Живимо у систему диригованог хаоса и строго контролисане анархије - пристојан човек нема шта да тражи на овим изборима

 „Имам неки дежа ви осећај у погледу тога како изгледа атмосфера две недеље пре избора, као да се налазимо у времену од пре 15 или 20 година - било је тешко, али је бар постојала нека нада да ће бити боље.“

Овако је Ђорђе Вукадиновић, главни уредник Нове српске политичке мисли (НСПМ) и још извесно време народни посланик, почео у разговору за подкаст Истиномера „У микрофон“ да одговара на прво питање које се односило на понашање појединих политичара на опозиционој сцени, као и на ниво политичке културе и на чињеницу да део опозиционих политичара негује модел понашања који критикује и који наводно жели да мења. Вукадиновић примећује да је „најстрашније што младе генерације немају наду и што живимо у систему организованог, диригованог хаоса и строго контролисане анархије“.

„Звучи парадоксално, али овде функционише само оно што је неопходно да би владајућа клика – неко каже братија, неко мафија, неко каже СНС – могла да влада. Дакле, функционишу само сегменти неопходни за владање, а све остало их не занима и људи осећају да су препуштени сами себи“, оцењује Вукадиновић.

Хоћете да кажете – мањина влада, а већина је одустала од себе?

Апсолутно, то хоћу да кажем. Одустала је не само од борбе, него је одустала и од наде да ће бити другачије и боље. То не значи да се неким чудесним обртом ствари не могу, можда, преокренути, као што се дешавало пар пута у нашој историји, али све је теже детектовати те могуће тачке или џепове, да се послужим „Ковид речником”, отпора.

У том контексту, где је онда борба или отпор – на страни изласка на изборе, или бојкота?

Разочараћу старе, односно нове политичке пријатеље, када поново кажем да се не боре ни једни ни други, нажалост. Теоретски је потенцијално бојкот ближи тој борби, мада је то парадокс, јер би требало да буде обрнуто. Сергеју Трфиуновићу је још само остало да изађе на изборе, и колико год се он трудио и улагао енергију и активизам, све то делује мало фарсично и можда би имало смисла у неким другачијим околностима.

Зашто избори нису борба?

Зато што избори, да би били избори, а не пуко гласање, не само формално потврђивање неког резултата који је већ записан и зацртан у неком кабинету, морају да садрже једну, макар минималну дозу неизвесности. У неким демократским друштвима понекад је неко фаворит, па се очекује његова победа, али овде не постоји ни мрва неизвесности. Ангела Меркел је раније била фаворит, у другом мандату Барак Обама је био фаворит на изборима, али ово овде, где нема могућности грешке у односу на унапред пројектован резултат или другачији исход, већ је само по себи довољно да ово не назовемо изборима.

Има неизвесности и овде. Не знамо ко ће прећи цензус.

Невоља је овде што се зна и ко ће победити и ко ће прећи цензус и ко ће изгубити. Можда ви и ја не знамо у овом тренутку, иако ја нешто слутим, али исход не зависи од тога колико ће освојити СНС, него од Вучићеве процене и одлуке колико ко треба да освоји

Невоља је овде што се зна и ко ће победити и ко ће прећи цензус и ко ће изгубити. Можда ви и ја не знамо у овом тренутку, иако ја нешто слутим, али исход не зависи од тога колико ће освојити СНС, него од Вучићеве процене и одлуке колико ко треба да освоји. У ауторском тексту у НИН-у сам написао да бојкот није сјајно и славно решење, али је неупоредиво боље него да „стојиш у реду и чекаш да ти чика-Аца да ‘бону“. Није ово ситуација „Идемо па се боримо да преживи наша странка или наш покрет” – овде заправо стојиш у реду да добијеш бон, ваучер, или „‘бону” од чика-Аце, односно Александра Вучића, који ће из неког разлога проценити да му ти требаш унутра. Свако од ових који излазе на изборе су свеснији тога и од вас и од мене.

Ви тврдите, дакле, да живимо у игри коју контролише само један човек и да су избори лаж?

