Početna strana > Prenosimo > Katalonski separatizam protiv jedinstva Španije
Prenosimo

Katalonski separatizam protiv jedinstva Španije

PDF Štampa El. pošta
Dušan Kovačev   
subota, 28. oktobar 2017.

Umišljenost jednog dela katalonskog stanovništva da je „kulturno superiorno“, u odnosu na ostale Špance, gurnula je katalonsku vladu ka separatizmu. Ishod ove nepromišljenosti biće nauk vojvođanskim autonomašima kojima su katalonski separatisti važan uzor, hteli oni to da priznaju ili ne.

 Neka nam unutrašnja stvarnost

bude tako žestoka

da promeni spoljnu stvarnost.

Salvador Dali

 Španija je unitarna i visoko decentralizovana država. Sva njena jedinstvena teritorija je administrativno podeljena na regionalne autonomne zajednice (comunidad autónoma) i dva autonomna grada (ciudades autonomas).  Autonomne zajednice su isti oblik državnog uređenja koje mi zovemo autonomnom pokrajinom, iako mediji neprimereno i pogrešno španske pokrajine nazivaju „provincijom“. Doduše, španske pokrajine raspolažu izvršnom, zakonodavnom, sudskom, pa čak i poreskom autonomijom, ali je suverenitet sve tri grane vlasti i teritorija nedeljivo španski.Naravno, oblici državnog uređenja Španije, kao u svim razumno uređenim regionalnim državama, uspostavljeni su saglasno načelu vladavine prava, odnosno hijerarhije pravnih akata. Uporedno pravo poznaje jedini primer uspostavljenog državnog uređenja suprotan hijerarhiji pravnih akata zasnovan Ustavom SFRJ iz 1974. godine.

Decentralizacija Španije: od svetskog uzora do regionalnog separatizma

„Prema opšteprihvaćenom stanovištu, prva evropska regionalna država bila je Italija (od 1948), a druga Španija (od 1978)“. (…) „Međutim, prva evropska regionalna država bila je jugoslovenska Kraljevina (1921–1939). Jugoslovenska kraljevina kao regionalna država formirana je po ugledu na Južnoafričku Uniju (od 1909)“[1]. Pozivajući se na Miodraga JovičićaMarko Pavlović zaključuje da su nadležnosti istorijskih banovina Kraljevine Jugoslavije u odnosu na nadležnosti savremenih španskih regiona „gotovo istovetne“[2].

Tumačeći španski model regionalne države hrvatski autori (Miljenko Gotovac i Biljana Kostadinov) tvrde da je Ustav Španije iz 1978. g[3]. „uneo element nejasnosti u formulisanju teritorijalne organizacije“. Oni smatraju da je čl. 2 Ustava primenio dve „tradicionalno suprotstavljene koncepcije“ i napominju da neki autori ovo nazivaju „modelom nesavršenog federalizma“[4]. Srpska nauka  ustavnog prava je bila opreznija sa naučnim zaključcima. Špansko iskustvo regionalizacije je smatrano u praksi „najpravilnijim oblikom primene teritorijalne autonomije“, pošto je „cela državna teritorija prekrivena mrežom autonomnih jedinica koje imaju jednak položaj[5]“. Ovako je s početka u Španiji zaista bilo dok je položaj pokrajina bio simetričan, ali je centralna vlast nejednakim opsegom prenosa ovlašćenja[6] pokrajinama sistem teritorijalne organizacije pretvorila iz simetričnog u asimetrični. Osnov asimetričnog razvoja teritorijalne organizacije se nalazi u samom Ustavu Španije koji omogućuje da same pokrajine razviju nejednak stepen svoje autonomije u okviru ustavnih odlašćenja i postižu viši stepen autonomije pokrajina koje plebiscitarno prihvate statut (Ustav Španije, čl. 151). Naravno, ovakav „viši stepen autonomije“ ograničen je saglasnošću Skupštine Španije i njenim Ustavom.

„Teritorijalna autonomija je za svoje subjekte, autonomne jedinice, subjektivno, u klici federacija, pred-federalno državno uređenje“. Razmatrajući političke posledice ovakvog oblika državnog uređenja, Ratko Marković izričito zaključuje: „U državama s takvim oblikom državnog uređenja ni jedan od njegova dva subjekta nije zadovoljan onim koliko je dobio, odnosno onog zbog čega se lišio“ i da je teritorijalna autonomija „pluralističkim i heterogenim državama značajan `ventil sigurnosti`, kroz koji se prigušuju napetosti i sukobi, koje za sobom povlači njihovo manje ili veće ignorisanje u centralizovanoj državnoj upravi“[7].

