Početna strana > Rubrike > Politički život > Vizna histerija i evrofanatični mentalitet
Politički život

Vizna histerija i evrofanatični mentalitet

PDF Štampa El. pošta
Mario Kalik   
četvrtak, 25. oktobar 2012.

Kako saznajemo iz medija, Savet ministara EU razmatraće 25. oktobra, na predlog šest zemalja članica (Nemačka, Francuska, Holandija, Belgija, Austrija i Luksemburg), hitne mere za zaustavljanje naglog priliva lažnih političkih azilanata sa „Zapadnog Balkana“, prvenstveno iz Srbije i Makedonije. U Evropskoj komisiji se kaže da ipak nije zahtevano ponovno uvođenje viza za državljane tih zemalja, što se prethodnih nedelja naširoko i dramatično najavljivalo u našoj javnosti. Čitava ova ujdurma krenula je i bila podgrejavana od strane Nemačke, počev od 2. oktobra kada je šef Odbora za unutrašnju politiku nemačkog Bundestaga Volfgang Bozbah zatražio proveru bezviznog režima sa Srbijom i Makedonijom zbog velikog broja lažnih azilanata. Na njega se nadovezao ministar unutrašnjih poslova Bavarske Joahim Herman, da bi sve to dodatno začinio savezni ministar unutrašnjih poslova Hans-Peter Fridrih svojom izjavom da „ogromni priliv srpskih i makedonskih državljana mora odmah biti prekinut”. Ova izjava pomalo zvuči kao poklič „Ausländer raus!“, iz vremena za koje smo mislili da je nepovratno ostalo iza nas. U svakom slučaju, ona potvrđuje ono što je Nemačka i zvanično priznala - da je projekat „multikulturalizma“, toliko dugo slavljen i veličan, u ovoj zemlji definitivno doživeo krah, i da se na imigrante (naročito) sada gleda sa snažnim osećajem nepoverljivosti, pa i netrpeljivosti.

Relativno brzo se ustanovilo da je za vidljivo povećan broj „azilanata“ u septembru, u odnosu na raniji period, više kriva Nemačka nego balkanske zemlje na koje ona prebacuje odgovornost. Naime, nemački Savezni ustavni sud doneo je 18. jula odluku o povećanju socijalnih primanja za podnosioce zahteva za azil (sa 400 na 800 evra), koji su tako izjednačeni sa ostalim primaocima socijalne pomoći. Kao razlog za septembarsku navalu azilanata to je naveo i dnevnik „Velt“. Uz ostale pogodnosti, pre svega dug period provere osnovanosti zahteva za azil (koji traje 3 meseca), ta odluka je privukla pažnju nekih ljudi sa ovog prostora koji su u njoj videli šansu za lak i bezbrižan tromesečni boravak u Nemačkoj. Jasno je da naša policija ne sme ljude koji imaju uredne isprave tek tako da izbacuje iz autobusa i zadržava ih na granici, samo zbog puke sumnje da će se u Nemačkoj lažno predstavljati kao azilanti, o čemu je govorio i premijer Dačić. To bi moglo da dovede do optužbe naše zemlje za kršenje ljudskih prava, možda i od strane same Nemačke, a na koje smo već navikli da dolaze sa Zapada. S druge strane, jasno je da se ovaj problem može lako rešiti smanjenjem novčane naknade za azilante, skraćenjem roka provere (u Švajcarskoj je npr. 48 sati), predajom zahteva za azil u ambasadi Nemačke u Srbiji, a ne u Nemačkoj, višegodišnjim oduzimanjem pasoša onima za koje se ispostavi da su se lažno predstavljali, i mnogim drugim merama koje su već predložene u javnosti. Sve to bi značajno demotisivalo one koji su pomislili da se koriste prevarom. Ali, očigledno da je mnogo lakše i bezbolnije odgovornost za ovaj problem prebaciti na Srbiju kojoj je odavno dodeljena uloga dežurnog krivca i koju blati i bičuje ko stigne, bez ikakvih posledica.

Tako se, naravno, povodom ovog pitanja oglasio i dežurni tužilac protiv Srbije Jelko Kacin koji je, na ponizni i pokajnički Dačićev predlog da Srbija sama plati troškove lažnih azilanata kako bi se izbeglo ponovno uvođenje viznog režima, u svom stilu, grubo i bahato odgovorio: „EU nije samoposluga, pa da Srbija može birati to što njoj odgovara“. Kacin je surovo u pravu - za većinu nas koji trezveno i kritički posmatramo stvari, EU je u pogledu Srbije već dugo ustanova zatvorenog tipa (zatvor, logor ili ludnica) u kojoj Srbija ne može da bira ništa što joj odgovara, u kojoj, vezana i kažnjavana, može da prihvati samo ono što joj eu-ropski upravitelji i nadzornici serviraju. Kacin je, takođe očekivano, ispolitizovao problem azilanata, stavljajući ga u kontekst odnosa Srbije, Kosova i EU (a možda je ta dimenzija prisutna od početka i predstavlja pravi motiv ovomesečnog nemačkog pritiska na Srbiju). Po njemu, „dijalog između Beograda i Prištine davno je krenuo, a od svega što ste se dogovorili mnogo toga nije implementirano“ i „od Vlade Srbije se očekuje manje disonantnih tonova na putu za EU“. Ovakve opomene i upozorenja naišla su, nažalost, na povoljan prijem kod nekih naših državnih funkcionera. Laslo Varga, zamenik predsednika Odbora za evropske integracije Skupštine Srbije, istakao da je pominjanje viza od strane EU usledilo zbog diplomatski „nespretnih i nepovoljnih“ izjava aktuelnih srpskih političara na vlasti, koje su toliko narušile odnose sa najuticajnijim državama Unije, da one to više nisu mogle ćutke podnositi. Dakle, po Kacinu i Vargi, Srbija treba skrušeno da ćuti i trpi sve diplomatski „spretne i povoljne“ odluke i izjave čelnika i izaslanika EU, i njenih država članica, koje se tiču Srbije. Pretpostavljam da se po ovakvim briljantnim diplomatskim izjavama naročito ističe sam Jelko Kacin.

Neki drugi državni funkcioneri su, reagujući na mogućnost uvođenja viza, što nesvesno što svesno, priznali stvarne razmere dosadašnje dobiti Srbije na „evropskom putu“. Po njima ispada da je ukidanje viza praktično jedina dobit koju je Srbija na tom putu imala (a čak ni to nije sasvim istina, već poluistina, videćemo kasnije zašto). Tako je direktor Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije Milan Pajević rekao da „ako smo mi građani Srbije nešto konkretno osetili sa približavanjem EU, onda je to svakako ukidanje viza“. Premijer Dačić je, više svesno, ponovio ovaj stav - jedino konkretno što su građani videli od evropskih integracija bilo je ukidanje veza, a sad žele ponovo da ih uvedu. Iz ovih priznanja proizlazi da su ostali „benefiti“ „evropske Srbije“ čiste apstrakcije, drugim rečima, magla koju su nam sve vreme prodavali i još uvek prodaju EU emisari i kuriri, i njihovi ovdašnji partneri i klijenti među političkom, javnom i intelektualnom „elitom“.

Posebno je zanimljivo kako je na moguće uvođenje viza reagovala većina komentatora, fanova EU, na evroljubiteljskim sajtovima, pre svega imamo u vidu B92. Za ove uglavnom mlade, (r)urbane, (polu)obrazovane građane, pomodare i trendere iz beogradskog „kruga dvojke“ i ostalih gradskih centara, vize su ravne kataklizmi. Razmaženi i nezreli, oni ne gledaju i ne vide dalje od sebe i svoje najuže porodice, tavoreći tako u vlastitom egoizmu i sebičluku koji ne haju za društvene brige i probleme njihovih „sunarodnika“ (znaci navoda jer se oni mahom distanciraju i isključuju iz tog naroda). Najbolji primer te ograničene i zakržljale svesti je sledeći komentar jedne zbog viza pobesnele majke: „Ma briga me da li je zbog Kosova ili azilanata! Ne znam, niti me zanima šta je to Kosovo! Zanima me jedino da idem da vidim svoje dete koje živi u inostranstvu“. Očigledno imajući sve ostale egzistencijalne probleme rešene, uznemirava ih samo mogućnost da moraju tri dana da se „smaraju“ oko viza (pa i to je prenemaganje jer danas agencije obavljaju taj posao; uzgred, nije ih mrzelo da po ciči zimi tri meseca šetaju protestujući zbog rezultata izbora). Ne možemo čuti da im je problem kako će platiti putovanje i ostale troškove boravka u inostranstvu. U zemlji u kojoj, na „evropskom putu“, ogromna većina opljačkanih građana gleda kako da izbegne Bus plus i njegovu kontrolu koji su svojevrsna unutrašnja carina i viza, suočavajući se tako sa svakodnevnim poteškoćama da dođu do kuće ili posla u sopstvenom gradu, ovakav društveni položaj najbučnijih kritičara viza zaista je privilegija. „Svako se češe tamo gde ga svrbi“, kaže naš narod. A ove po svoj prilici ne „svrbi“ nepodnošljivo povećanje cena osnovnih životnih namirnica i javnog prevoza, zbog kojih se većina naroda i te kako „češe“, a o čemu se gotovo nimalo ne govori u medijima, iako je reč o narastajućim simptomima realne i daleko opasnije društvene kataklizme, dok se sve vreme bruji o pitanju viza. Ili, dok običan svet odahnjuje što, bar do Nove godine, neće biti povećanja cene struje i energenata, ovi odahnjuju što vize najverovatnije neće biti uvedene, i to čak izjednačavaju sa vlastitim „preživljavanjem“. Kao da žive od viza, a ne od hrane (za koju očigledno uopšte ne brinu jer im je trajno osigurana, za razliku od značajnog dela našeg naroda). Zato se, u pravom smislu, ne može reći da uvođenje viza pogađa čitavu Srbiju, kao što nije ni rasteretilo čitavu Srbiju onda kad su bile ukinute. Veći deo građana Srbije, na žalost, nema sa vizama ili njihovim odsustvom nikakvog dodira. Sve zahvaljujući onima koji redovno pobeđuju na izborima uz podršku i čestitke „Evrope“. U takvoj situaciji, potresati se i histerisati o (bez)viznom režimu je stvarno bez veze (moj kolega Marko Radovanović duhovito kaže bezvezni bezvizni režim). Apsurdno i uvredljivo za veći deo nas.

Intelektualno lenji i neodgovorni, kao svi društveni konformisti kojima je komfor najviša vrednost, ovi zavisnici od bezviznog režima, čija se čitava društvena vizija izgleda žalosno svodi na odsustvo viza, ne pokušavaju da proniknu u prave uzroke problema, pa tako ni ovog. Nimalo se ne trude da npr. razumeju zašto se pokreće pitanje azilanata i da li je situacija baš toliko dramatična, a Srbija problematičnija od svih. Ne, oni se hvataju za površinu, ono što im je neposredno pred nosem (a to su pritisci Nemačke i nekih EU funkcionera), uz već prepoznatljivu perverznu inverziju - po defoltu, nisu krivi oni što uvode vize već mi. Isti je slučaj bio sa tumačenjem sankcija, bombardovanja itd. „Krivi smo mi“, taj refren omiljenog im pevača neprestano odzvanja u njihovim ušima. Poodavno identifikovani sa agresorom, ovi rodomrsci optužuju aktuelnu „nazadnjačku“ vlast i „glup“ i „zaostao“ narod koji ju je birao. Ta vlast je za njih povampirena „crveno-crna koalicija“ iz 90-ih godina. Koliko god se otuđeni socijalisti i radikali upirali da dokažu da nemaju nikakve veze sa Miloševićem i Šešeljem, da su veći „Evropljani“ od „žutih“ (ako je ova vlast nazadnjačka, onda je po tome), što zaista potvrđuju brojnim izjavama i delima, ništa ne vredi. Učaurena, zamrznuta svest ovdašnjih EU-fanatika uporno ponavlja mantru o „povratku u 90-e“. Kao da viza nije bilo sve do 2009., i kao da je o sporovima između Srbije i EU zaista reč o „demokratiji“. Da je tako, većina tih sporova prestala bi padom „Miloševićeve diktature“, a Srbija ubrzano krenula putem socijalnog i nacionalnog oporavka i blagostanja...

Za njih su „civilizacija“ i „svet“ svedeni na „Evropu“ i Severnu Ameriku (Zapad), a „Evropa“ na Evropsku uniju. Sve ostalo izvan tog prostora je daleko manje vredno, nepoznato ili neprijateljsko. Naročito se mrziteljski sprdaju sa Rusijom, Kinom, Kubom ili Belorusijom. Ako je išta glupo i zaostalo, onda je to ova primitivna svest. U današnjem vremenu, navedene zemlje po raznim pokazateljima prednjače u odnosu na zapadne koje duboko potresa kriza. I kao da Rusija npr. ne sarađuje sa Evropskom Unijom. Ali, uskogrudi palanački, malograđanski mentalitet je u svojim predrasudama čvrst i nepromenljiv. Njegova „evropska“ provincija je u svakom pogledu bolja i naprednija od svih. Verujem da takvi nisu upoznali ni čitav Beograd (njegovu istoriju, lepote i znamenitosti), Srbiju još manje, o pravom svetu (svim kontinentima) da ne govorim. „Beograd je svet“, nekadašnja parola ovih slojeva, groteskno je lažna. Taj „Beograd“ nije ni Beograd, a kamoli Srbija ili svet. To je jedna (r)urbana varošica koja je infantilno-narcisoidno uobrazila da je modernija i naprednija od drugih samo zato što se slepo pokorava trendovima jednog sveta na zalasku. A kada taj „svet“ samo zapreti npr. nečim tako banalnim kao što je uvođenje viza, eto ih kako postaju strašno buntovni protiv „svoje“ vlasti, države, naroda. Agresivni prema slabijima, servilni prema jačima, to je konstanta njihovog ponašanja, kod kojim se neprestano rukovode. Obrušavaju se na naše „inaćenje“ i upiru prstom u „sopstvenu“ zemlju kao „primer kako prolazi zemlja koja ne sluša“, kako reče jedan od komentatora iz tog ideološkog miljea. Za one najekstremnije, „zatvaranje“ Srbije (a već su vize „zatvor“) je „zaslužena“ kazna za našu neposlušnost, nešto što treba da naše „ludilo“ izoluje od ostatka „sveta“ kako ga ne bi ugrozilo. Poslušajmo njihove bolesne, histerične komentare: „I treba da nam ukinu bezvizni režim. Mi kao narod nismo zaslužili da slobodno putujemo. Svaku trunku slobode gledamo da zloupotrebimo, pored toga, svi nam se smeju, smeju se našem neznanju i primitivizmu. Za nas je najbolje da se vrate '90-te. Mi se u zatvoru najbolje osećamo“; „Trebalo bi oko Srbije da se stavi gvozdena zavesa da ovo ludilo što ima kod nas da ne izađe!“, „Nema šta zaslužili smo da budemo u logoru, sve dok se iz tog logora ne oslobodimo sami - ali stvarno i zauvek!“

Srećom, ima ljudi koji se protiv evrofanatične vizne histerije bore nadmoćnom ironijom. Čini se da je to efikasan lek protiv ove neobične, endemske bolesti evroze koja je zahvatila jedan deo našeg građanstva. Neka se njihovim simpatičnim komentarima završi ovaj tekst: „Moj najveći problem u životu je rešen a kako ću sutra platiti info, struju i detetu dati za užinu nemam pojma ali bitno je da smo ostali u bezviznom režimu“; „OK, pristajemo na sve, samo nemojte ponovo vize! Šta bi onda srpski seljak i radnik bez kafe u Beču i garderobe po meri iz Italije?“

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će crnogogorski „Zakon o slobodi veroispovesti“ biti povučen?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner