Странке са националним предзнаком су својом самофрагментацијом учиниле себе маргиналним политичким чиниоцем, и то у тренутку када су Србији и Србима на КиМ најпотребније

Догађаји поводом избора и посебно енормне изборне крађе гурнули су у позадину надасве важан закључак Савета министара ЕУ (12. децембар о.г.) да се бриселско-охридски споразум  хитно уврсти у поглавље 35 преговарачког оквира за приступање Србије Унији. Председник Вучић је, готово изненађен, одмах реаговао негативно, али најизричитије у интервјуу Политици од 14. децембра речима: „ Надам се да се то неће догодити. Они добро знају, рекао сам им, усмено и директно, више пута. Саопштио сам и целокупној домаћој и светској јавности шта не долази у обзир, а то је признање независности Косова на било који начин, нити чланство у Уједињеним нацијама...Пошто они хоће цео Споразум, за нас је то неприхватљиво“ (стр. 1, 5).

Савет министара ЕУ објавио је ову одлуку у зао час изборне кампање и тиме натерао Вучића да понови оно чиме је у фебруару и марту ове године завлачио јавност Србије – да су Споразум и његов анекс отворени за даље преговарање и томе слично. Вучићеве изјаве деловале су као бесан утук на рђаву намеру Савета министара да му квари кампању у којој готово да нису поменути на Европска унија ни Косово и Метохија. А заправо, Савет је само следио динамику рада у ЕУ и потребу да Европском  савету преда овај закључак на потврђивање, што је овај и учинио. Документ је даље прослеђен Комисији, која ће до краја јануара поступити по смерницама ова два њој политички надређена органа.

Догађаји поводом избора и посебно енормне изборне крађе гурнули су у позадину надасве важан закључак Савета министара ЕУ (12. децембар о.г.) да се бриселско-охридски споразум  хитно уврсти у поглавље 35 преговарачког оквира за приступање Србије Унији

Пошто је реч пала, Вучић је био приморан да ову игру опсене за домаћу јавност одигра до краја, те је потурио председницу владе да она на лицу места, у Бриселу, изнесе некакве резерве Србије на два поменута документа. И то је била представа за домаћу јавност, тј. за минимализацију штете за изборну кампању. Кажемо „некакве резерве“, јер јавности није стављено до знања о каквим се резервама ради, будући да је овај институт међународног права регулисан Конвенцијом о уговорном  праву (1969, чл. 19 надаље). Да ли је реч о резервама на поједине одредбе Споразума и Анекса, о којим је евентуалним одредбама реч, да ли су резерве временски ограничене и да ли је време за њихово улагање прошло од прихватања ових докуманта – 27. фебруар и 18. март о.г, све то се напросто не зна.

Независно од ових питања, у ст. 2 Анекса стоји: „Косово и Србија се у потпуности посвећују томе да испоштују све чланове Споразума и овог Анекса, и да примене свако своје обавезе које проистичу из Споразума и Анекса, на сврсисходан начин и у доброј вољи“. Прихватајући Анекс са овим ставом, председник Вучић је прихватио Споразум у целини и стога нема места за било какве резерве. Али, као што рекосмо, овај маневар са премијерком био је учињен за домаћу употребу, у конкретним околностима за ублажавање штете по изборну кампању.

Он је прихватио споразум са тзв. Косовом који је Унија предложила у форми симулираног међудржавног уговора. Пре свега, „Косово“ није могло да буде  „страна“ равноправна другој „страни“ - Србији, јер не поседује уговарачки капацитет. Та политичка творевина не располаже ни суверенитетом ни међународноправном капацитетом за закључивање међудржавног уговора-споразума

Вучић се у овом случају понашао као дете које крије лаж пред родитењима. Значи, чевек зна да вара, али то треба по сваку цену да прикрије. Инфантилност његовог поступка је у томе што делујући функционери ЕУ знају да он обмањује (српску јавност), али не желе да га казне, што се види из њихове благе критике потоње изборне крађе. Шта је предмет његових лажи:

• Он је прихватио споразум са тзв. Косовом који је Унија предложила у форми симулираног међудржавног уговора. Пре свега, „Косово“ није могло да буде  „страна“ равноправна другој „страни“ - Србији, јер не поседује уговарачки капацитет. Та политичка творевина не располаже ни суверенитетом ни међународноправном капацитетом за закључивање међудржавног уговора-споразума. То што га поједине државе признају, не испуњава ове услове у пуном смислу, посебно не у релацијама са међународним  организацијама.
• Управо „косовски“ мањак међународног уговорног капацитета условљава симулирани облик Споразума о путу ка нормализацији Косова и Србије и његовог Анекса. (Исти је случај и са Првим споразумом о нормализацији од марта 2013). Тај симулакрум треба да доведе до правог и пуног статуса Косова у међународном поретку. Одлучујући допринос томе може да пружи само Србија закључујући споразум са том квазидржавом у којем ће бити садржани сви атрубути њеног признања као праве државе.
• Атрибути тог споразума су следећи:
• равноправно третирање уговорних чланица као „страна“ (сви чланови Споразума);
• њихови односи треба да се развијају у складу са начелима УН: суверена једнакост држава, независност и територијални интегритет (чл. 2);
• стране ће међусобно признати документа и државне симболе (чл. 1);
• Србија неће ометати „Косово“ у приступању било којој међународној организацији (чл. 4);
• Када се све ово испуни, стране ће са симулираног прећи на ниво правог  међудржавног правно обавезујућег споразума о „свебухватној нормализацији односа“ (чл. 6).

Пошто је реч пала, Вучић је био приморан да ову игру опсене за домаћу јавност одигра до краја, те је потурио председницу владе да она на лицу места, у Бриселу, изнесе некакве резерве Србије на два поменута документа. И то је била представа за домаћу јавност, тј. за минимализацију штете за изборну кампању

Реч је о јасним одредбама и начелима која не подлежу тумачењу. Тим путем треба довести Србију на праг de iure признања независности „Косова“. Такво признање ће посредством обавезе из члана 6 пасти као зрела крушка чим се Споразум о путу за нормализацију...примени на основу одговарајућег анекса.

Најзад, закључци Савета министара ЕУ о укључењу обавеза из ових документа у преговарачко поглавље 35, које је Вучић довео у питање, воде у правцу уношења још једног услова (уцене) у тзв. пут Србије у ЕУ.  У ставу 2 Анекса дословце стоји: „Стране примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови процеса приступања ЕУ Косова и процеса приступања ЕУ Србије. Стране примају к знању да ће, одмах после усвајања Споразума и овог
Анекса, ЕУ посредник започети процес измена у допуна одредница Поглавља 35 за Србију, које ће одсликавати нове обавезе Србије, које проистичу из Споразума и овог Анекса“. Значи, Вучић је 18. марта прихватио и ову обавезу, уз једну општију – да се имају применити све одредбе оба документа. То што их он није потписао, већ само прихватио не умањује политичку обавезу Србије да их примени, на радост остатка европејске Србије. Али, на њену жалост, постоје и поуздане правне основе и начини да се ови квазиспоразуми пониште, што није тема овог чланка.

Значи, Вучић је 18. марта прихватио и ову обавезу, уз једну општију – да се имају применити све одредбе оба документа. То што их он није потписао, већ само прихватио не умањује политичку обавезу Србије да их примени, на радост остатка европејске Србије

Какве везе ова отужна прича има са управо завршеним изборима у Србији? Веза је директна. Вучић није расписао ванредне изборе зато што је то тражила опозиција, иако је она то чинила готово од завршетка претходних. Расписао их  је зато што најбоље зна шта је учинио прихватајући два документа: довео је Србију на сам понор потпуног признања „Косова“ а да није био сигуран како ће јавност реаговати. Што се западних учесника (САД, НАТО, ЕУ) тиче, он је ушао у зону временске оскудице и њиховог нестрпљења што не извршава давно преузете обавезе, иако су га за то штедро даровали.

Овде треба имати у виду феномен да је Вучић за једанеаст година своје владавине четири пута расписивао ванредне изборе. То делује крајње ненормално у једној земљи у којој у датом периоду никада није било кризе владе нити владине већине и парламенту. Напротив, Вучић је владао супериорном већином коју је обезбеђивао на крајње нерегуларне начине, а један од поузданих били су му избори. Од четири ванредних, једних редовних, двају председничких и сијасета локалних избора, ниједни нису прошли без конфликта између добитничке већине и губитничке мањине. Разлози тих сукоба, понекад и тешких уличних, били су у великим неправилностима у режији власти целим током изборних процеса – од расписивања до бројања гласова и проглашења резултата.

Какве везе ова отужна прича има са управо завршеним изборима у Србији? Веза је директна. Вучић није расписао ванредне изборе зато што је то тражила опозиција, иако је она то чинила готово од завршетка претходних. Расписао их  је зато што најбоље зна шта је учинио прихватајући два документа: довео је Србију на сам понор потпуног признања „Косова“ а да није био сигуран како ће јавност реаговати

Пажљивијим посматрањем уочљиво је да су ванредни избори увек били расписивани поводом Вучићевих обавеза према органима ЕУ у вези предаје Косова и Метохије. То су уједно били разлози да Вучић испонова затражи додатну бирачку подршку. Први ванредни избори 2014. били су расписани после шире упознатости јавности о правој природи Првог бриселског споразума. Наредни, 2016. следили су видљиву опомену органа ЕУ Вучићу да упозна јавност са обавезом да се у једној фази преговора о приступању са „Косовом“ мора потписати онај правно обавезујући споразум о свеобухватној нормализацији односа. Ванредни избори 2022. године били су расписани због растућег нерасположења јавности поводом пасивног односа државних власти према све учесталијем терору владе А. Куртија према Србима. Најзад, овогодишњи избори расписани су поводом догађаја који су подстакли овај напис.

Када је реч о последњим ванредним изборима, занимљива је њихова кратка предисторија. Она говори о мрежи у коју је Вучић ухватио опозицију поводом њених сталних, више реторичких него осмишљених, захтева за ванредним изборима. После  кратког времена од једва годину и по дана, Вучић је наводно подлегао овим захтевима и даровао изборе нестрпљивој опозицији. Његов главни разлог, међутим, био је други: најпре, куповина времена пре коначне капитулације пред ЕУ и, с тим у вези – прибављање додатне легитимности за испуњење услова за наставак тзв. пута Србије у ЕУ, што је само провидни еуфемизам за дефинитивно признање „Косова“. Када куцне тај час, он ће и проевропској опозицији и свом бирачком телу моћи да каже: тражили сте – гледајте.

Овај императив запада пред којим Вучић сада стоји, узрок је његовој најгорој изборној кампањи досад и највећој изборној крађи од почетка вишестраначја у савременој Србији. То се могло и очекивати имајући у виду у којој мери политичка и општа егзистенција његова и његове касте зависи од очувања свеколике власти.

Руководећи функционери ЕУ знају да у Србији никада неће наћи погоднију личност за окончање „косовског питања“ од Вучића. И обратно, Вучић зна да на свету неће наћи бољу заштиту своје владавине од „европске“ уколико јој обећа предају Косова и Метохије

Изборна крађа изазвала је општу постизборну пометњу због катастрофалних радњи власти, и то више поводом избора у Београду него на нивоу државе. У коштац су се ухватиле две проевропске фракције – опозициона, која је у том погледу више идеолошка, и владајућа, која је више опортунистичка. Отворени сукоб, који је уследио непосредно после објављивања изборних резултата, био је једини начин скретања пажње домаће јавности на необуздану изборну крађу и пажње иностраних чинилаца на аутократску природу режима у Србији. То је досад највећи изазов телима и функционерима ЕУ да се суоче са политичком реалношћу Србије и изјасне о природи режима који дуже од деценије подржавају под окриљем договора о предаји јужне српске покрајине. Оно што текућу политику ЕУ према Србији везује са њеним аутократском режимом јесте обострани окорели опортунизам. Руководећи функционери ЕУ знају да у Србији никада неће наћи погоднију личност за окончање „косовског питања“ од Вучића. И обратно, Вучић зна да на свету неће наћи бољу заштиту своје владавине од „европске“ уколико јој обећа предају Косова и Метохије. У таквој идеалној комбинацији међусобних приоритета, проевропска опозиција у Србији није могла да привуче Унију својом идеолошком верношћу. Данас, после срамних избора, Унија је изазвана белоданим кршењем свих норми демократског изборног процеса, али, бар засад, остаје умерена према овим тврдим чињеницама и маћехинска према својим верним присталицама.

Трагедија Србије у овим данима садржана је и у чињеници да после ових избора она остаје без убедљиве националне алтернативе главној струји њене политике. Странке са националним предзнаком својом самофрагментацијом учиниле су себе маргиналним политичким чиниоцем у Србији кад су јој постале најпотребније. То је истовремено додатна трагедија Косова и Метохије и тамошњих Срба који живе у перманентном стању насиља. Опстајући у најтежим условима, они представљају само функцију Вучићевог одржања на власти. Али, њихову несрећу игнорише и проевропска опозиција која је, да апсурд буде већи, своје изборно име украсила звучним „Србија без насиља“ а да се није ни осврнула на највеће насиље које се збива у окупираном делу Србије.