понедељак, 23. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Сто година под Дамокловим мачем
Политички живот

Сто година под Дамокловим мачем

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Б. Ђикић   
среда, 17. октобар 2012.

Модерним језиком речено, Дамокло је био полтрончина на двору Диониосија I (4. век пре Христа), и на неки начин његова вечита опозиција. Често је заједљиво спочитавао газди Дионисију уживање у власти. Изазван Дамокловом заједљивошћу, Дионисије му омогући краљевање на један дан, и усред краљевске вечере, Дамокло примети над главом мач окачен о коњску струну. Овиме је Дионисије желео да му дочара ризик владања. Од тада Дамоклов мач представља симбол латентне, али озбиљне опасности.

Сетисмо се, како то нама и доликује у минут до дванаест, да се ових дана навршава 100 година од ослобођења Старе Србије вишевековног турског ропства. Многи су животи положени на олтар отаџбине, ради овог узвишеног циља. Но, како нисам историчар, а како се српски историчари (част изузецима) и нису претргли у проучавању овог, можда најзначајнијег момента у целокупној нашој историји, и како су одмах након тог момента наступили трагични догађаји по наш народ, неретко уз губитке милиона душа, а повремено и уз губитак саме државе, покушаћу са позиције лаика 21. века да сагледам где се ми данас налазимо. Да видимо где су и да ли су достојни, потомци ђенерала Боже Јанковића, Степе Степановића, Михаила Живковића, краља Петра...

Ових дана, век након стицања слободе, у неким медијима, како се то модерно каже „из региона“, појавиле су се неке изјаве, које нису привукле пажњу наше јавности, а таман посла на пример нашег МИП-а, а прилично су интересантне. Појавиле су се дан за даном и то овим редом:

Вест прва: 9. октобар: Саљи Бериша, председник албанске владе, прима делегацију Марока и моли Мароканце да признају тзв. "републику Косово", што би охрабрило и друге арапске земље.

Вест друга: 10. октобар: турски премијер, Реџеп Тајип Ердоган изјављује да су интереси Бошњака интереси Турске. О Босни коју му је Алија оставио у аманет је говорио нешто раније.

Вест трећа: 11. октобар: Као вишња на торти, док ово пишем председник ДПС, а док ово читамо вероватно већ и по n-ти пут председник или премијер Црне Горе, шта год, Мило Ђукановић, оптужује црногорску опозицију да се ни мање ни више него залаже „за Велику Србију“!

Само ова три дана, и само ове три кратке новинске вести су довољне да без претераног ангажмана познавалаца историје Срба схватимо у каквим се историјским дубинама налазимо, само 100 година од изласка из вековног ропства. Само ове три новинске вести су довољне да се не мора елаборирати: ни албанска голгота, ни Кајмакчалан, ни Конкордатска криза, ни грађански рат 1941-45, ни Шумарице, Јасеновац или Сремски фронт, ни предаја вековне државе у руке бравара без родослова, ни насељавање стотина хиљада нових суграђана са албанских гудура, ни елиминисање српске интелигенције и писмености, ни институционално парчање Србије, ни Вуковар, ни Книн, ни Сарајево, ни Клечка, ни Жуте куће, ни инсајдери, ни аутсајдери, а да бисмо јасно могли схватити сопствени поражавајући положај.

Скоро свакодневно, а неретко и више пута дневно, са разних меридијана нам стижу пацке, да смо овакви или онакви, али углавном да смо екстремно лоши. Са друге стране, све оно што се нама замера, нашим комшијама се обилато толерише, охрабрује, дозвољава, финансира, омогућава, и то неретко са симпатијама. Са разних меридијана, али богами и све више и чешће и од наших истакнутих мислилаца, професора, па чак и институција које финансира држава. Таквих је примера много, за овако кратак текст.

Замислите када бисмо прву наведену вест обрнули, па да се на пример премијер Србије Ивица Дачић састао са амбасадором Русије у Београду и затражио да Русија призна Републику Српску, што би за собом повукло признања земаља блиских Русији. Па нас би запалили! Када то Тирана ради, то јест лобира за признавање окупираног дела Србије као међународно признате државе, е то је у реду, у складу са међународним правилима, и никога не угрожава.

Пита ли се ико: ако се тзв. "република Косово" представља независном, и то без надгледања и контроле примене међународних стандарда, од стране било које међународне организације, због чега за њу као такву, лобира премијер једне њој суседне земље? Од кад је то дозвољено у међународним односима?

Одговор је прост: овде се само ради о још једној фази у стварању, не како се то погрешно каже још једне албанске државе на Балкану, него о стварању једне велике албанске државе у балканским оквирима, која се може а и не мора звати Велика Албанија, али то је то. И то је данас толико очигледно, да и они који се праве да не виде не смеју себе да погледају у огледалу, јер нико не воли да гледа лажова.

То је, понављам, тако очигледно као онај духовити израз индуктивног резоновања: „If it looks like a duck, swims like a duck, and quacks like a duck, then it probably is a duck“ (Ако изгледа као патка, плива као патка, и кваче као патка, онда је то вероватно патка). Ако на Балкану, и то не у Румунији, него баш у нашој кући видимо да се држава насељена искључиво Албанцима, институционално шири крајевима који су насељени или ће бити насељени искључиво Албанцима, и ако они ту територију називају Великом Албанијом, онда то мора да је Велика Албанија.

Видимо ли ми то? Бићу до краја искрен: не верујем! Ми се непрестано гађамо еуфемизмима, небулозним идејама, политичким пејзажима у магли, и многим квазимудровањима (којих је одвратно и сећати се, попут: „више од овога а мање од онога“, стандарда пре статуса, статуса пре стандарда, стандарда пре стандарда и сл.), а које нам се без остатка сервирају из Вашингтона, Берлина и Брисела, а не из Тиране, која је како се испоставља само корисник добрих услуга. Чиме је Тирана заслужила такав положај миљеника носилаца светке моћи, још увек је загонетка. Али и она као и свака загонетка се може одгонетнути, само ако се одгонета. А то се не ради. Барем ми то не радимо.

Уместо тога лакше нам је да се замајавамо „преговорима са Приштином“, поделама недељивог, дељењима неподељеног и тако у бескрај, постајући и Тирани и међународним моћницима све смешнији, савезницима све чуднији, а сопственим потомцима све већи непријатељи. У међувремену, Велика Албанија се заокружује по свим основама, пред нашим очима, постајући веома озбиљан чинилац балканског мозаика, и уз то врло ненаклоњен Србији и Србима.

Друга цитирана вест уводи у нашу причу америчког извођача радова у региону – Турску. Турска данас има на Косову након Немачке најбројнију војску. Она обучава и снабдева будуће оружане снаге Велике Албаније, стациониране на окупираном делу Србије, који себе назива Републиком Косово, а суштински је управо само део те, у балканским мерилима велике државе. Изјаве турског премијера да му је Босна остављена у аманет, а посебно ова да су интереси Бошњака и турски интереси, нипошто није смела проћи незапажено у нашим, а и у страним дипломатским круговима. Јер има Бошњака и у Србији, па се нешто можемо запитати: ако Турска обучава и наоружава војску Велике Албаније, да ли то ради из хобија, или из интереса? Ако је ово друго у питању, какав је ту интерес наших Бошњака? Нисам чуо да се ико од њих (а има их и на одговорним местима у нашој власти) оградио од Ердоганове изјаве. А Ердоган није „веверица“.То је премијер најмоћније балканске државе, и није могуће да једна тако озбиљна изјава од једне тако озбиљне фигуре Балкана, прође незапажено у нашим политичким круговима.

Не кажем случајно, „као вишња на торти“ појављује се и Ђукановић са пин кодом „Велика Србија“, којим се задобијају симпатије (а и новац) са запада, а о Турској и Великој Албанији да не говоримо. У свој бури ХХ, а богами загазисмо и дубље у ХХI век а бура не престаје, једино чега никада није било, то је Велика Србија. Чак је и Велика Албанија постојала неко време (1941-43), па и Велика Бугарска, али никада није било Велике Србије!!? Како то да сви, па и Мило виде онога чега нема, а нико не види оно што је очигледно, а то је Велика Албанија. Не улазим у то, какав је интерес Црне Горе да у суседству има једну Велику Албанију, са 7 милиона становника, са подршком Турске која, по Ердогану, има исте циљеве са Бошњацима. Они су изабрали свој правац, по n-ти пут бирају исто руководство, и то треба поштовати. Али који је разлог да Црна Гора (а свиђало се то нама или не, Ђукановић јесте персонификација данашње Црне Горе) спочитава Србима нешто чега нема? Велике Србије нема и није је ни било. Разлог може бити само један: стављање у службу нечега што је било, и чега има, а то је Велика Албанија.

Ето тако драга браћо, након 100 година међусобних трвења: четника и партизана, „пречана“ и „геџа“„титоиста“ и „стаљиниста“, „милошевићеваца“ и „драшковићеваца“ , „русофила“ и „русофоба“, „прве“ и „друге“ Србије, смо ту где смо. Од толико трвења, дошли смо до стања када губимо идентитет који смо имали миленијумима, губимо државу коју смо имали вековима, а за узврат добијамо комшилук коме баш овакво наше стање одговара. Наравно, неко ће рећи да ствар није трагична, јер се са суседима може и лепо живети. Потпуно се слажем, али то у најбољем случају важи у време мира. У време рата, када се драстично и рапидно губе људски и материјални ресурси, веома је важно ко вам је у суседству, и у каквом сте положају према суседима. То се никако не сме заборавити ако се жели сачувати држава. А нама је ваљда јасно, да Срба нема тамо где нема српске државе.

Будимо искрени, нисмо ми свесни какво су нам благо оставили наши преци, па и они из 1912. Многобројни наши „душебрижници“ су од нас створили некакве аутистичне Србе, Србе који не учествују активно ни у свом ни у животу државе, Србе који читав век седе под Дамокловим мачем, а струна као и свака струна ће једнога дана пући. Србе који се понашају по оној народној: Вук магарцу сапи једе, а он мисли да сања. Србе који се сете да су Срби једино кад им Хрвати заплене јахту.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер