Срамно неизгласавање резолуције о геноциду у Јасеновцу у Народној скупштини Републике Србије

Рад народне Скупштине Србије у овом привременом и ороченом  мандату био је обележен низом скандала и непочинстава, непрестаним  и бесомучним нападима на опозицију и људе који имају критички однос према напредњачком режиму,али и фарсичном промоцијом тзв. младих лавова  потеклих  из  напредњачке“ академије“ у којој се регрутује њихова  армија ботова. Ова једностраначка Скупштина је дефинитивно успела да разори и оно мало преосталог угледа и смисла  постојања ове институције сводећи је  на послушничку партијску гласачку машину. Али неизгласавање Предлога Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ-а 12041-1945 и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку  које се одиграло крајем Децембра 2021 године врхунац је бешчашћа, драстичног понижавања и обесмишљавања постојања Народне Скупштине.Тада је само 30 посланика гласало за усвајање ове  изузетно значајне Резолуције а 113 тзв. посланика није ни гласало, гласова против није било.

Вест о овом скандалозном поступку ових тзв. посланика забележена  је само маргинално и спорадично у нашим медијима. Она није добила  очекивану пажњу ни у медијима који су спремни да пишу о важним националним питањима а тзв. објективни и   независни медији су прибегли апсолутном прећуткивању што није било никакво изненађење, јер  се питање геноцида над српским народом сасвим  не уклапа  у њихову уређивачку политику. Они заступају потпуно другачију концепцију културе сећања у којој српске жртве добијају тек спорадичну и овлашну пажњу.

Начин на  који је обављено ово срамно и недолично гласање само је права слика и прилика како у ствари функционише напредњачка Скупштина и њени тзв. посланици. Можемо видети сво лицемерство, слугерањство и хипокризију  на којима  и почива  овај ауторитарни  режима у коме све важне  одлуке доноси један човек Председник Републике Александар Вучић 

Једино је академик Василије Крестића на прави и аргументован начин текстом "Има ли Србија снаге и воље да заштити националне интересе" реаговао на изостанак подршке за доношење ове судбински значајне Резолуције. “Као драстичан пример тога може да послужи дешавање у Народној Скупштини Србије када је на дневном реду било постављено питање прихватања Резолуције о усташком геноциду над Србима, Јеврејима  и Ромима у НДХ-а 1941-1945 и проглашења 28. априла за Дан геноцида над Србима у 20. веку. Тај захтев и предлог групе посланика на велико изненађење јавности Скупштина није прихватила. Госпођа Смиља Тишма  посланица Скупштине у младости заточеница јасеновачког логора, пуна грозних виђења и сећања из тог пакла на земљи, доживела је френетичне аплаузе после излагања и залагања да Скупштина изгласа поменуту Резолуцију. Међутим, већина посланика приликом гласања није се изјаснила за њен предлог, иза кога је стала мања група посланика. Симптоматично је да је госпођа Тишма после свог излагања добила аплаузе посланика а онда су јој  ти исти представници народа ускратили поверење и нису гласали за њен предлог“. Начин на  који је обављено ово срамно и недолично гласање само је права слика и прилика како у ствари функционише напредњачка Скупштина и њени тзв. посланици. Можемо видети сво лицемерство, слугерањство и хипокризију  на којима  и почива  овај ауторитарни  режима у коме све важне  одлуке доноси један човек Председник Републике Александар Вучић.

Тако је очигледно било и када је у питању изгласавање ове Резолуције. Јасно је да се као и о вечини тачака дневног реда заседања Народне Скупштине ништа не питају тзв. посланици СНС-а јер они само безрезервно и слепо  следе политичку вољу њиховог напредњачког вође  а његова свака политичка процена и одлука је за њих истинска заповест коју дисциплиновано и без поговора испуњавају. Зато одговор зашто није усвојена ова Резолуција може дати само А. Вучић јер је у његовим рукама сконцентрисана сва моћ одлучивања.

