Како условљавање Европске уније учинити беспредметним

У последњих петнаест година слаба Србија игра са јаком Европском унијом хазардну игру, која је била започета слоганом „и Косово и Европска унија“. Тај у себи противречан слоган, који је и на самом почетку деловао као политичка фикција, данас представља очигледну супротност себи самом, дакле „ни Косово ни Европска унија“. Укратко, две владине коалиције, демократско-социјалистичка (2008-2012) и напредњачко-социјалистичка (2012. до данас и надаље) жртвују Косово и Метохију за „европски пут“, али без било каквог добитка, тј. са двоструким губитком.

Разуме се, та два губитка међусобно су неупоредива, све и да претпоставимо да је перспектива чланства у ЕУ икада била реална. Предати део територије, и то онај који садржи кључни идентитетски значај, за приступање Унији био би по себи историјски неопростив чин. Али, у случају односа Србије и ЕУ никада се није радило о некаквој, ма колико срамној, трампи. Већ средином 2008. године Унију је захватила прва у серији криза које су промениле њен политички живот, уз то уздрмале читав систем у тој мери да је њено проширење постало функционално и системски немогуће. Изузетак Хрватске, примљене 2013. године, објашњава се енормним утицајем Немачке, која је у околностима ванредне антикризне политике постала неформални лидер Уније. После тог уласка кроз прозор, врата Уније чврсто су замандаљена за улазак било које земље кандидата макар нека од њих и испунила све писане услове.

Србија је себи дозволила да је Унија убаци у тор тзв. западног Балкана, тих пет-плус условних држава са политичким класама и квазикултурним елитама програмираним на кретање путем који никуда не води

Србија је себи дозволила да је Унија убаци у тор тзв. западног Балкана, тих пет-плус условних држава са политичким класама и квазикултурним елитама програмираним на кретање путем који никуда не води. Али и унутар тог тужног скупа, Србија се третира неравноправно будући да јој за то кретање никуда ЕУ тражи уредно фактичко и правно признање њеног силом отцепљеног дела. Овај апсурд дугогодишњег стања Србије, међутим, има унутрашње објашњење: српска политичка класа и културна квазиелита дубоко су поткупљени и уцењени сваком врстом подршке водећих западних сила – материјалном, политичком, каријеристичком, безбедносном и др. Степен ове егзогене корупције толики је да је, статички гледано, немогућ било какав морални опоравак доминантних јавних чинилаца у широком спектру од носилаца државне политике, преко духовно окупиране јавности, до бројних фактички пропалих струковних удружења. Свим овим сферама подједнако влада дух официјелног европејства који има улогу пацификовања сваке критичке мисли и њој одговарајуће друштвене акције.

Прави показатељ успешног деловања европејског пројекта пацификације Србије јесте јавно слепило поводом свеприсутног условљавајућег механизма Уније. Данас је тај механизам достигао врхунац одлуком Савета министара ЕУ од 22. априла, да се обавезе Србије из Бриселско-охридског споразума (фебруар-март 2023) пренесу у поглавље 35 тзв. предприступних преговора. Ово преговрачко поглавље, бенигно названао Остала питања, од самог почетка 2014. године тицало се питања Косова и Метохије, тј. његове предаје тамошњим побуњеним Албанцима.

Онај ко се одлучио да прионе једноставној формули сигурне власти у Србији, тј. владавини под заштитом Европске уније и западног система моћи, прихватио је услов над условима – предају Косова и Метохије његовим актуелним окупаторима. Та предаја кренула је од бриселских споразума из 2013. и 2015. године и наставила се фактичким одрицањем званичне Србије од своје јужне покрајине

Онај ко се одлучио да прионе једноставној формули сигурне власти у Србији, тј. владавини под заштитом Европске уније и западног система моћи, прихватио је услов над условима – предају Косова и Метохије његовим актуелним окупаторима. Та предаја кренула је од бриселских споразума из 2013. и 2015. године и наставила се фактичким одрицањем званичне Србије од своје јужне покрајине. Али, то одрицање мора бити дефинитивно и добровољно, оно мора бити ствар правне а не само фактичке предаје. Зато се приступило Бриселско-охридском сапоразуму чија примена води до крајњег акта предаје – обавезујућег међународноправног споразума о свеобухватној нормализацији односа две равноправне уговорне стране – „Косова“ и Србије (чл. 6 Споразума). То би био трасирани крај српског Косова и Метохије.

Поглавље 35 преговора о тзв. приступању Србије Унији, обогаћено примењеним Бриселско-охридским споразумом, заправо је услов над условима Србије на њеном „европском путу“. Сада нам нема куд, сеире првоверници европских интеграција Србије, ослобођени голог вредносног подржавања овог ултиматума и охрабрени „чињеницом“ да је званична Србија такорећи споразумно прихватила своје условљавајуће обавезе. Више није важно ко је то прихватио, с којим легалитетом и каквим легитимитетом; није важно који је то режим Србија морала да трпи дванаест година ради те „чињенице“ и колико ће дуго морати да га подноси да би иста „чињеница“ производила наредне „чињенице“ на путу  статусног изједначења Србије са наказном творевином каква је „држава Косово“.

Србија данас живи обухваћена фаталистичком маглом „европског пута“ коју удувава моћна медијска машинерија с обе стране пропагандног спектра – владиног и тзв. невладиног. Чак и многи који сумњају у декларисани циљ тог пута – чланство Србије ЕУ – не усуђују се да изађу из овог зачараног круга

Србија данас живи обухваћена фаталистичком маглом „европског пута“ коју удувава моћна медијска машинерија с обе стране пропагандног спектра – владиног и тзв. невладиног. Чак и многи који сумњају у декларисани циљ тог пута – чланство Србије ЕУ – не усуђују се да изађу из овог зачараног круга. Њихова последња одбрана је очекивање да ће Србија само на том путу, иако без циља, моћи да се реформише у правцу модерне државе. Једино што сами себи не могу да објасне јесте парадокс да последњих петнаест година јасно показују да се Србија, колико год била на том путу, доследно удаљавала од сваког искуства модерне државе. Ствар је у томе, што овде нема парадокса.

Испод пропагандног наноса, рекосмо са две стране, фаталистичког материјала могле би се пронаћи многе просте чињенице које би довеле у питање јединствену политику условљавања Србије на њеној странпутици у националну пропаст.

Најпре, каква је то политика условљавања кад ни њено дословно и ефикасно испуњавање не би уродило пријемом Србије у ЕУ. Ако се питање тако постави, онда одговор води ка условима које Унија мора да испуни да би било кога на данашњој листи, према томе и Србију, могла да прихвати у своје редове. Пошто је њена унутрашња ситуација таква да без обзира на испуњене услове никога не може да прими, Унија дакле не испуњава унутрашње услове за пријем. О томе говоре и њени високи званичници, најотвореније Е. Макрон више пута поновљеном тврдњом, да Унија мора да се реформише како би била спремна за нова проширења. Али, ако је ишта у Унији закључано иза седам брава, то је њено унутрашње реформисање. Данас нема питања из домена њеног богатог кризног арсенала које би добило општу сагласност и завредело међувладину конференцију о реформи њених темељних правила. Зато Унија већ деценију и по егзистира између застарелог основног уговора и паралегалних прописа којима се залечују учестале кризе. Посебно, и независно од њених унутрашњих криза, ухваћена у менгеле америчке глобалне политике силе, Унија упада у вртлог трошкова које не може да поднесе без привредне стагнације и претње нове финансијске кризе.

Какав је то онда услов Србији да не може да остане на путу ка ЕУ ако у складу са захтевима из обогаћеног поглавља 35 не призна de iure независност „Косова“. Да ли то значи да би Србија у случају одбацивања тог и таквог услова била кажњена укидањем њене перспективе чланства. Никако! Реална ситуација је таква да Србија признала-непризнала „Косово“ остаје ту где је – на покретној траси за вежбање кондиције а не у реалном кретању. Укратко, овде заправо нема условљавања, тј. оно је фиктивно онолико колико и кретање Србије на покретној траси. Што би се пословично рекло – условљавање Уније је претња празном пушком. Када званична Србија себи призна да је та пушка празна, ослободиће се тог фамозног услова.

Какав је то онда услов Србији да не може да остане на путу ка ЕУ ако у складу са захтевима из обогаћеног поглавља 35 не призна de iure независност „Косова“. Да ли то значи да би Србија у случају одбацивања тог и таквог услова била кажњена укидањем њене перспективе чланства. Никако!

Разуме се, политика која би следила овај common sense морала би да одговори на многа питања реалних односа између Србије и ЕУ. У последњих петнаест година Унија је Србију учинила до те мере зависном и, што је нагоре, све владе у том периоду ишле су плански у ту врсту зависности, да би некакав „заокрет“ ка другачијим трговинским и многим другим релацијама била неодговорна авантура. Али опет, и поред поштовања логике полит-реализма, није јасно зашто би Србија стрепела од некакве освете ЕУ ако би јој се предочио сав ирационализам њене политике условљавања. Овде се не ради о хазардерском ократању леђа Унији, већ само о одбрани онога што сама Унија подразумева под синтагмом одбрана виталних националних интереса. Србија може да рачуна на пет држава чланица Уније које, не признајући независност „Косова“, лако могу да разумеју разлоге одбијања ултиматума иза којег не постоји остварљив услов. Накупило би се тим поводом још држава чланица које би разумевањем за разлоге Србије прихватиле другачији modus co-operandi у односу на постојећи кога карактерише стил наређење-извршење.

Овакав правац демонтаже неправичне путање обогаћеног поглавља 35 исходио би прекидом тзв. преговора између Београда и Приштине у садашњем кључу преговарамо а сви знамо исход. Такав посредујући стил био би понижавајући за сваку државу, а саговорнике из Уније би требало упознати са тиме да Србија не прихвата ову политичку шикану. У том контексту отвара се питање – да ли Унија жели односе са Србојом као државоликим богаљем или стратешку сарадњу са европском државом која пре свега држи до себе. То питање, међутим, треба да отвори српска страна, што није замисливо са овом дугогодишњом влашћу. Она је такву прилику имала од свог почетка (од 2012. године), али је уместо тога одабрала лаки пут давања државних интереса и добара на вересију тражећи за узврат само заштиту од сопственог народа. Но, без обзира на ову неповољну историјску контенгенцију, разлог националне дужности и историјске одговорности за данашњу позицију Србије остаје актуелан све док она постоји.

И поред осећаја фаталности, остају бреше кроз које може да прође право да се мисли и говори другачије од официјлне истине, па и да се јавно делује у правцу алтернативном у односу на неупитну европејску догму. Стање досадашње погубне антинационалне политике пребива у реалности политичких обавеза према ЕУ које је на леђа народу навалио поредак личне власти. Међутим, ниједан споразум од поменутих нема пуно правно значење, будући да ни бриселски споразуми из 2013. и 2015. године, ни потоњи Бриселско-охридски споразум нису уведени у правни поредак Србије, јер нису били потврђени у Народној скупштини. Први бриселски споразум из 2013. прошверцован је у Скупштини маја исте године у виду додатка закључка владе који је Скупштина, додуше, прихватила, али никада није био објављен у Службеном гласилу, па ни ступио на снагу као правни акт. Остали споразуми правно су такође невалидни, премда су их политички одговорни носиоци власти прихватили у виду политичке обавезе. Али, не треба никада заборавити на најважнију политичку обавезу највиших власти Србије, председника и владе, о потписивању коначног документа – правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа „Косова“ и Србије. Тај документ не би избегао акт скупштинског потврђивања, јер он је замишљен као последњи чин у процесу признавања „Косова“ од стране Србије. За Србију то би имало значај њеног одступања од статуса државе и прелазак у стаус доминиона. С друге стране, онемогућавање тог последњег чина њене државне дисолуције имало би супротан значај опоравка њене посрнуле државности.

Стање досадашње погубне антинационалне политике пребива у реалности политичких обавеза према ЕУ које је на леђа народу навалио поредак личне власти. Међутим, ниједан споразум од поменутих нема пуно правно значење, будући да ни бриселски споразуми из 2013. и 2015. године, ни потоњи Бриселско-охридски споразум нису уведени у правни поредак Србије, јер нису били потврђени у Народној скупштини

Бреша другачијих могућности постоји и у несигурности домаћег извођача туђих радова у расположење већинске Србије суочене са дефинитивним поразом. Његов проблем је у томе што од заштитничке стране није добио ништа чиме би убеђивао народ у довољан добитак у оваквој ситуацији, будући да се глава шећера у виду тзв. заједнице српских општина до краја истопила. Ту небитну концесију у релацији према бројним надлежностима и службама Србије у покрајини предатих Албанцима, проиграла је ЕУ у својој бахатој игноранцији српских интереса. Сада је потребно појачати бајку о „европском путу“ и том досадном причом успавати народ.     

Да би се овај већ написани сценарио избегао, потребно је направити први корак – ослободити се свеприсутног страха од ЕУ, прекинути игру „европског пута“ на њеној најслабијој тачки – преговорима о тзв. нормализацији са „Косовом“ и надаље поступати као права европска модерна држава. То је задатак раван песниковом стиху „нака буде што бити не може“ испеваном у време када је Србија практично доказала да у том стиху нема ничега илузорног.