезије становништва.

Држава је онолико добра, колико се покаже одговорном према свим категоријама становништва. У Србији нико не би смео страховати да ће умрети од глади, хладноће или недостатка здравствене заштите.

Поред ових, Демократска странка Србије предлаже још неколико начела који могу постати основа националног плана.

- Одбрана територијалног интегритета и суверенитета земље кроз јачање потенцијала, која ће бити усредсређена на очување Косова и Метохије у саставу Србије мора постати окосница националног програма;

- Предузимање свих мера у циљу вођења активне популационе политике која би се ускладила са политичким и економским циљевима државе, а како би се решио један од највећих проблема Србије у 21. веку-демографски;

- Јачање традиционалних вредности и подршку родитељству и породици као основној ћелији нашег друштва;

- Борба за политичку демократију, развој грађанског друштва заснованог на солидарности и праведности, као и јачању ограничене и јасно одређене сфере надлежности суверене државе.

- За Демократску странку Србије је највиша вредност слободан грађанин, одгајан у породици заснованој на моралним и традиционалним вредностима, који одлучује о општим питањима добробити заједнице и државе и који је државу која му ту и такву слободу јемчи, спреман и да брани

- Ресуверенизација и развијање „културе сећања“. Потребно је избројати и поштовати жртве, именом и презименом, од Балканских ратова, до данас. Због тога је неопходно иницирати изградњу „Центра сећања на српске жртве“, не незнаних, већ знаних јунака, палих за слободу отаџбине. То би био симбол „вечитог плебисцита“ српског народа.

- У економији треба развијати концепт економског патриотизма уз јачање домаћег пољопривредника, домаћег занатлије, домаћег произвођача уз снажно економско ослањање на Русију.

Демократска странка Србије је оштра опозиција Вучићевој влади, али никада неће бити опозиција Србији. Спремни смо да учествујемо у разговорима како државу и народ извући из агоније у којој се сада налазе.

Као и сваки лекар, поред дијагнозе, предложила сам и терапију.

Први корак је промена погрешне политике.

А да је то могуће, сведочи нам руски пример. Русија је деведесетих у Јељциново време била распаднута земља. Огромно ослањање на Брисел и Вашингтон довели су Русију дотле да је политичка елита била спремна да нуклеарни арсенал преда на старање странцима, да се странци пусте да газдују Сибиром, а сваке године је демографски губитак износио милион људи.

Доласном Путина промењена је политика, и Русија се окренула од Запада ка себи. Какву Русију данас имамо, то знамо и видимо.

Зато је и у Србији време да се суштински политика промени. У најбољем духу демократских друштава, о толико суштинској промени политике треба да одлучи народ.

Време је за референдум!