Светосавска беседа

Даме и Господо, драги пријатељи,

Од срца вам хвала на позиву и гостопримству. Велика ми је част што сам вечерас овде са вама у срцу Војводине, у граду који је у светлу свог jединственог културног и духовног значаја за наш народ, понео име српске Атине.

Ето већ је више од осам векова како се у ово време сваке године подсећамо дела и аманета Светог Саве. То да са једнаком љубављу и поштовањем о њему говоре свештеници, историчари, филозофи, песници и прости људи, говори о томе да он у једнакој мери припада свима.

Ако народи имају родитеље и време настајања, онда је отац наше нације управо Свети Сава. Велики зналац византијског света Димитрије Оболенски у својој књизи Шест византијских портрета о њему каже следеће:

„Историчар који настоји да обухвати необичну разноврсност његовог живота и рада – као владарског сина, калуђера, епископа, ходочасника, дипломате, администратора, мецене, писца и учитеља свога народа – готово неминовно долази до закључка да је у грчком и словенском свету средњег века мало коме било дано да за живота постигне толико много.“

Попут првих библијских патријарха, који су непосредно општили са Богом, и најмлађи син Стефана Немање Свевишњом је руком одабран да ствара један народ, и да га из неомеђеног простора и времена уведе у историју.

Од одлуке да у младим годинама напусти Стари Рас па све до свог повратка Творцу, Свети Сава је био личност изузетне духовне снаге и непоколебивог опредељења, вођен узвишеним циљем од којег никада није одступио. Колика су све искушења, опасности и препреке стајале на његовом путу, можемо тек да нагађамо. Народ заостао, држава племенска, династички сукоби браће, очева и синова, обећања и претње и са Истока и са Запада, одсуство визије будућности и паганство које не одступа пред хришћанским духом.

Знао је Сава да припада народу који  се сплетом цивилизацијских околности нашао у међупростору, судбином сапет између трајања и нестанка, те да зато мора да га уведе међу самосвесне. Све што је радио, уливало се у складно јединство тог највишег циља.

Подизање манастира, писање типика, добијање црквене самосталности, дипломатске мисије, ходочашћа, доношење закона, мирење браће, јачање културне и националне свести – све су то биле стазе истог пута ка нашем успостављању, просвећењу и независности. Добро је то именовао Васко Попа у песми „Путовање Светога Саве“:

Путује по мрачној земљи
Штапом пред собом
Мрак начетворо сече
Путује без пута
И пут се за њим рађа

Тај пут није постојао пре њега, а он га је проналазио, исцртавао, крчио, и учвршћивао. Колико је он исправан говори нам то да су се сви други до данас углавном показали као странпутице.

Са растом угледа и славе, расла је и његова служба онима који су га славили. Слободну вољу преточио је у нужност, а дар у задатак. Његов пример нас учи да је човек дужан да оно најбоље што му је дато увећа, и тако увећано пренесе другима. У времену и простору можемо опстати и највеће ствари постизати само сталожени и јединствени,  превазилазећи појединачне страхове, себичлук и самољубље.

Свестан је био Сава да духовни напор не вреди много ако не прожима све животне области, укључујући и оне најпрактичније. Зато данас желим да посебно истакнем његову улогу као највећег српског просветитеља – борца против мрака, незнања, баналности и празноверја.

Али, не би њему данас пријале наше беседе и похвале, уколико не би биле праћене делањем по његовом узору. Он је одувек био, баш као и сада, више потребан нама, него ми њему.

Његов народ данас је на не толико новим искушењима –  притиснут споља, а збуњен изнутра. Традиција и култура му је од памтивека била ослонац, али његову чврстину данас многи не осећају. Од Светога Саве знамо да припадамо васељенској породици, но све смо мање сигурни да знамо где се налазимо и где нам је место. Однос васељенског и светског, које је Сава са лакоћом разрешио пре осам векова, поново нам се чини као сложена загонетка, која нас саплиће и међусобно дели. Просвета, којом нас је Сава увео у ред историјских и поштованих народа, данас се на жалост све чешће схвата као вишак и проблем који треба прагматично решити.

Свесни својих ограничења и маленкости, дозволимо ипак покушати да погодимо како би Савина порука свом народу данас могла да изгледа.

Онај који је мирио рођену браћу, завађену у борби за власт, вероватно би нам поручио да нема веће вредности од народног јединства. Да је стварање подела у друштву, тражење жртвених јарчева и народних непријатеља – велика грешка и недржавничко делање.

Онај ко је ширио културу и светлост из зидина Жиче, тражио би од нас да окренемо лице од свеприсутне простоте и баналности.

Онај који је за оснивање самосталне државе и цркве добијао саглашења и признања на свим странама, и био уважаван од свих верских и земаљских ауторитета – био би забринут нашим данашњим неразумевањем света и сужавањем видика.

Онај који нам је донео Законоправило, верујем да би се грозио над гажењем владавине права и урушавањем правне државе.

Онај који је био и отац нације и Европејац, и утемељивач српског националног идентитета и космополита, не би данас могао да разуме поделе на прву и другу, националну и грађанску Србију . Подсетио би нас да је Србија једна – мала, али довољно широка за све различите погледе и афинитете.

Наш највећи просветитељ, сигурно би нас опоменуо да је унижавање просвете и академских звања брзи пут у безнађе, као и измицање тла испод ногу и ускраћивање будућности сопственом народу.

Задатак просвете је да створи снажну заједницу слободних и самосталних личности, а не слабашну групу застрашених, притиснутих и од моћника зависних појединаца. Затирање образовног система, чиме се људи полако али сигурно претварају у робове, велики је грех према своме отачеству.

Можда и најважније, са прекором би Свети Сава погледао све који су учинили да младост Србије масовно напушта своју отаџбину. Она то данас чини јер је види као брод без компаса, у који са свих страна улази вода. Наша дужност је да то зауставимо и младима понудимо извеснију и моралнију будућност.

Изазов наше генерације, као и свих оних пре нас, јесте да проникнемо у свевременост Савиних поука, како би остали на његовом путу – путу који ће народ и државу учинити постојаним и спремним за изазове модерног времена.

Ми имамо своје уземљење, своју културу и традицију, које нема потребе да измишљамо. Било би добро да нам оне служе као светионик у овим немирним временима. Свети Сава нас подсећа да не морамо да мењамо свест и да се стидимо онога што јесмо, али и да морамо настојати да своја уверења и ставове учинимо разумљивим целом свету. Да будемо чврсто ослоњени на своје наслеђе,  али са погледом који сеже далеко у будућност.

Не смемо никада сметнути са ума још једну важну лекцију нашег праоца: свет не доноси само изазове и опасности, већ и нуди многе могућности и прилике. Само кроз његово разумевање и у мудрој размени са њим можемо остварити своје интересе.

Желим нам свима да будемо и у наше време достојни Светог Саве, јер ако у томе успемо– не треба да бринемо за напредак и постојање. Он је био у свом времену изнад и испред њега – тако данас и ми треба да тежимо модерности, прогресу, најбољем што свет нуди –не заборављајући корене и завет највећег који је икада ходао међу нама.

Срећан нам зато дан бесмртног принца Растка Немањића, нашег Светог Саве. Живела Србија!