"Desni antikapitalizam" protiv socijalnog genocida

 Ovu kratku studiju započećemo jednim citatom: ” Samostalno istupam zato što jedini ja hoću: 1. da uvedem u Narodnu skupštinu više od dvesta seljaka i sedamdeset radnika i zanatlija po esnafima kao narodne poslanike, 2. da sa ovim ljudima na čijim ramenima počiva ova država donesem najbolje zakone za sirotinju i najšire narodne slojeve, 3. da izvršimo pravilnu raspodelu poreza jer je ovo nepravilno rešenje koštalo imovine i života toliko naših sinova, 4. da obezbedimo što svaki seljak i radnik moraju imati za život a da mu se ne sme zapleniti za razne dažbine kao što je do sada činjeno da skapava od gladi, 5. da ograničimo dokle se može ići u bogaćenju i da kapital dozvolimo samo u domaćoj industriji kao neophodnost za razvoj iste, 6. da izvršimo prenos kapitala u domaće ruke, 7. da vratimo u državu narodni kapital, 8. da ukinemo ministarske penzije na 518 ministara koliko ih sada narod plaća, 9. da izvedemo na sud i osudimo svakoga koji je oštetio narodnu i državnu imovinu, 10. da se jedared zacari pravda i poštenje u ovoj državi.”

Na očekivanu zbunjenost prosečnog desničara zašto naslov studije glasi “desni antikapitalizam”, a tekst počinje citiranjem marksističkog autora, možemo da odgovorimo veoma kratko. Navedeni citat ne pripada ni komunističkom, niti socijalističkom misliocu, već je to tekst predizborne kampanje Dimitrija Ljotića na izborima 1938. godine.  

Da bismo razumeli smisao ovog programa, pozabavimo se temeljnim pojmovima iz navedenog citata. Na prvi pogled pojmovi koje Ljotić koristi su krajnje prepoznatljivi  čak i za današnjeg čitaoca: kapital, narodni, radnik i seljak, počiva na ramenima, skapavanje od gladi. Na kraju, tekst sa završava dvema rečima, koje su gotovo zaboravljenje, a zapravo danas aktuelnije nego ikada: pravda i poštenje.  

Desničar koji do sada nije shvatio kuda vodi  ovaj tekst očigledno je zaboravio ključ za njegovo razumevanje, odnosno, temeljni princip desnice, a to je hijerarahija. Svi navedeni pojmovi nalaze se u hijerarhijskom odnosu, odnosno, čine smislenu celinu tek kada se postave u pravilan poredak. Tačno rešenje ove male pojmovne slagalice izgledalo bi ovako: Na vrhu hijerahije nalaze se pravda i poštenje, koji svoje izvorište imaju u Bogu i Istini.  Za njima sledi Narod, da bi sa na poslednjem mestu našao kapital. U tom poretku stvari, pojam gladi postaje suvišan i nepotreban. Ono što nam Dimitrije Ljotić poručuje u svom predizbornom programu jeste da su pravda i poštenje nužni uslovi za postojanje samog naroda. Bez njih, narod postaje amorfna masa koja, vođena ličnim apetitima  i interesima, počinje da razara samu sebe, poput tumora čiji je rast ujedno i razlog sopstvene propasti. Upravo zato ekonomski i politički egoizimi, koje savremena praksa neoliberalnog tržišta definiše kao kapital, moraju biti stavljeni u funkciju naroda, a ne obrnuto. Poslednje mesto kapitala u hijerahiji desnice je istovremeno i vrednosno najniže.

Sa druge strane kapitalizam, kroz obrnutu hijerahiju, zapravo ukida postojanje hijerahije, odnosno i postojanje samih pojmova, kao što su pravda ili narod. Oslonjen na ideološke principe pozitivizma i pragmatizma, on negira postojanje ičeg drugog sem njega samog. Time dolazimo i do temljnih i suštniski razlika između ideja desnica i ideologije kapitalizma. Kapitalizam ukida pojam kvaliteta i zamenjuje ga kvantitetom. To praktično znači da ne postoje ni pravda, ni istina, ni narod, ni tradicija ili vrednost kao temeljni pojmovi kvaliteta, već isključivo količina novca kao jedina mera kvantiteta. U desnoj tradicijiji autoritet proističe upravo iz odsustva kapitala. Najviši autorit zapravo ima onaj ko je najgladniji i onaj ko je pritom spasao najviše života. Sa druge strane, autoritet kapitala proističe iz samog kapitala. Pobednik je onaj ko je najsitiji i najbogatiji, bez obzira kolika je cena plaćena. Desnica čuva živote, dok se u kapitalizmu računa samo kapital, odnosno resursi, koji su veći, što se dele na manji broj usta.

Da bi čitaocu stvar učinili jasnijom, analiziraćemo jednu vest koja je sa diktaturom neoliberalnog kapitalizma postala srpska realnost i svakodnevica. Kako prenosi Kurir, porodica Arsenijević je sa petoro maloletne dece izbačena na ulicu iz kuće od 170 kvadrata i okućnice od 13 ari zbog duga od 5000 evra. Izvršitelj, koji je učestvovao  u ovom sramnom činu, je, na primedbu majke da izbacuje petoro dece na ulicu, cinično odgovorio: “Zašto ste rađali toliko dece?”.

Prva stvar kojom će kapitalizam pokušati da opravda ovakav čin socijalnog genocida jeste pozivanje na pozitivnu zakonsku regulativu, odnosno na zakon kao sebi omiljenu reč. Na primedbu desnog vrednosnog sistema da zakon ne može biti zakonit ako nije pravedan, što je u ovom slučaju očigledno, kapital će odgovoriti da on ne zna šta znači reč “pravedan”, niti ga to zanima. U desnom spektru mišljenja, reč “pravedan” se odnosi na sve ono što doprinosi narodnom i nacionalnom blagostanju, te interes pojednica ne može biti stavljen iznad ineteresa zajednice. Kapitalizam, kako smo to predhodno napomenuli, ne poznaje ni reč narod, niti zajednica, već samo sebični interes pojedinca izražen kroz kapital. Dobro, zar nije u interesu kapitala da u svoju funkciju stavi petoro izbačene dece, koja će sutra biti radno sposobne individue? Samo potpuno nezainteresovanoj pameti će odričan ogovor zvučati poražavajuće. Ne, privatnom interesu kapitala ne odgovara postojanje ovih petoro dece, jer su oni budući konkrenti u tržišnoj borbi oko resursa. Kao što smo već napomenuli, kapitalizam ukida kvalitet života i zamenjuje ga kvantitetom novca.

Da bi  u svom nihilisitčkom pohodu ukinio društvenu hijerarhiju vrednosti, kapitalizam mora prvo da je ukine na nivou pojedinače svesti. Zbog toga je transformacija Hristolikog čoveka u ekonomsku životinju prvi i osnovni uslov njegovog postojanja. Ostalo je samo tehnologija, baš kao što je i socijalni genocid opravdan i prihvatljiv uz odgovarajuću zakonsku regulativu.

Nihlističku prirodu kapitalizma, koji će pošto ukine pravo na postojanje sopstvene zajednice osuditi i sebe na propast, sasvim je lako dokazati na primeru navedene vesti. Sudija, izvrštelj, te kupac kuće, ekonomski umorivši čitave porodice, koje su bila njihova nada u budućnost, otvorili su prostor masi trećesvetskih migranata od Afganistana do Sudana. Da vera, zajednica i nacija nisu besmislene kategorije i izvršitelj i kupac će naučiti na teži način, kada ih migranti silom demografske većine liše prava na kapital, profesiju i život, budući da će dovesti svoje kupce i izvšitelje, uz pozivanje na sosptvene zakone. Ubrzano demografsko propadanje Srbije i početak masovnih migracija, samo su znaci da suočavanje sa posledicama sopstvne idelogije neće još dugo morati da čekaju.

Glavna ideološka prevara kapitalizma izvedena je promocijom principa “efikasnosti”, koji će na “tržištu” kroz međusobno “takmičenje” dovest do rasta “bogatstva”. Očigledna glupost navedenog modela nije pokolebala nijednog od ekonomskih i političkih apologeta rasprodaje opšteg u korist ličnog interesa. Ako već nisu verovali desnoj tradiciji, bilo je dovoljno da se podsete reči socijal-utopiste Šarla Furijea s kraja 18. i početka 19. veka, koji je navedeni model lucidno opisao: “Svako ko radi, vodi rat protiv mase i u svom joj interesu želi zlo. Lekar želi svojim sugrađanima poštenu groznicu, a advokat masnu parnicu svakoj porodici. Arhitekti je potreban kakav čestit požar koji bi pola grada pretvorio u pepeo, a staklar želi  tuču koja bi porazbijala sve prozore”. Desna tradicija je mnogo pre Furijea znala da je “saradnja”, a ne “takmičenje” osnov napretka zajednice, te da požar, groznica i razbijeni prozori ne vode bogatsvu, već naprotiv siromaštvu.

Očekivanje postpetoktoobarske elite, koja je svoj vrhunac doživela sa Vučićevim setom reformi, bilo je da zapravo će u praksi funkcionisati ono što ni teorija nije dozvoljavala kao moguće. Tako je tumor neoliberalizma napao sve vitalne funkcije i interese naroda, od ukidanja suverinteta države nad sopstvenim granicama i tržištem do uništenja vojske i realne proizvodnje. Prava srpskog radnika su podređena interesima tajvanskog investitora, seljak (lišen zaštite države) postao je na sopstvenoj zemlji kmet arapskih i multinacionalnih kompanija, ljudi su uknjiženi kao trošak, a život je postao balast koji se svakodnevno odbacuje skokom sa solitera ili pucnjem u slepoočnicu.  Relanost katastofe sa kojom smo sučeni, najbolje odražava laž i besmisao kapitalističkog modela koji je obećavao prosperitet.

Svaka desnica, koja je čak i nehotice podržala neliberalni kapitalizam izdala je sopstvene  principe. Kada ste prihvatili demon novca, zapravo ste zaboravili  Boga. Rasprodajući vitalne resurse od zemlje do vode, odrekli ste se i nacije i naroda, budući da je on u međuvremenu umro od gladi. Odbivši da zaštitite najslabijeg u “tržišnoj utakmici”, praktično ste ukinuli državu i autoritet pravde koji postoji da bi zaštito sve. Svodeći život na svakodnevno preživljavanje, sveli ste čoveka na ekonomsku životinju lišenu ne samo tradicije i prošlosti, več i budućnosti.  Po čemu ste vi onda desničar?

No, kao što i svaka bolest ima svoj uzrok,  ima i svoj remedijum. Povratak principima pravde i narodne zajednice nužni su uslov oporavka. Takođe, to su i rekonstrukcija vitalnih državnih funkcija, od uspostavljana suvereniteta nad sopstvenim tržištem, monetarnom politikom, do pokretanja realne proizvodnje i mobilizacijae svih resursa u vođenju odgovorne socijalne politike. Primenjući ovaj recept   Putin je za samo jednu deceniju od gotovo pokorene Rusije ponovo napravio imperiju. Poziv na pravoslavnu veru, istoriju i tradiciju ojačao koheziju ruske nacije, a   resursi oduzeti od oligarha ponovo su na opšte dobro vraćeni državi i ekonomiji. Samodovoljnost ruske  poljoprivrede i industrije, omugoćili su socijalnu stabilnost i zaposlenost, što je demografsku katastrofu iz vremena perestrojke vratilo u trend pozitivnog prirodnog priraštaja. Ako je uspelo njima, nema razloga da ne uspe i nama. Čuda su rezervisana isključivo za one koji veruju.

Objavljeno u časopisu - www.poredak.rs