Srbija ulazi u predizbornu trku ili - kako nas lažu godinama...

(Svedok)

Predsednik Narodne skupštine Slavica Đukić Dejanović zakazala je raspisivanje lokalnih i republičkih izbora za 13. mart. Izbori će, kako je navela, biti održani 29. aprila ili, kako se već mesecima spekuliše, 6. maja. Pored njih, uskoro bi trebalo da budu održani i predsednički izbori.

Koliko je vlasti stalo da dokaže da je izgurala pun mandat svedoči i činjenica da će ovi parlamentarni izbori biti raspisani istog datuma (13. marta) kada i vanredni parlamentarni izbori 2008.

Dakle, ova, 2012, biće godina izbora. Svi već govore da to zapravo znači da u predstojećem periodu neće moći ništa normalno da se radi, da će sve da se vrti oko kampanje.

Dakle, mnogo priče - malo rada.

Sve je to, naravno, tačno. Ali, izbori imaju i dobru stranu – trošiće se velika sredstva u kampanji, marketinške kuće i mediji će da trljaju ruke od oglasa, televizijski termini će biti zakupljeni (iako je država zabranila?!).

Zapravo, u predstojećem predizbornom periodu radiće se više nego ranije, jer će svi ostali da (ne)rade kao i do sada, a političari će morati baš da rade na tome da nas ubede da inače rade nešto za Srbiju.

Kao pred svake izbore, i pred ove, iz novina, televizora, poštanskih sandučića, oglasnih panoa, nalepnica u prevozu, privezaka i znački, kalendara i svih mogućih stvari kojih se budu dosetili makretinški magovi, a koje imaju veze sa životom običnog čoveka, iskakaće parole i obećanja o: boljem životu, lepšoj budućnosti, izvesnosti, radnim mestima, Evropi, kreditima, penzijama, medu, mleku, o dva roda godišnje...

A pošto su uspeli da nam zgade skoro sve u životu, naši politički prvaci u ovoj kampanji prešli su i na muziku, pa tako već imamo za sada dve kampanjske pesme.

Narednih meseci će se, barem iz usta političara, verovatno živeti bolje, nego što ćemo (pre)živeti naredne četiri godine.

Pošto se stalno javno govori o tome kako je naš narod ozbiljan i sve pamti, a kada se ugase kamere i kada razgovaramo međusobno, ali, pošteno, i kada pogledamo izborne rezultate, vidimo da to uvek i nije tako, odlučili smo da čitaoce podsetimo na to šta su nam obećavali naši politički lideri pre četiri godine. I šta su od toga ispunili. Pa neka čitaoci sami uporede, crno na belo, šta su nam rekli da će biti, a kako je bilo, da bismo znali šta sada možemo da očekujemo od narednih obećanja i osmeha sa bilborda. Težište analize usmereno je prvenstveno na obećanja stranaka u vlasti, budući da su one bile u poziciji da ono što su obećali sprovedu.

 

Koliko je vlasti stalo da dokaže da je izgurala pun mandat svedoči i činjenica da će ovi parlamentarni izbori biti raspisani istog datuma (13. marta) kada i vanredni parlamentarni izbori 2008.

 

Kratka istorija izbora 2008.

U januaru 2008. održani su predsednički izbori na kojima je pobedu odneo Boris Tadić, koji je u drugom krugu, 4. februara, pobedio Tomislava Nikolića za 120.000 glasova razlike.

Posle nekoliko dana, 17. februara, albanski secesionisti proglasili su nezavisnost Kosova i Metohije (KiM). Neslaganja oko daljih koraka oko KiM i Evrope izazvalo je krizu u vladi čiju su osovinu tada činile DS, DSS i G17. Posle razlaza oko politike prema KiM, tadašnji predsednik vlade Vojislav Koštunica odlučio je da, kako se izrazio, „vrati mandat narodu“.

Ova vlada ušla je u istoriju po tome što se o njenom formiranju najduže pregovaralo, čak 4 meseca, a trajala je najkraće u istoriji - svega 10 meseci.

Na parlamentarnim izborima koji su održani 20. maja, učestvovale su 22 partije i koalicije. Najviše mesta osvojila je koalicija oko DS-a, 102 mandata, a za njom je sledila (tada još uvek jedinstvena) SRS sa 78 poslanika. Tada su na izborima učestvovali i Pokret snaga Srbije Bogoljuba Karića, Narodna seljačka stranka Marijana Rističevića, kao i pokret Moja Srbija glumca Branislava Lečića.

Posle dva meseca nagađanja konačno je 8. jula formirana vlada koja će biti upamćena po tome da su socijalisti (koji su na te izbore išli emitujući poslednji govor Slobodana Miloševića) prešli crtu i sa koalicijom oko DS-a napravili proevropsku vladu.

Ubrzo je usledilo i „istorijsko“ (po)mirenje socijalista i demokrata („dva bola“ koja imaju DS i SPS, o kojem je govorio predsednik Tadić) što je dodatno učvrstilo vezu koja, kako izgleda, traje do novih izbora.

Šta su nam sve obećali?

Obećanja data u prošloj izbornoj kampanji danas samo mogu da služe tome da stranke rangiramo mahom po lažima, tako što visina laži pokazuje koliko im je zapravo bilo stalo da dođu na vlast. Tako su, najveći i najjači, kako se ispostavilo najviše slagali (namerno ili ne, drugo je pitanje).

I za prošlu kampanju, dešavalo se da su neki objekti više puta „svečano otvarani“. Konkretno, most na Ibru u Kraljevu otvoren tri puta, a toplana u Čačku dva puta. Zanimljivo je da su most u Kraljevu prvo otvorili ljudi iz DS-a i SPO i to zato što su bili nezadovoljni najavom NS i DSS da će oni otvoriti most, pa su to učinili i jedni i drugi 9. odnosno 11. aprila 2008!?

Završavanje 5. oktobra, 50 odsto veće penzije, osiguranje puta ka Evropi, bolji život...

 

Narednih meseci će se, barem iz usta političara, verovatno živeti bolje, nego što ćemo (pre)živeti naredne četiri godine.

 

Na samu najavu raspuštanja vlade i novih izbora, krenulo se u obećavanje. Pa se tako išlo redom... LDP je objavio da na izbore izlazi sa ambicijom da završi posao započet 5. oktobra i "trajno vrati Srbiju sa Miloševićevog na Đinđićev put".

Jovan Krkobabić, lider PUPS-a, obećao je da će prvi zadatak koalicije SPS-PUPS-JS u Skupštini Srbije biti predlog za donošenje zakona kojim bi se penzije povećale za 50 odsto. Kako tvrdi u brojnim medijskim istupima, posle četiri godine u vlasti, od toga još nije odustao, pa se može pohvaliti za doslednost i istrajavanje da se penzionerima, kad tad – pomogne.

Jedno od predizbornih obećanja u kampanji za predsednika, koje je dao Boris Tadić jeste i procena da nas od 2009. čeka bolji život. Možda, ali za sada “bolji život” u Srbiji postoji jedino na filmu…

Čuvenih 1000 evra

Za razliku od većine političara u Srbiji, Mlađan Dinkić je bio barem u jednom trenutku zasigurno potpuno otvoren i pošteno rekao: „slagao sam“. Reč je o čuvenih 1000 evra od akcija u velikim preduzećima. Kako je izjavio u jednom intervjuu krajem 2010. on je to rekao kako bi Tadić dobio predsedničke izbore. Sa druge strane, ako danas pitate ljude iz G17 šta se desilo sa 1000 evra, oni će vam šaljivo odgovoriti da se nalaze u kamenu temeljcu za ruske investicije u NIS.

Sa Slobinim govorom – pravo u evropski blok

Svakako najveće iznenađenje proteklih izbora bili su socijalisti, koji su, vodivši kampanju emitovanjem poslednjeg Miloševićevog govora, pa čak praveći i dogovor sa radikalima o koaliciji u Beogradu, na kraju pretrčali u tabor DS.

Koliko su socijalisti bili odlučni da u taj tabor ne uđu, barem dok je trajala kampanja, svedoče brojne njihove izjave, pa i ova koju je Dačić dao za B92 u aprilu 2008: „Za nas je neprihvatljiva bilo kakva parlamentarna većina sa bilo kim, znači, ne samo sa Demokratskom strankom, nego sa bilo kim drugim u kojima učestvuje stranka Čedomira Jovanovića ili LDP, odnosno Nenada Čanka ili Vuka Draškovića... Tako da je praktično nemoguće praviti parlamentarnu većinu na toj strani”.

Šta se posle desilo – zna se…

Govoreći o izbornoj kampanji Ivica Dačić je 21. aprila 2008. izjavio da „za SPS nije primarno ko će biti ministar i direktor, ali ima principe”. Na kraju se ta principijelnost uglavnom vodila oko toga kako da mu se obezbedi titula prvog potrpedsednika Vlade, koja inače nije predviđena ustavom.