Напредњачка власт и њен неприкосновени вођа се непрестано представљању као посвећени чувари српских националних интереса и користе их пре свега у своје уско-страначке интересе и то као део перманентне изборне кампање

Смиља Тишма након неуспелог гласања у Скупштини је у захтеву Влади Србије затражила да се усвоји овај предлог Резолуције. „ Доношење Резолуције о усташком геноциду у НДХ-а је приоритетно питање. На то чекамо пуних 80 година. Сада је дошло до ћутања“ администрације и блокаде гласања у Парламенту“. Али очигледно  да за А. Вучића овај племенити захтев посланице која је била као дете логораш у Јасеновцу изгласавање Резолуције о усташком геноциду над Србима у НДХ-а није никакав приоритет јер се не  уклапа сада у његову актуелну „историјску“ и месијанску улогу у стварању тзв. отвореног Балкана и обезбеђивања регионалне стабилности чији би он био  главни гарант. Вероватно би та његова  јединствена „историјска“ мисија могла бити нарушена  доношењем ове Резолуције јер би уследила реакција Хрватске и оптужба да је Србија и даље реметилачки фактор у овом региону јер после толико деценија би  се могло десити  да геноцид извршен над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ-а  буде коначно потврђен и у нашој Народној Скупштини. Напредњачка власт и њен неприкосновени вођа се непрестано представљању као посвећени чувари српских националних интереса и користе их пре свега у своје уско-страначке интересе и то као део перманентне изборне кампање.

О томе јасно сведочи начин на који напредњачки режим „брани“ националне и животне  интересе српског народа на Косову и Метохији. Али када треба изгласати Резолуцију о извршеном геноциду у Јасеновцу онда се у Народној скупштини одигра недостојна и срамна политиканска представа а жртве геноцида остану у сенци политички прагматичне одлуке да још није  време да се он на достојан начин  угради у нашу културу сећања као нераздвојни део српског националног идентитета њеним изгласавањем у Народној Скупштини Србије која  оличава суверенитет нашег народа. Ово је директан удар на достојанство и национални идентитет и част српског народа и свету успомену на невине српске, јеврејске и ромске жртве које су брутално ликвидиране у једном од најозлоглашенијих и најкрвавијих концентрационих логора у Другом светском рату.

Након срамотног неизгласавања ове Резолуције јасно се види да и садашње владајуће структуре и даље робују давно наметнутим  идеолошким матрицама о опасности од великосрпске хегемоније и српског национализма, и толико пута коришћене  али и сада веома присутне оптужбе да су Срби били и остали главни реметилачки фактор на Балкану. Није велико изненађење што се поводом ове Резолуције нису огласиле многобројне дежурне људско-правашке пара-политичке невладине организације а ни самозване антифашистичке организације које се истрајно баве утеривањем  српске кривице за разбијање Југославије и изједначавањем почињених злочина у Сребреници и  усташког геноцида који је спроведен у Јасеновцу. Сигурно би снажно  и бурно реаговале  да је ова Резолуција о геноциду над српским народом у НДХ-а била којим случајем усвојена јер би то за њих био још један крунски доказ о разорном дејству српског национализма, антисемитизма и клеро-фашизма чак се користи и израз. Р. Константиновића о постојању српског нацизма који упорно  не  може  да изађе из сенке своје самовиктимизације.

Остаје после свега отворено питање за нас али  и даље трауматична  дилема, колико ће још деценија проћи да би се  у нашој Народној Скупштини створили услови и било подесно време да се донесе  Резолуција  о усташком геноциду спроведеном над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу а да се  28. април прогласи као Дан геноцида над Србима у 20. веку

Јован Цвијић је 1907 године говорећи о националном раду изрекао за нас далекосежне оцене које нажалост добијају потврду и у овом  нашем времену.“ Али се не могу усвојити схватања поменутих несређених духова по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ, само не свој“.

Треба рећи да се о срамном неизгласавању ове Резолуције нису огласиле ни опозиционе странке, што се реално није ни могло ни очекивати јер оне сада имају много важнија посла: треба одредити места на могућим посланичким листама, усагласити колоне и коалиције за  предстојеће изборе, наставити потрагу за  контролорима избора  и трагикомично лицитирање о могућим председничким кандидатима. Остаје после свега отворено питање за нас али  и даље трауматична  дилема, колико ће још деценија проћи да би се  у нашој Народној Скупштини створили услови и било подесно време да се донесе  Резолуција  о усташком геноциду спроведеном над Србима, Јеврејима и Ромима у Јасеновцу а да се  28. април прогласи као Дан геноцида над Србима у 20. веку.