Тужна међуигра на путу предаје

Са председником Србије нема изненађења. Сваки јачи кризни догађај на Косову и Метохији, Србију под његовим вођством приближава коначном решењу њене јужне покрајине. То је њена de iure предаја албанским сецесионистима и њиховим западним покровитељима. Председниково кретање по црти тога пута јесте једина константа његове привид-политике у вези Косова и Метохије. У тој ствари, његов једини стварни проблем је постојање дубоке несагласности између расположења огромне већине становништва и званичне политике Србије. Док је ова друга под сигурном контролом западних сила, стање духова у Србији постојано је против политичког и правног отуђења историјски најзначајнијег дела земље. Имајући то у виду, председник-самодржац стално лавира између речи и дела: на речима – нема признања, на делу – признање се шверцује у комадима као да је реч о стилском намештају а не о земљи, људима и светињама.

Покрет Срба под барикадама председник је преко ноћи претворио у фарсу са барикадама. Протест, који је трајао готово три недеље за неколоко сати је збрисао рачунајући и време у којем ја давио његове учеснике, што пред камерама што иза затворених врата. За њега је то била прилика да покаже своју раскошну способност вербалне манипулације, заправо вештину преваре. У чему се она овога пута састојала?

Покрет Срба под барикадама председник је преко ноћи претворио у фарсу са барикадама. Протест, који је трајао готово три недеље за неколоко сати је збрисао рачунајући и време у којем ја давио његове учеснике, што пред камерама што иза затворених врата. За њега је то била прилика да покаже своју раскошну способност вербалне манипулације, заправо вештину преваре

Председник је, не трепнувши, изјавио да је у комуникацији са представницима  САД и ЕУ извојевао испуњење свих захтева Срба на барикадама, те да у том случају нема разлога да се протест настави. Врло брзо ће се видети да је реч о најобичнијој обмани. Да подсетимо, захтеви људи у протесту тицали су се, најпре, непосредних разлога побуне: пуштање из затвора тројице Срба полицијаца на којима је извршена егземпларна одмазда због њиховог иступања из „косовских“ институција; повлачење „косовске“ специјалне полиције са подручја северно од Ибра; уклањање новоподигнутих база ове специјалне полиције са тог простора. Поред ових непосредних, учесници протеста имали су више начелнијих захтева као: да се прекину преговори са Албанцима; да се бар на север Покрајине врате српске институције; против предаје Косова и Метохије зарад заједнице српских општина и др.

На шта се позвао председник тврдећи да су бар они непосредни захтеви прихваћени. Позвао се на „саопштење САД и ЕУ“ (прилично анониман наслов), објављено на сајту америчке амбасаде у Београду, у којем су, наводно, садржане дате гаранције. Како оне гласе: „ЕУ и САД посебно поздрављају уверавања руководства Косова да не постоје спискови косовских Срба за хапшење или кривични прогон због мирних протеста/барикада“. То је све када је реч о непосредним захтевима Срба са барикада. Када се боље погледа, „САД и ЕУ“ нису испунили ни један њихов захтев. Једина концесија Србима била је пуштање из затвора двојице од тројице ухапшених полицајаца Србина и момка који је у био затвору од прошлог Видовдана. Али, тај гест ни најмање не гарантује њихово ослобођење од измишљене кривичне оптужбе против њих. Поготово имајући на уму реченицу која имплицира њихово даљње кривично процесуирање када се стишају политичке страсти: „Истовремено, владавина права се мора поштовати, а сваки облик насиља је неприхватљив и неће се толерисати“. Председнику и свима који га подржавају препоручио бих да овако неодговорно поступају када се суоче са (правним) гаранцијама у стварима својих приватних интереса, рецимо, када купују или продају некретнине.  

У крајњој линији, захтеви Срба на барикадама тицали су се конкретно тзв. косовске специјалне полиције а не „косовских безбедносних снага“, што су две различите формације. Али, ко ће то запазити у Вучићевом произвољном тумачењу „гаранција“ које је наводно извојевао за косметске Србе

Поводом захтева Срба да се специјална албанска полиција повуче са севера Покрајине, председник је изјавио да смо „у замену за уклањање барикада данас први пут добили нешто што се односи на наша права…..да без сагласности локалних Срба не може бити присуства приштинских снага на северу КиМ“. Томе одговара, али не како је председник својевољно интерпретирао, део саопштења КФОР-а: “Што се тиче ‘Косовских безбедносних снага’, њихово распоређивање, према постојећим споразумима, захтева претходну сагласност команданта Кфора за одлазак на север Косова. Кфор, у складу са својим мандатом, може да се ангажује са легитимним представницима локалне заједнице на северу КиМ, као део овог процеса сагласности”.