“Neopterećenost” kadrovima socijalisti su pokazali i nedavno, kada su prvi, pre svih stranaka (pa i DS-a koja po snazi to zaslužuje i može) istakli Ivicu Dačića za kandidata za premijera, a da pri tome nisu saopštili ni program… (Žarko Obradović, 25. novembra, Večernje novosti)

Budućnost mladih

Jedna od glavnih tema prošle kampanje (a tako će biti i sa predstojećom) jesu mladi. Šta su sve mladima obećavali?

 

Jovan Krkobabić, lider PUPS-a, obećao je da će prvi zadatak koalicije SPS-PUPS-JS u Skupštini Srbije biti predlog za donošenje zakona kojim bi se penzije povećale za 50 odsto. Kako tvrdi u brojnim medijskim istupima, posle četiri godine u vlasti, od toga još nije odustao, pa mu se barem može ukazati pohvala na doslednosti u obećanjima

 

U telefonskom razgovoru sa građanima Šapca 25. aprila 2008, Božidar Đelić (koji je do nedavno bio zadužen za evropske integracije, a skoro se vratio preplanulog lica iz Kazablanke) kazao da će jedna od mera koje će ta lista preduzeti biti odobravanje kredita sa kamatom od jedan odsto tokom pet godina za one koji žele da započnu neki posao kao i obezbeđivanje 500 evropskih stipendija. Da očito ni tada, u vreme kampanje nisu bili saglasni oko toga ni u samom DS-u, svedoči izjava Konstantina Samofalova (poslanika DS-a) data dan ranije (24. aprila 2008) u kojoj je najavio da će, ako Demokratska stranka pobedi na izborima, biti obezbeđeno 300 stipendija za najbolje evropske fakultete, kao i 1.200 novih radnih mesta za mlade.

SPS je kao jedan od primarnih ciljeva naveo poboljšanje života mladih, pa je tako na debati stranaka o politici prema mladima 25. aprila 2008, predstavnik SPS obećao da će, ako socijalisti dođu na vlast, od oktobra sve školarine biti snižene za 50 odsto, a kao cilj te vlade naveo vraćanje besplatnog školstva. Koliko se to ostvarilo pokazali su studenti koji su nekoliko puta tokom proteklih godina blokirali Beograd tražeći, ne toliko besplatno školstvo ili niže cene, koliko, barem, da se školarine ne podižu.

Tadašnji radikali i sadašnji naprednjaci

Kada je reč o radikalima, jedini značajniji susret sa mladima koji su tadašnji radikali imali, desio se kada je Aleksandar Vučić u jednom beogradskom kafiću „saslušao mlade“.

Govoreći o izbornoj kampanji Ivica Dačić je 21. aprila 2008. izjavio da „za SPS nije primarno ko će biti ministar i direktor, ali ima principe”. Na kraju se ta principijelnost uglavnom vodila oko toga kako da mu se obezbedi titula prvog potrpedsednika Vlade, koja inače nije predviđena ustavom.

Tadašnjim radikalima, čiji je veći deo prešao u današnji SNS, glavna tema na srcu bilo je Kosovo. Od stava da će ga braniti oružjem (2007), preko toga da treba oštro reagovati (2008) odvojeni deo radikala okupljen oko SNS danas je došao do toga da će, ako dođe na vlast, raspisati referendum, pa neka narod sam kaže šta hoće.

Vizionarski projekti, investicije, infrastruktura...

DS je na prošlim izborima kao okosnicu ekonomske politike obećala velike infrastrukturne projekte uz visok rast BDP. DS je obećao godišnje i pet milijardi evra stranih investicija. Poređenja radi, prema podacima SIEPA 2008. bilo je 2,24 milijarde dolara investicija, 2009. 1,57 milijardi, a 2010. oko milijardu dolara, dakle, daleko manje od obećanih pet milijardi evra. Koliko je ovo obećanje bilo nerealno svedoči činjenica da je najviše stranih investicija bilo 2006. godine - tada su iznosile 4.387 miliona evra, dakle, za 600 miliona manje od tih epohalnih pet milijardi godišnje koje je DS obećao.

Lista okupljena oko DS-a je za prošle izbore najavila da, ako uđe u novu vladu, javna potrošnja će biti ispod tadašnje (koja je iznosila oko 46 odsto). Koliko sada vidimo, Srbija je prešla tu crtu od 46 odsto, a već se pominje i da je plafon 60 odsto i da smo daleko od toga (čitaj, ima još da trošimo do tog nivoa).

Italijanski „Fijat“

Juna 2009. potpisan je ugovor sa Fijatom, a dolazak „Fijatovih“ dobavljača i pokretanje posla najavljeni su za 2010, a za jun 2011. trebalo je da se već prozvodi novi model automobila. Kako sada stvari stoje, „Zastava“ sklapa „fFijat punto“, a novi model će da pričeka.

Nova radna mesta

I kada je reč o broju zaposlenih, tu su se stranke „gađale“ ciframa, pa je koalicija DSS-NS obećavala 300.000 novih radnih mesta, a DS „samo“ 250.000. Inače, na predsedničkim izborima 2008, Tadić je obećavao 500.000 novih radnih mesta...U Srbiji je, kako su pokazali podaci, Tadić „ispunio obećanje“ – na pola, od 2008. do 2010. oko 250.000 ljudi izgubilo je posao.

I šta sad?

Ovde su izložena neka od glavnih obećanja koja su nam data tokom proteklih izbora, prvenstveno od onih stranaka koje su činile jezgro vlasti tokom prethodne četiri godine. Sada slede novi izbori, pa, možda i nije loše što ono što je obećano 2008. nije ni ispunjeno, jer sada ne bi ni bilo šta da se obećava na ovim izborima.

Ipak, nije dobro što su nas tada pravili slepcima i budalama, ma koliko se i mi kao glasači i građani, većinom, nismo mnogo ni trudili da dokažemo suprotno. Ipak, za ove izbore je verovatnije da neće toliko i ovako obećavati kao 2008. Razlog leži u tome što je i našim političarima jasno da nismo bitni (onoliko koliko se mislilo), da nismo vredni (onoliko koliko smo se cenili) pa tako i da nastavimo da se busamo kao lideri „u inat svima i uprkos svemu“ – nikoga to više i neinteresuje. Da li će srpski političari to moći i da prihvate, videćemo u predstojećim kampanjskim nedeljama i mesecima. Međutim, veliko je pitanje da li ćemo mi kao građani uspeti da odolimo tome da nas „naši lideri“ naprave idiotima i ovaj put?!

 

Na debati stranaka o politici prema mladima 25. aprila 2008, predstavnik SPS je obećao da će ako socijalisti dođu na vlast od oktobra sve školarine biti snižene za 50 odsto, a kao cilj te vlade naveo vraćanje besplatnog školstva. Koliko se to ostvarilo pokazali su studenti koji su nekoliko puta tokom proteklih godina blokirali Beograd.

 

Kada je tele vrednije od deteta

U moru obećanja i pohvala u kampanji 2008. bilo je i nekih zaista čudnih. Možda najčudnija od svih pohvala jeste ona koju je u jednom intervjuu izneo Slobodan Milosavljević (koji je bio ministar poljoprivrede u Koštuničinoj, a ministar trgovine u Cvetkovićevoj vladi, do njenog smanjenja) koji se pohvalio da se ljudi na selu više raduju rođenju teleta nego deteta, jer znaju da će odmah dobiti 150 evra podsticaja od države za jedno tele!?

Ulazak Srbije u Evropu (po ko zna koji put)...

Jedno od večitih obećanja koja slušamo više od decenije jeste da ćemo uskoro ući u Evropu. Poznat je i slučaj da su Živković i Labus, ljuljajući se na čamcu na jednoj od beogradskih reka, procenili i da će to da se desi tačno 7.7.2007.

Pošto to nije bio slučaj, ubrzo se odustalo od konkretnih datuma, ali i dalje se obećavaju godine.

Tako nam je predsednik Republike u razgovoru za "Blic", aprila 2005. poručio da je realno da uđemo 2012. Dva meseca kasnije, u „Politici“ je izjavio da bi to mogla da bude 2013.

U izbornoj kampanji DS je kao cilj odredio da prva godina mandata nove vlade (dakle 2008. ili početak 2009) bude period kada bi trebalo da dobijemo status kandidata (koji smo dobili pre neki dan) a da se do kraja mandata vlade (dakle, do ovih dana) okončaju pregovori o pristupanju.

Prema procenama koje nam sada stižu iz EU, pregovore ćemo, ako sve bude u redu, okončati za pet do osam godina, dakle 2017. ili 2019.

Sličan (predizborni) optimizam imao je i Mlađan Dinkić koji je 13. marta 2008. izjavio da će ukoliko na izborima pobedi ZES, „Srbija do kraja mandata naredne vlade biti članica EU“, a status kandidata je očekivao do kraja 2008. Doduše, svega tri meseca kasnije, Dinkić je malo spustio loptu, pa je rekao da se nada da će nova vlada u prve dve godine obezbediti status kandidata, a članstvo u Uniji nije pominjao...