Separatizam je počeo protivustavnim Statutom

Neustavno narušavanje statusa Katalonije potvrđuje zaključke i napomene Ratka Markovića o pokrajinskoj autonomiji u sistemu teritorijalnog uređenja. U Španiji se položaj autonomnih jedinica kretao ka njihovoj nejednakosti, a politiku kompromisa centralne i autonomne vlasti je Vlada Hose Luisa Zapatera napustila nakon 2004. g. sasvim izlazeći u susret zahtevima Katalonije, i ona je propisujući svoj položaj Statutom iz 2006. g[8]. nametnula Španiji asimetrični oblik teritorijalnog uređenja.

Problem je nastao kada je Zapaterov režim, uprkos očigledno protivustavnim odredbama, prihvatio Statut Katalonije odlukom Skupštine Španije (slično je postupio Režim Borisa Tadića povodom protivustavnog Zakona o nadležnostima i Statuta APV u R. Srbiji). Katalonska autonomija se potom iz klice razvijala ka samostalnosti preskočivši zahtev za federalnim statusom. Katalonska vlada je Katalonce Statutom proglasila narodom umesto španskom narodnošću. Vekovima je zajednički identitet Španaca građen jačanjem osobenosti njenih regija[9]. Pojava katalonskog separatizma predstavlja savremeno odstupanje od istorijskog toka regionalizacije. Neustavnosti u pokrajinskom Statutu Katalonije su formalno utvrđene tek pred propast Zapaterovog režima (baš kao u slučaju Zakona o nadležnostima i Statuta AP Vojvodine u R. Srbiji). Odlukom Ustavnog suda (El Tribunal Constitucional) iz 2010. godine je utvrđeno da čak 14 odredaba Statuta predstavljaju kršenje Ustava Španije[10], pa je pokrajina konsolidovala Statut u skladu s odlukama Ustavnog suda.

Statut Katalonije je čak ukinuo obavezu poznavanja i korišćenja španskog jezika (polovina Katalonaca primarno govori španski jezik), a zapošljavanje u upravi i sudstvu Katalonije je potom uslovljeno znanjem katalonskog jezika. Takve diskriminatorne odredbe su odraz duha umišljenosti dela Katalonaca o svojoj „visokoj kulturi“. Značajan deo Katalonaca nadahnjuje se taštinom o katalonskom prestižu, ugledu i statusu koji su iznad španskog. Umišljeni stav takvih se naročito razvio na jezičkoj različitosti[11].

Finansijski transferi umesto poreske autonomije: gorivo za neodgovornost

Važna a slabo uočavana osobitost asimetričnog razvoja španskih pokrajinskih ovlašćenja je razlika u razvoju poreske autonomije španskih pokrajina, što je posebno značajno za lakomislenu podršku građana separatizmu. Katalonija nikad do sada nije od Madrida zahtevala poresku autonomiju poput Baskije i Navare koje su poresku autonomiju tražile i dobile, pa njihova pokrajinska vlast prikuplja sve glavne poreze, kao i porez na dohodak.

Katalonskoj vladi poreska autonomija nije ni padala na pamet sve dok nije pošla putem separatizma. Ta pokrajina se sve vreme finansirala novčanim transferima od prihoda centralne vlasti (vrlo nalik AP Vojvodini u R. Srbiji). Za razliku od Baskije i Navare, centralna država je „u osnovi zadržala većinu poreskih ovlašćenja, pa transferima novac katalonskoj autonomiji prebacuje po osnovu finansiranja njenih izvršnih funkcija. (…) Ovim Katalonija veoma zavisi od državnih transfera i instrumenata zaduženja uz organičeni kapacitet da odabira visine oporezivanja. Vremenom se Vlada Katalonije izborila za prenos većeg dela nekih poreza (uključujući 50% PDV od 2006. g. i podizanje dela od poreza na dobit) i neka ovlašćenja da propisuje stope i osnovice“[12]. Finansijskim transferima izdržavana pokrajinska vlada, bez neposredne fiskalne odgovornosti, lako manipuliše nezadovoljstvom građana, podstiče u javnosti pokrajine osećaj uskraćenosti i stvara odijum prema centralnoj vlasti (takođe nalik AP Vojvodini).

Vlade autonomnih pokrajina koje prikupljaju porez, raspolažu prihodovanim sredstvima i potom ih raspodeljuju, odlično poznaju cenu autonomije, pa i cenu samostalnosti. Pokrajinskoj vlasti, koja oporezuje svoje građane, nije lako da podvali uverenje kako je za njihove neprilike „kriva centralna vlast“. U autonomijama koje imaju poreska ovlašćenja građani odlično znaju koji nivo vlasti kreira prinudni poreski odnos i kojoj koliko plaćaju. U takvoj autonomiji se građani uvek pitaju: zašto nam je potrebno da umesto jednog plaćamo dva poreza? Otud se vlade i građani autonomne Baskije i Navare, pokrajina u kojima se govori jezik zaista potpuno različit od Španskog, ne upuštaju lako u separatističku avanturu. Baskijska teroristička ETA je 2011. godine objavila potpuni prestanak terorističkih aktivnosti. Katalonskim separatistima, bez iskustva demokratske fiskalne odgovornosti i predstave o ceni samostalnosti, se baš iste godine prihtela samostalnost.

Porez u Kataloniji naplaćuje Madrid, pa odgovarajući deo poreskog prihoda isplaćuje  katalonskoj vladi. Pokrajinska vlada neprestano optužuje Madrid da je Kataloniji malo novaca vraćeno. Lakomisleni među Kataloncima stoga lako stiču utisak da u Madridu živi njihov haračlija a da u Barseloni živi njihov Deda Mraz. Naravno, sve to je vrlo nalik AP Vojvodini u doba autonomaškog režima Bojana Pajtića.

Prenos nezadovoljstva građana sa Barselone na Madrid

Prvi zahtevi za nezavisnost Katalonije javili su se 2011. godne, u periodu kada su usled finansijske krize milioni građana u Španiji postajali nezaposleni. Talas nezaposlenosti je uoči španskog finansijskog bejlauta naročito pogodio Kataloniju (preko 22%, dok je prosek Španije 20%). Iako Katalonska privreda raspolaže odlično razvijenom poljoprivredom i industrijom, zaposlenost su u većoj meri obezbeđivali sektori usluga, trgovine, ugostiteljstva, finansija i bankarstva. Od početka političkog separatizma, u Kataloniji kao da su zaboravili na pripadnike svoje narodnosti koji žive u pokrajini Valensija i na Balearskim ostrvima. Ista narodnosno-jezička grupa bi eventualnim uspehom katalonskog separatizma ostala razdvojena. U 2014. g. je vlada Katalonije objavila „Belu knjigu o nacionalnoj tranziciji Katalonije“, objavljujući namere o sprovođenju procesa ka punoj nezavisnosti, u kom cilju je legalizovala separatistički Nadzorni odbor za nacionalnu tranziciju (okupljen još 2013. g) u čijem sastavu su bili predstavnici separatista, autonomista, omladine i čak četiri militantne organizacije[13], od kojih su se čak dve dokazano bavile terorizmom.

Ventil sigurnosti je pukao 2017. godine. Nejednaki prenos ovlašćenja pokrajinama, rastući zahtevi Katalonije i popustljivost Zapaterove vlade su od „najpravilnijeg oblika teritorijalne decentralizacije“ odvele Španiju u „najnepravilniji oblik primene teritorijalne autonomije“, „kada se ovim oblikom državnog uređenja zavodi asimetrično državno uređenje u zemlji“[14].

Katalonska vlada je sebe ubedila u nadmoćnost nad španskom vladom i više nije htela nikakav kompromis. Direktno kršeći Ustav Španije i vladavinu prava, katalonskoj vladi se prohtela potpuna međunarodna samostalnost. Madrid je svojom dugogodišnjom politikom prenosa ovlašćenja i Zapaterovim dopuštanjem kršenja Ustava doprineo da se na teritoriji Katalonije centralna vlast faktički svede na dve originerne funkcije države: poresku vlast i monopol primene legalne fizičke sile oružanih organa vlasti. U ovom slučaju radi se o Španskoj nacionalnoj policiji, Civilnoj gardi i Katalonskoj policiji koja se ipak nije dala prevariti separatizmom.

Ilegalnim referendumom podeljeno društvo

Katalonska policija je nakon kratkog kolebanja zatvorila najveći deo mesta na kojima je sprovođen ilegalni referendum. Nakon pokušaja da sprovede ilegalni referendum u nemogućim uslovima, vlada Katalonije je objavila uspeh pa najavila da će ipak proglasiti nezavisnost od Španije. U ilegalnom poduhvatu katalonska Vlada je prestala da funkcioniše kao organizacioni oblik države na regionalnom nivou i napustila legalni status pokrajinske vlasti, pa je postala ilegalna separatistička tvorevina. Još gore, sasvim je zanemarila činjenicu da je sama katalonska narodnost podeljena oko pitanja nezavisnosti pokrajine.

Rezultatu ilegalnog referenduma o nezavisnosti je sama katalonska vlada pripisala odlučjući a ne savetodavni karakter. Referendumska odluka voljom katalonske vlade ima za cilj da izazove pravne posledice. Taj „referendum“ nije tek javno „izražavanje mišljenja“, kako to pogrešno predstavljaju simpatizeri separatista.

Organizovanjem ilegalnog referenduma katalonska vlada je potpuno odbacila više od polovine sopstvenog naroda koji je odlučio da ostane lojalan Španiji i na ilegalni referendum ne izađe. Samo tako je bilo moguće fingirati 90-procentnu „podršku“ nezavisnoj Kataloniji.

Pred istorijskim krahom katalonskog separatizma

Katalonski separatisti neće da shvate da Zapater odavno ne vlada Španijom. Konzervativni Marijano Rahoj je mnogo staloženiji. Najpre je obezbedio podršku EU teritorijalnom integritetu Španije i u prilog njemu se Evropska komisija izjasnila direktno. Katalonski separatisti lažu da zvaničnici EU ćute. Političke partije Španije su već podržale Rahojevo nastojanje da sva ovlašćenja autonomnih pokrajina budu privremeno suspendovana, pa preostaje još samo da ovakvu odluku formalno donese Skupština Španije (Las Cortes Generales). Međutim, ovo verovatno neće biti potrebno. Katalonska policija je nakon kratkog početnog kolebanja sasvim lojalna legalnoj vlasti Španije.

Nikakva efikasna strana podrška katalonskim separatistima ne postoji. „Kosovski slučaj“ kao „presedan“ za Kataloniju nema značaja, pošto Španija ne priznaje nezavisnost separatističke tvorevine u Srbiji, a sve članice EU i NATO koje su priznale separatističko „nezavisno Kosovo“ kosovski slučaj smatraju sui generis, ali  priznaju suverenost i teritorijalni integritet Španije.Pozivanje Katalonije na „Krimski slučaj“ nemoguće je iz mnoštva razloga. Krim nikad nije bio autonomna pokrajina, već republika, a prisajedinio se Rusiji. I sa demokratskog stanovišta posmatrano, društvo Autonomne Republike Krim o sopstvenom statusu u državi nije bilo podeljeno poput katalonskog. Špansko drštvo je demokratsko i svoj politički sistem je zasnovalo na vladavini prava, dok je u Ukrajini izvršen prevrat pod pritiskom neonacističkih bandi koje su svrgle legalnu i legitimnu demokratski izabranu vlast. Ove činjenice član političkog saveta LSV[15] Milivoj Bešlin ne želi da vidi, čim povodom Katalonije piše o Krimu kao o teritoriji koja je okupirana pa pripojena Rusiji[16].

Moralna „superiornost“ katalonskih separtista se topi i već sada postoji samo u glavama pristalica političke patetike. Samoodbrana policije od separatista koji ih gađaju kamenjem i zapaljivim materijama nije „policijsko nasilje“ već srazmerna sila primenjena u samoodbrani. Uklanjanje histeričnih separatista koji se valjaju po ulicama psujući Španiju i njenu policiju je akt održavanja javnog reda, mira i bezbednosti saobraćaja. Separatisti kriju da su najreprezentativniji sindikati i unije Katalonije odbili da ih podrže. Iz dalekog Glazgova je škotski ministar spoljnih poslova dao neodređenu izjavu o osećanjima i dijalogu koju katalonski separatisti i njihovi simpatizeri prikazuju kao podršku, a sličnim nemuštim izjavama se obratio i predsednik Odbora za evropske integracije Skupštine R. Srbije koji je čak doputovao u Barselonu. Jedino je predsednik Venecuele Nikolas Maduro podržao Katalonsku vladu.

Dobro je da je katalonske separatiste taština „kulturne superiornosti“ odvela u umišljenu lakomislenost. Zahvaljujući tome će imati posla sa španskom demokratskom pravnom državom, a ne sa iskonskom Španijom. U najboljem slučaju će se njihov poduhvat završiti karikaturalno. Ako to ne shvate, najuporniji će zbog separatizma i kriminalnih dela snositi sankcije u skladu sa zakonom. Nama je posebno zanimljivo kakve će posledice njihov neuspeh imati po vojvođansko autonomaštvo kome su katalonski separatisti važan uzor.

 

_______________________________________________________________________

[1] Pavlović, Marko – Jugoslovenska kraljevina, prva evropska regionalna država,

Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 141, 4, 2012. g, str. 502-503.

[2] Pavlović, Marko – Jugoslovenska kraljevina, prva evropska regionalna država,

Zbornik Matice srpske za društvene nauke, 141, 4, 2012. g, str. 518.

[3] Ustav Španije 1978. g. (prevod na engleski jezik).

[4] Gotovac, Miljenko; Kostadinov, Biljana – Pravnik, časopis za pravna i društvena pitanja,

str. 23-33, vol. 42, br. 86, 2008. g. Dostupno na: Hrčak.

[5] Marković, Ratko – Ustavno pravo, str. 440-441,

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012. g.

[6] U poslednje vreme se govori o devoluciji vlasti ka oblicima

teritorijalne organizacije Španije.

Ovaj izraz je nekritički preuzet iz britanske teorije i njime se

ne mogu tumačiti osobitosti španskih oblika ateritorijalne decentralizacije.

O devoluciji u Ujedinjenom Kraljevsvu V. Britanije i S. Irske videti:

Marković, Ratko – Ustavno pravo, str. 444-449,

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu,

Beograd 2012. g.

[7] Marković, Ratko – Ustavno pravo, str. 443-444,

Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd 2012. g.

[8] Tekst usklađenog Statuta Katalonije iz 2006. g. (prevod na engleski jezik).

[9] Ova bitna osobenost španskog nacionalnog identiteta domaćem čitaocu može

izgledati paradoksalno i zahteva posebno objašnjenje koje bi ovaj tekst učinile

preobimnim.

Značajan primer takvog stava u sudaru s burnim evropskim tokovima XX veka

vidljiv je u radu najvećeg stiliste španskog jezika, filozofa i

velikog španskog unitariste Migel de Unamuna, koji je bio Baskijac.

Treba znati da su danas katalonski separatisti mnogo glasniji,

ali ne i brojniji od katalonskih španskih lojalista.

[10] Statut Katalonije

[11] Ćurko, Hrvoje – Zemlja na političkom raskrižju,

Pravničke analize, Vol. 4, br. 15, str. 43-48, septembar 2013.g.

(Dostupno na: Hrčak).

[12] Henders, Susan J – Territoriality, Asymmetry, and Autonomy: Catalonia, Corsica,

Hong Kong, and Tibet, pg. 62, Palgrave MacMillan, 2010.

Konkretna prava Vlade Katalonije na trafnsfer finansijskih sredstava koja

je centralna vlast prikupila na njenoj teritoriji videti u:

Pola, Giancarlo – Principles and Practices of Fiscal Autonomy: Experiences,

ebates and Prospects,Regional Institute for Research, Training and Statistics, Lombardy,

Italy, 2015.  Castells, Antoni – The Relation Catalonia/Spain: Some financial and Economic

Aspects, pg. 204 – 2016.

[13] Slobodna zemlja (Terra Lliure), Katalonski oslobodilački front

(Front d’Alliberament Català),

Katalonska crvena oslobodilačka armija

(Exèrcit Roig Català d’Alliberament) i Katalonska narodna armija.

[14] Marković, Ratko – Ustavno pravo, str. 440 -441,

pravni fakultet univerziteta u Beogradu, Beograd 2012. g.

[15] Kovačev, Dušan – Liga socijaldemokrata Vojvodine kao rokfelerovski

politički lobi, FSK, 1. 3. 2016. g.

[16] Bešlin, Milivoj – „Kataloniji u čast“, protiv briselske stabilokratije,

Avangarda, 5. 10. 2017. g.

(FSK)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li mislite da će ovog leta Vučić i Tači potpisati neki sporazum o KiM u prisustvu Donalda Trampa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner