Србија на води

Ових дана су на све стране пљуштале разне критике, углавном упућене некоме из власти, с разлогом или не. Нисам сигуран колико је смислено критиковати некога ко покушава да ради у време док се то дешава, али свако има право на то. Као што су биле бесмислене критике СПЦ-у због молитви (шта друго свештеници да раде осим молитви?), тако су бесмислене и оне друге. Тако су неке биле и детињасте, кад се неки министар није појављивао на местима погођеним поплавама питали су се где је он, а кад би се појавио, онда би говорили да је дошао због сликања.

Од свих таквих бројних гласина које су се шириле друштвеним мрежама, корисно је што се полако појавила свест о томе колико на таквим мрежама информације често могу да буду непоуздане. У мирна времена, они који их шаљу се обично задовољавају лажним порукама типа ,,Нестало дете, помозите да га пронађемо'', или ,,Поделите ову слику (са грозним садржајем) да је види што више људи и онда ће Бил Гејстс, Пера, Мика да за сваки такав шер уплати по евро''. У ванредним ситуацијама, исти ти људи шире информације да је вода за пиће лоша, да је негде пукао насип и прети хиљадама незаштићених људи, да негде има стотине жртава, да је све ово због ХААРП-а (узгред, и поново, не постоје докази да је иједна ХААРП инсталација икада постојала у Србији)...

Нарочито ,,занимљиве'' су биле оне бројне поруке да је нечија баба, деда, заова, шогор (...) на крову у некој забити, и да му је једина нада за спас, то да неко шерује такву вест, са све сателитском сликом на којој је заокружена кућа. Значи, заборавите на бројеве 112, који је данима стајао у свим медијима, не зовите полицију у невољи, најсигурније је да тад анонимно поставите вест о томе на Фејсбук, и да онда чекате колико ће људи ту слику да подели. Они који још увек памте бомбардовање, могу да се сете да је тад установљен незваничан стандард међу људима, да се верује само провереним и званичним изворима. У то време нико нормалан, или барем нико коме је ментално здравље било важно, није обраћао пажњу на бројне гласине, које су стизале са разних страна, јер се схватало колика је њихова потенцијална штетност.

Бројне критике стизале су на рачун власти. Чини се да некад није било разлога за то, или су разлози нејасни, али неке ствари су ипак очигледне. Пре свега, ко је дозволио да Србија постане земља Трећег света, која има тек минимум ресурса за деловање у ванредним ситуацијама? Мирослав Лазански је у свом стилу одлично писао о томе [1], али уз дужно поштовање, у овом случају нам Лазански није ни био потребан да видимо оно што је очигледно. Односно, да не видимо оно што би држава морала да има. Где је онолико војних и полицијских хеликоптера које смо имали? Где су бројне војне амфибије? Шта ради инжињерија и да ли је уопште има? Где су ровокопачи? Ако је држава ,,морала'' да пристане да се онолико тенкова истопи, због чега су уништени хеликоптери? Хоће ли неко барем направити парламентарну комисију, која би испитала исправност таквих поступака и саслушала бивше министре одбране Тадића и Шутановца? И зар је морало онолико страних војника да нам помаже, зар смо на то спали? Вероватно је свака држава из региона послала неку своју војну јединицу, а овде су чак били и специјалци из Албаније. Хвала им свима на томе, али озбиљне државе то себи не дозвољавају.

Друштвене мреже су ових дана биле фотографија доброг примера из аустријског градића Греин, и њихових ограда за заштиту од поплаве. Али такве ограде има и град Нови Сад, купљене су још 2011. године [2]. Исте такве ограде има чак и Голубац [3]. Због чега такве ограде нема и Београд, да се заштите барем стратешке тачке као Обреновац и ТЕНТ.

Што се тиче политичког руковођења амортизовањем катастрофе, неке ствари ту још нису довољно јасне. Лако је критиковати и упирати прстом, али реално нико од нас не зна довољно о поплавама да би могао да доноси суд о реакцији на њих. Генерално гледано, ма како то не било популарно мишљење, мени се чини да је понашање владе било у складу са могућностима и ониме са чиме Србија располаже. Изгледа да је она прва реакција била закаснела, односно да су размере поплаве у старту биле потцењене (иако су метеролози још у уторак најављивали пробијање границе редовне одбране на неким рекама [4]), али то је питање за стручњаке који се баве рекама, да ли је онакве поплаве уопште било могуће предвидети. Уколико јесу, наравно да је била велика грешка што стручњаци нису били више укључени у припреме за санирање поплаве. Ни министри нису стручњаци за поплаве, и њима је ово прва као и већини нас, па су се савети стручњака морали слушати. Али, и поред уопштеног става да су представници власти одреаговали у границама могућности, постоје барем три спорна момента.

Пре свега, превише становника Обреновца оптужују свог председника општине Чучковића [5], да би то могло да се игнорише. Човек који је рођеног брата запослио као једног од својих помоћника, и који се сложио да због тога ,,браћа Чучковић дрмају општином'' [6], заслужује да се његови поступци од прошле недеље помно испитају. Након тога, јавност би морала да зна шта се дешава са министром за ванредне ситуације Вељом Илићем. Министар кога је Зоран Живковић пре само месец дана прозвао (а штампа здушно прихватила) ,,Српски Шојгу'', од кога се очекивало да буде у првим редовима одбране, негде је изненада нестао. И на крају, али нипошто не најмање важан, човек о коме се највише прича протеклих дана, градоначелник Београда Синиша Мали.

Градоначелник је очигледно имао катастрофално лошу процену ситуације, кад је позвао становнике Обреновца да ,,остану у својим кућама'' усред ванредног стања. Та вест објављена је на званичном сајту града, а пренео ју је и Танјуг. Касније је скинута са сајта града, из наивности и непознавања начина на који функционише интернет, а из неког разлога више не постоји ни на сајту Танјуга.

Међутим, довољно медија је вест већ пренело [7] [8]. Реакцију јавности на такву изјаву, градоначелник је назвао ,,безобразлуком'' [9], и бранио се тиме да је његова изјава дошла након таласа. А то подсећа на једну стару анегдоту. Не бих могао да гарантујем да је истинита, али 1992. године, у време преузимања Савезног СУП-а од стране Милошевићевог, Републичког, градом је ишла прича о изјави министра српске полиције Зорана Соколовића. По томе, кад га је новинарка питала како то да су преко ноћи његови милиционери упали у зграду Савезне полиције, министар је одговорио ,,Није ноћом. Зором''. Ове две изјаве су само сличне. Једна је духовита, а градоначелникова је много гора, не само због изгубљених живота. Док је било потпуно свеједно да ли је упад у ССУП био ,,ноћом'' или у зору, позив да се грађани не евакуишу у време поплаве, након таласа, је много гори него да је било супротно. Уколико се погледају вести које су ишле у исто време, све остале су говориле да је евакуација почела и да је у току, све осим спорне градоначелникове изјаве. Само три сата након његове изјаве, Танјуг је пренео изјаву премијера Вучића, у којој је позвао становнике да не одбијају евакуацију. Градоначелникова изјава је та која је унела конфузију.

Штета што у градском буџету очигледно нема довољно пара да се запосли неко ко би градоначелнику објаснио како би требало да се спроводи ,,конторола штете'' његове прве изјаве, а у међувремену он би морао да схвати да она његова реакција није прикладан начин комуникације с јавноћу, поготово не након онаквог његовог позива грађанима Обреновца. И да ствари буду још јасније, постоји и аудио запис [10] у коме се јасно чује да градоначелник Мали позива Обреновчане да не излазе из својих домова, и говори да је Београд спреман за ,,евентуалну евакуацију најугроженијих људи из Обреновца''. ,,Евентуална'' евакуација ,,најугроженијих'', није позив на евакуацију, него експлицитан позив на остајање код куће оних који нису угрожени, и тако је сигурно и протумачен код многих који су тај позив чули.