Srbija na vodi

Ovih dana su na sve strane pljuštale razne kritike, uglavnom upućene nekome iz vlasti, s razlogom ili ne. Nisam siguran koliko je smisleno kritikovati nekoga ko pokušava da radi u vreme dok se to dešava, ali svako ima pravo na to. Kao što su bile besmislene kritike SPC-u zbog molitvi (šta drugo sveštenici da rade osim molitvi?), tako su besmislene i one druge. Tako su neke bile i detinjaste, kad se neki ministar nije pojavljivao na mestima pogođenim poplavama pitali su se gde je on, a kad bi se pojavio, onda bi govorili da je došao zbog slikanja.

Od svih takvih brojnih glasina koje su se širile društvenim mrežama, korisno je što se polako pojavila svest o tome koliko na takvim mrežama informacije često mogu da budu nepouzdane. U mirna vremena, oni koji ih šalju se obično zadovoljavaju lažnim porukama tipa ,,Nestalo dete, pomozite da ga pronađemo'', ili ,,Podelite ovu sliku (sa groznim sadržajem) da je vidi što više ljudi i onda će Bil Gejsts, Pera, Mika da za svaki takav šer uplati po evro''. U vanrednim situacijama, isti ti ljudi šire informacije da je voda za piće loša, da je negde pukao nasip i preti hiljadama nezaštićenih ljudi, da negde ima stotine žrtava, da je sve ovo zbog HAARP-a (uzgred, i ponovo, ne postoje dokazi da je ijedna HAARP instalacija ikada postojala u Srbiji)...

Naročito ,,zanimljive'' su bile one brojne poruke da je nečija baba, deda, zaova, šogor (...) na krovu u nekoj zabiti, i da mu je jedina nada za spas, to da neko šeruje takvu vest, sa sve satelitskom slikom na kojoj je zaokružena kuća. Znači, zaboravite na brojeve 112, koji je danima stajao u svim medijima, ne zovite policiju u nevolji, najsigurnije je da tad anonimno postavite vest o tome na Fejsbuk, i da onda čekate koliko će ljudi tu sliku da podeli. Oni koji još uvek pamte bombardovanje, mogu da se sete da je tad ustanovljen nezvaničan standard među ljudima, da se veruje samo proverenim i zvaničnim izvorima. U to vreme niko normalan, ili barem niko kome je mentalno zdravlje bilo važno, nije obraćao pažnju na brojne glasine, koje su stizale sa raznih strana, jer se shvatalo kolika je njihova potencijalna štetnost.

Brojne kritike stizale su na račun vlasti. Čini se da nekad nije bilo razloga za to, ili su razlozi nejasni, ali neke stvari su ipak očigledne. Pre svega, ko je dozvolio da Srbija postane zemlja Trećeg sveta, koja ima tek minimum resursa za delovanje u vanrednim situacijama? Miroslav Lazanski je u svom stilu odlično pisao o tome [1], ali uz dužno poštovanje, u ovom slučaju nam Lazanski nije ni bio potreban da vidimo ono što je očigledno. Odnosno, da ne vidimo ono što bi država morala da ima. Gde je onoliko vojnih i policijskih helikoptera koje smo imali? Gde su brojne vojne amfibije? Šta radi inžinjerija i da li je uopšte ima? Gde su rovokopači? Ako je država ,,morala'' da pristane da se onoliko tenkova istopi, zbog čega su uništeni helikopteri? Hoće li neko barem napraviti parlamentarnu komisiju, koja bi ispitala ispravnost takvih postupaka i saslušala bivše ministre odbrane Tadića i Šutanovca? I zar je moralo onoliko stranih vojnika da nam pomaže, zar smo na to spali? Verovatno je svaka država iz regiona poslala neku svoju vojnu jedinicu, a ovde su čak bili i specijalci iz Albanije. Hvala im svima na tome, ali ozbiljne države to sebi ne dozvoljavaju.

Društvene mreže su ovih dana bile fotografija dobrog primera iz austrijskog gradića Grein, i njihovih ograda za zaštitu od poplave. Ali takve ograde ima i grad Novi Sad, kupljene su još 2011. godine [2]. Iste takve ograde ima čak i Golubac [3]. Zbog čega takve ograde nema i Beograd, da se zaštite barem strateške tačke kao Obrenovac i TENT.

Što se tiče političkog rukovođenja amortizovanjem katastrofe, neke stvari tu još nisu dovoljno jasne. Lako je kritikovati i upirati prstom, ali realno niko od nas ne zna dovoljno o poplavama da bi mogao da donosi sud o reakciji na njih. Generalno gledano, ma kako to ne bilo popularno mišljenje, meni se čini da je ponašanje vlade bilo u skladu sa mogućnostima i onime sa čime Srbija raspolaže. Izgleda da je ona prva reakcija bila zakasnela, odnosno da su razmere poplave u startu bile potcenjene (iako su meterolozi još u utorak najavljivali probijanje granice redovne odbrane na nekim rekama [4]), ali to je pitanje za stručnjake koji se bave rekama, da li je onakve poplave uopšte bilo moguće predvideti. Ukoliko jesu, naravno da je bila velika greška što stručnjaci nisu bili više uključeni u pripreme za saniranje poplave. Ni ministri nisu stručnjaci za poplave, i njima je ovo prva kao i većini nas, pa su se saveti stručnjaka morali slušati. Ali, i pored uopštenog stava da su predstavnici vlasti odreagovali u granicama mogućnosti, postoje barem tri sporna momenta.

Pre svega, previše stanovnika Obrenovca optužuju svog predsednika opštine Čučkovića [5], da bi to moglo da se ignoriše. Čovek koji je rođenog brata zaposlio kao jednog od svojih pomoćnika, i koji se složio da zbog toga ,,braća Čučković drmaju opštinom'' [6], zaslužuje da se njegovi postupci od prošle nedelje pomno ispitaju. Nakon toga, javnost bi morala da zna šta se dešava sa ministrom za vanredne situacije Veljom Ilićem. Ministar koga je Zoran Živković pre samo mesec dana prozvao (a štampa zdušno prihvatila) ,,Srpski Šojgu'', od koga se očekivalo da bude u prvim redovima odbrane, negde je iznenada nestao. I na kraju, ali nipošto ne najmanje važan, čovek o kome se najviše priča proteklih dana, gradonačelnik Beograda Siniša Mali.

Gradonačelnik je očigledno imao katastrofalno lošu procenu situacije, kad je pozvao stanovnike Obrenovca da ,,ostanu u svojim kućama'' usred vanrednog stanja. Ta vest objavljena je na zvaničnom sajtu grada, a preneo ju je i Tanjug. Kasnije je skinuta sa sajta grada, iz naivnosti i nepoznavanja načina na koji funkcioniše internet, a iz nekog razloga više ne postoji ni na sajtu Tanjuga.

Međutim, dovoljno medija je vest već prenelo [7] [8]. Reakciju javnosti na takvu izjavu, gradonačelnik je nazvao ,,bezobrazlukom'' [9], i branio se time da je njegova izjava došla nakon talasa. A to podseća na jednu staru anegdotu. Ne bih mogao da garantujem da je istinita, ali 1992. godine, u vreme preuzimanja Saveznog SUP-a od strane Miloševićevog, Republičkog, gradom je išla priča o izjavi ministra srpske policije Zorana Sokolovića. Po tome, kad ga je novinarka pitala kako to da su preko noći njegovi milicioneri upali u zgradu Savezne policije, ministar je odgovorio ,,Nije noćom. Zorom''. Ove dve izjave su samo slične. Jedna je duhovita, a gradonačelnikova je mnogo gora, ne samo zbog izgubljenih života. Dok je bilo potpuno svejedno da li je upad u SSUP bio ,,noćom'' ili u zoru, poziv da se građani ne evakuišu u vreme poplave, nakon talasa, je mnogo gori nego da je bilo suprotno. Ukoliko se pogledaju vesti koje su išle u isto vreme, sve ostale su govorile da je evakuacija počela i da je u toku, sve osim sporne gradonačelnikove izjave. Samo tri sata nakon njegove izjave, Tanjug je preneo izjavu premijera Vučića, u kojoj je pozvao stanovnike da ne odbijaju evakuaciju. Gradonačelnikova izjava je ta koja je unela konfuziju.

Šteta što u gradskom budžetu očigledno nema dovoljno para da se zaposli neko ko bi gradonačelniku objasnio kako bi trebalo da se sprovodi ,,kontorola štete'' njegove prve izjave, a u međuvremenu on bi morao da shvati da ona njegova reakcija nije prikladan način komunikacije s javnoću, pogotovo ne nakon onakvog njegovog poziva građanima Obrenovca. I da stvari budu još jasnije, postoji i audio zapis [10] u kome se jasno čuje da gradonačelnik Mali poziva Obrenovčane da ne izlaze iz svojih domova, i govori da je Beograd spreman za ,,eventualnu evakuaciju najugroženijih ljudi iz Obrenovca''. ,,Eventualna'' evakuacija ,,najugroženijih'', nije poziv na evakuaciju, nego eksplicitan poziv na ostajanje kod kuće onih koji nisu ugroženi, i tako je sigurno i protumačen kod mnogih koji su taj poziv čuli.