Да. Барем у овом тренутку. Наравно, мало је све сложеније утолико што постоје и регионални и међународни фактори, па то онда мало, некада квари једначину, али када је реч о овим изборима…

Али притом, када то тврдите, немате доказе…

Не знам шта сматрате доказима, али то је као да ми тражите доказе – мада и они постоје, на крају крајева – да је 90% листа, допуштам грешке, имало помоћ од власти, директно или индиректно, да прикупе потписе. За то немам доказе, али је то толико јасно, а за ово да ће проћи онај коме ће Вучић допустити да прође, у то немам никакве сумње.

Шта ради он када допушта, како допушта?

Има различитих механизама. При чему оно последње што се ради је на лицу места, на бирачким местима. Сада, реално, ту контроле неће бити, али оно што је можда и важније или једнако важно као и рад на бирачким местима, јесте рад који се одвија пре избора, рад по медијима, када Александар Вучић пројектује будући резултат тако што одређује ко ће ићи на медије, ко ће добити, коме ће се „отворити двери“ Пинка и других телевизија са националном фреквенцијом. На тај начин он већ издваја круг фаворита.

Ко су ти фаворити, по вама?

Он је своју изборну кампању завршио тиме што је постао победник короне, што је са ванредним стањем завршио изборе и поделио по 100 евра. Сада даје у медијима простор онима који треба да пређу цензус. На бирачким местима ће се дешавати само фини радови и штеловање, ако се нешто претходно забрљало.

Причам о фаворитима за цензус и ја то видим тако што радим истраживања, али то можете и без истраживања да видите, на основу тога ко се колико појављује у медијима са националном фреквенцијом – РТС, Пинк, Хаппy, Прва, Б92. Он пројектује жељени резултат тако што онима који треба да прођу даје медијски простор. Војислав Шешељ, Шапић, појављују се у медијима и, што је важније, њих власт не напада, а медији објављују позитивне вести о њима, за разлику од оних који не треба да прођу. Наравно, Александру Вучићу је сада лакше да то ради, јер постоје странке које бојкотују изборе, па може да одглуми „равноправност“ представљања ових пар недеља. Очекујем фантастичне будуће извештаје РЕМ-а и неких међународних посматрача о томе како је била равноправна заступљеност и како је све то у реду и да ова опозиција што бојкотује прича глупости. Он то може тако сада да ради, јер је своју изборну кампању завршио тиме што је постао победник короне, што је са ванредним стањем завршио изборе и поделио по 100 евра. Сада даје у медијима простор онима који треба да пређу цензус. На бирачким местима ће се дешавати само фини радови и штеловање, ако се нешто претходно забрљало.

Али, упркос свему што сте поменули, у чему је суштинска разлика у односу на претходне изборе, па да сте ви, од енергичног инсистирања на учешћу на изборима и констатација да бојкот користи Вучићу и да је попут пожара који се шири са друштвених мрежа, стигли до заговорника бојкота?

Ја нисам променио став у супротном правцу – и даље имам резерву према бојкоту, и даље мислим да је дошао као пожар са друштвених мрежа и да одговара Вучићу, као и да не можемо очекивати идеалне услове за изборе, али мислим да морамо имати макар минимум минимума у смислу стандарда. Иначе, мој став је био пола-пола и раније. Дакле, део опозиционих странака је, прецењујући или потцењујући себе, сматрао да им бојкот одговара да се боље политички позиционирају и да делегитимизују Вучића, да му оборе излазност испод 40 процената, рачунајући и на апстиненте који никада не излазе. То није било реално. Ја познајем српског гласача, јер се бавим истраживањима, али познајем и српску политичку елиту. Знао сам да неће издржати и да се део јуначи да би добио поене и лајкове на друштвеним мрежама и на шетњама које су биле масовне. Знао сам да ће, како се буде примицао дан избора, хлапити, ветрити њихова револуционарност. Има још један детаљ који је мање присутан у јавности јер се више помињу посланичке плате, а овај детаљ се односи на озбиљан новац, за српске услове, који странке добијају из буџета када имају посланике.

Зар то није легитимно?

Апсолутно је легитимно, али онда то кажите. Немојте рећи да излазите због борбе за бољу Србију. У овом мандату ДСС је разбио свој сопствени клуб, који је имао 18.000 евра сваког месеца. Саша Радуловић такође нема свој клуб, остао је на 2 или 3 посланика, а добијали су десетине хиљада евра. Када саберете, рецимо, Демократску странку, па Доста је било, и то што је ишло из буџета на рачуне партија сваког месеца четири године, то је негде око 2 милиона евра. Када се појавила могућност да остану без тога, неки су онда пронашли било какву акробатику да изађу на изборе.

Зашто сте ви преломили став ка бојкоту?

Зато што су услови – можда не шест пута гори, али су гори. И пре неко вече у емисији смо се сложили, и Трифуновић и Радуловић и ја, да су услови за изборе гори, иако они преламају у правцу изласка на изборе. Ипак, није бојкот као пољем прећи, као у кафану ући или „Направићемо револуцију”. Добар део популарности идеје бојкота је почивао на илузији да када једног дана буду избори, уз боље услове, изаћи ће на њих толико људи да ће власт бити срушена. То је било можда и лажно обећање, али су неки у то веровали. Е сада, пошто сам знао да је то илузија и да нема ни у народу те енергије, а богами ни код опозиције, предлагао сам или да сви заједно изађемо, или да сви заједно бојкотујемо.

Али није успело ништа од тога – и шта сад?

Није успело, и то сам написао пре годину дана – да ће се десити најгора опција, да пола изађе, а пола бојкотује. У овом тренутку, моја одлука да не изађем на те изборе – она, наравно, јесте политичка, односно има политичке последице, али она је лична.

А колико она има везе са тим да нисте пронашли листу којој би се придружили?

Ма како нисам, од половине учесника „Утиска недеље“ сам имао понуду да будем на листи, са истим статусним правима које имам сада као независан посланик.

Која половина вам је то понудила?

Довољно је што сам рекао да је половина, није важно која. Да сам се потрудио, било би и две половине. Моја одлука да у овом не учествујем је директна политичка жртва и лична жртва – и материјална, да се не лажемо. Ја нисам могао људски да поднесем да учествујем у једној фарси, о томе се ради. Знам како се скупљају потписи у оваквим условима, да не помињем да је Александар Вучић убио политички живот. Да није тако, не би он спуштао цензус који ће једва и сада неко прећи. Нећу да кажем да је ова моја одлука мудра, јер нити сам веровао, нити сада верујем у револуцију и у то да ћемо га срушити на улици, али ја лично нити могу позвати некога да гласа за мене на изборима на којима пристојан човек нема шта да тражи.

Према резултатима вашег истраживања, само је десет одсто грађана за бојкот. Шта је онда успех те опције?

Много више их неће изаћи, али из других разлога. Ових десет одсто су људи који су рекли да неће изаћи на изборе због позива на бојкот, и то су они који слушају опозицију, али други део грађана каже „Нећу да изађем јер иначе не излазим”, а има и оних који неће сада изаћи независно од Бошка или Ђиласа. Реално, ја мислим да више од половине оних грађана који неће гласати то не чине због странака које позивају на бојкот, што вам доста говори о странкама и лидерима.

Онда значи да су избори „осуђени на успех“?

Они су „осуђени на успех“ јер их расписује онај који броји гласове, у том смислу су осуђени на успех. Ми немамо цензус у смислу процента људи који мора да изађе, и 50 одсто је више психолошка граница. Избори су једнако успели и да изађе 35 или 60 одсто. Изаћи ће вероватно више од 35 одсто – излазност на свим претходним изборима је била 54 до 56 одсто, па 10 одсто да бојкотује, то је онда 45 одсто излазност, дакле то је доста далеко од границе од 50 одсто. То неће ништа променити, нити ће Влада бити нелегитимна, нити ће неко ускратити честитку из света Вучићу, али он је такав да ће силом гањати да прва бројка буде пет, како би сви рекли да бојкоташи нису успели. Ја мислим да бојкоташи неће успети и да су пропустили прилику да успеју више.

Па ви сте написали – можда од бојкота буде и неке вајде?

Вајда би могла да буде не спољашња, него извесна унутрашња делегитимација режима. Вајда је и да се створи одређено чврсто опозиционо језгро људи и странака и организација, али пре свега грађана. Јер како год да окренете, чак и да остане на 10 одсто бојкота, то је огроман број људи. Могло би и да се покаже оно што Александар Вучић стално покушава да прикрије – да против њега није само нека шачица пропалица, авантуриста, страних плаћеника. Он не може да прихвати чињеницу да га бар четвртина или петина грађана не подноси, а бар половина од те четвртине неће изаћи на изборе. То је, окрени-обрни, барем 500.000 људи, док је против њега реално бар милион грађана. А овај опозициони савез, који сам критиковао са разлогом, мислим да треба да се разиђе што пре јер нису успели у реализацији, иако је почетна идеја била добра. 

Али грађани који помињете, који су против, нису артикулисани?

Нису артикулисани, неки хоће ово, неки оно, неки неће ни са ким, и на то Вучић игра. Али да јесу артикулисани, то би било око 30 процената, и у неким срећним тренуцима, на неким другим изборима, могли би да се окупе иза неког председничког кандидата или да покажу снагу на неким ванредним парламентарним изборима.

Зашто сматрате да је наступ Сергеја Трифуновића у „Утиску” био најбоља реклама за бојкот?

Сергеј Трифуновић је избацио најбољи бојкоташки слоган, „Играј се сам“, али је онда од њега одустао. Не мислим да је Сергејев наступ био само реклама за бојкот, мада је он дао највећи допринос – цела та емисија је била реклама за бојкот. Враћамо се сада на почетак, на политичку културу – само поглед на ту емисију никога живог неће мотивисати да изађе на изборе. Многи који су гледали емисију су се колебали да ли да изађу на гласање и вероватно су преломили да немају шта да траже на изборима где су највећи и најозбиљнији опозициони играчи заправо моја два уважена саговорника из те емисије. Три такве емисије, три таква „Утиска“, али по могућству на РТС-у, то би убило излазност. Овако ће она реално бити испод 50 одсто, али ће, сигуран сам, Вучић направити да прва бројка у проценту излазности буде пет, а не четири.

Како објашњавате да се оштрица сукоба на линији власт-опозиција потпуно пребацила на опозициону сцену, док владајуће странке воде позитивну кампању?

То је Вучићев највећи успех. Како се приближава дан избора, ови што излазе су све нервознији, јер се боре за тај бонус, а најбоље знају шта су све жртвовали да би се појавили на тим изборима, од скупљања потписа до свега осталог, док су ови који бојкотују суочени са тим да ће некима странке пропасти или да ће завршити на улици, па су и они нервозни и љути на ове. Ови који бојкотују имају природан мотив да дезавуишу и дисквалификују ове које иду на изборе, из очигледно интересних мотива, јер немојте ми рећи да ће срушити Вучића изнутра. Када би се реално мерило, мислим да би Шапић био чак ближе освајању пет одсто, и радикали имају реалне шансе да пређу цензус, ту је ДЈБ, ту су Заветници, монархисти, Метла, и Сергеј би био врло близу да пређе, чак и цензус од пет одсто, али после овакве емисије и после још можда пар оваквих наступа, мислим да многи његови бирачи неће изаћи на изборе. Када на истраживању питамо „Када бисте изашли, за кога бисте гласали”, по том питању сигурни су и радикали и свакако Сергеј и Шапић, и још пар странака – чак и „1 од 5 милиона“ се ту појављује. Али када питате само оне који кажу „Сигурно излазим на изборе” за њихова политичка опредељења, онда чак ни Шапић ни радикали нису сигурни, а ови други су испод црте. Вучићев једини проблем је како да их све умили и задовољи, јер свако од њих има очекивање да пређе цензус. 

(Истиномер)