Hodanje sopstvenim stopama unazad

(Danas, 21.2.2010)

Agencija za privatizaciju počela je ponovo da obara sve rekorde. Samo sada u disciplini brzog hodanja unazad. Svojim stopama, unazad neću ići, kleo se svojevremeno jedan što nas je, takođe, privatizovao. Ali, znate kako je, kad se mora. Pravo je čudo da i ovim tekućim rekordima, kao nekad onim jučerašnjim, nije počela da se hvali na sva usta. Jer, lep je to rezultat: za poslednjih mesec dana poništeno je čak 32 privatizacije.

Baš se Agencija uzmuvala, uzradila i pošto nije kako valja svoj posao radila juče, poništava ga danas. Ali zbog toga nikome u Agenciji, niti u Akcijskom fondu, nije falila ni dlaka s glave. Povodom jedne privatizacije, koja je završila na sudu a firma u likvidaciji, sud je zaključio da sad već bivši vlasnik nije kriv što je država toliku firmu prodala čoveku nesposobnom da je vodi. Ko je kriv, sud nije rekao. Ali vlasnik nije. Pravoj predstavi nema bolje reklame od one od usta do usta. Zato pravi odjek najnovije aktivnosti Agencije za privatizaciju nije izostao. Ne znam da li ste i vi primetili, postale su predmet interesovanja i onih koji su još, onako, daleko od toga da sami postanu predmet njene, daleko bilo, pažnje. Takvima je smešno, pošto još nemaju šansu da im postane tužno. „Pa ovi će poništiti celu privatizaciju“, seire srećni. To se sada prati i sabira kao izveštaji sa fudbalskih utakmica. Posmatrači se edukuju usput. Još malo pa će se i u kafanama raspavljati o tome koliko bi procenata proizvodnje novi gazda trebalo da održi u životu, pa da bi moglo da se smatra da je održao kontinuitet. Tek kad to u nevolji postane opšta lektira, postaće i predmet interesovanja onoga čiji je posao – Agencije za privatizaciju. Koja neće ostati bez posla. Pošto nas je desetak godina privatizovala, narednih desetak godina će da nas poništava. S nestrpljenjem čekam da nas državni revizor obavesti za koje je pare to radila dosad, a za koje će odsad.

PIVO: Neki dan vidim poništili i privatizaciju Beogradske industrije piva. Nekada čuvene firme. Mi žene znamo da se od jednom pogrešno skrojene haljine više ne može napravi dobar model. Možeš da prepravljaš koliko hoćeš. Ni iz loše obavljene privatizacije dobra firma. Razlog za zadovoljstvo ovim što sad Agencija sve u gomilama radi može da bude samo sujetne prirode: dokazali smo da smo od početka bili u pravu. Ali, jednom uništene firme teško da će neko da oživi. A razlog za ovoliku uzmuvanost Agencije je neviđena slabost aktuelne vlasti kojoj samo Čeda Jovanović može uzrok da vidi u destruktivnosti opozicije. Nije se Agencija ovoliko razradila iz principijelnih razloga, daleko bilo. Nikakva razvojna strategija privrede nije stajala iza ove naše privatizacije. Njoj su se na sav glas protivili liberalni ekonomisti. Kao, neka tržište odluči ko će da opstane, a ko da bude upokojen. Sad po novinama čitamo ko rukovodi tržištem. I tek ćemo, bogami, čitati. Ja ostajem veliki privrženik Rusoove tvrdnje da je najveću revoluciju u istoriji napravio onaj ko je prvi rekao: ovo je moje. Ali nije istina da svako ko ima pare ume da pravi i prodaje pivo. Da rukovodi firmom. A to je u našoj privatizaciji bilo ključno. Mada su dobra politička veza i dogovor sa konkurencijom mogli značajno da umanje sumu novca potrebnog za kupovinu i najatraktivnije firme. Zanimljivo je da je Agencija za privatizaciju pre privatizacije naših pivara imala temeljnu analizu njihovog poslovanja, tržišne pozicije i perspektive. Beogradska industrija piva i tada je stajala dosta slabo. Izgledalo je da se može spasti samo ako sve pivare budu prodate istovremeno. Ali nisu, nego najbolje prvo. Onim slabijim tada nije bilo spasa od konkurencije inostranih kolosa. Slučaj nije bio ni baš ovako jednostavan. Iz istih razloga, država je svojevremeno prisilila fond Salford da pored mlekare Imlek, za koju je u stvari bio zainteresovan, kupi još nekoliko naših mlekara. Tako su sve uspešno prodate, ali je Salford postao monopolista ili firma sa dominantnim položajem na tržištu. Ali dobrom strategijom se i ovaj problem dao rešiti. Kako tačno, ja ne znam. Da znam, radila bih u Agenciji za privatizaciju.

PRAVO: Ovo je verovatno trebalo da napišem mnogo ranije, a i sada na samom početku. Ugovori o uslovima prodaje jedne firme, koje s kupcem pravi Agencija za privatizaciju, ne mogu da budu nikakva tajna. Naročito ne bi trebalo da budu tajna za zaposlene u privatizovanim firmama. Oni imaju pravo na uvid u tu dokumentaciju kojom bi trebalo da ih snabdeju njihovi sindikati. To je, valjda, i polupismenima jasno bar od trenutka kad su se neki mediji izborili za objavljivanje, u međuvremenu srušenog, koncesionog ugovora o gradnju autoputa Horgoš–Požega. E od tada, nema tajnih ugovora. Naročito je smešno što su mnogim zaposlenima nepoznate odredbe socijalnog programa, koje naročito obavezno idu uz tendersku prodaju firmi. Odredbe ovih ugovora trebalo bi da brani Agencija za privatizaciju, ali pouzdano znam da nije zdravo na nju čekati. Odredbe socijalnog programa, koji često nije kako se najčešće misli nikakav socijala, nego samo prepisani Zakon o zaštiti na radu, koji se ne poštuje gotovo nigde, trebalo bi da brani sindikat. Ali nije zdravo čekati ni na to. Dođite do ugovora, pročitajte ih i branite se sami. To je najzdravije. A ono što je zdravo, ne može biti demagogija ni populizam. Čedomir Jovanović o tome ne zna ništa.