Ова изјава, осим што је прилично нејасна, сасвим сигурно не претпоставља оно што председник тврди: да „без сагласности локалних Срба не може бити присуства приштинских снага на северу КиМ“. Својевремена преписка између тадашњег генералног секретара НАТО Андерс Фог Расмунсена и тзв. председника владе Косова Хашима Тачија (април 2013) утврдила је режим преласка „косовских безбедносних снага“ на север Покрајине на готово истоветан начин као и пре неки дан. Пошто ту нема ничег новог, од одлучујућег учешћа српских локалних власти у овој ствари нема ништа. Дакле, поново опуштено тумачење председника једног саопшења које, напротив, има прилично злослутан садржај. У крајњој линији, захтеви Срба на барикадама тицали су се конкретно тзв. косовске специјалне полиције а не „косовских безбедносних снага“, што су две различите формације. Али, ко ће то запазити у Вучићевом произвољном тумачењу „гаранција“ које је наводно извојевао за косметске Србе.

Председникова нервозна реакција на неприхватање његових мађионичарских решења за безбедност Срба показује, заправо, да је његова улога овде била да угуши побуну. Додуше, не насилним средствима као у новембру 2013. године, када је на Србе, масовне бојкоташе првих албанских избора у четири северне општине, послао српску жандармерију. Овога пута у употреби је егзекутивно мирнији начин – превођење људи жедних преко воде као да су малоумни или малолетни

Иступање тројице српских полицајаца те вечери (28. децембар) било је благо опонирање председниковим уверавањима, али садржински јасно упозорење. Укратко, то нису никакве поуздане гаранције за Србе северно од Ибра, конкретно – нису довољне гаранције да би се обуставио протест. Председникова реакција била је уобичајено арогантна: а шта ви предлажете уместо овога. Ово је иначе уобичајена језичка фигура којом један аутократа, апсолутни владалац, опонира свакој озбиљној критици његове владавине. Већ такав његов положај чини овакав одговор садржински апсурдним а људски бахатим. Али, када се ова језичка фигура (заправо, обична вербална финта) употреби према косметским Србима, то делује крајње безочно. Посебно у ситуацији када Срби на председниково квази-питање јасно указују да би урадили оно што су већ урадили – покренули се на побуну. Председникова нервозна реакција на неприхватање његових мађионичарских решења за безбедност Срба показује, заправо, да је његова улога овде била да угуши побуну. Додуше, не насилним средствима као у новембру 2013. године, када је на Србе, масовне бојкоташе првих албанских избора у четири северне општине, послао српску жандармерију. Овога пута у употреби је егзекутивно мирнији начин – превођење људи жедних преко воде као да су малоумни или малолетни.

Уколико у јавности постоје недоумице у вези начина поступања председника Србије, ради њиховог разрешења треба следити наступајуће догађаје поводом Косова и Метохије. Ако је ова нормализација обављена ради оне нормализације, биће јасно да је овде почињено свесно недело. Прве реакције америчких и евроунијских званичника упућују на дубоку сагласност са Вучићевом интервенцијом. Они рачунају на брзо враћање „процеса“ у старе трачнице које воде до његовог циља – а то је отклањање српске препреке за дефинитивно независно „Косово“. Додуше, препрека је и политика Албина Куртија која, сасвим апсурдно, још једина стоји на путу крајњег циља. Не треба сумњати да ћи и она, на овај или онај начин бити савладана.

Оно што се са сигурнишћу може рећи јесте да је председник својим последњим наступом, код косметских Срба исцрпео сав капацитет превара и смутњи. То је колетерална корист овог догађаја која би  ненамеравано отворила брешу за нова неочекивана збивања

Овакав след догађаја могу спречити само непредвиђене случајности, које нису ни до сада изостајале. Рецимо, сам по себи Албин Курти је таква непредвиђена случајност која је предупредила кључне планове и сам исход сценарија са тзв. заједницом српских општина у средишту. Сличан ефекат непредвиђене случајности је имала и ранија одлука тамошњег уставног суда о несагласности одредаба о заједници српских општина са уставом „Косова“. Као тобоже узорна правна држава, „Косово“ није могло да спроведе један неуставан споразум, који је иначе претходно био ратификован у парламенту ове не-државе.   

Питање је, да ли је од званичне Србије могуће очекивати неку нелојалну интервенцију према западним заповестима. Лојалност званичне Србије „процесу“ до сада је била готово дирљива, иако се радило о глави ове државе. Поступање председника према вишенедељном српском протесту на северу Покрајине не упућује на ову врсту непослушности према западним управљачима „процесом“. Он је напросто пацификовао косметске Србе, а колико ће то трајати, ни то се не зна. Оно што се са сигурнишћу може рећи јесте да је председник својим последњим наступом, код косметских Срба исцрпео сав капацитет превара и смутњи. То је колетерална корист овог догађаја која би  ненамеравано отворила брешу за нова неочекивана збивања.       

 "Србија и свет"